„Deci treba objasniti da i u sajber prostoru vrebaju nasilnici i kriminalci“

Nasilje na internetu ima nekoliko specifičnosti u odnosu na druge vrste nasilja, roditelji i nastavnici najpre treba da poznaju i razumeju te specifičnosti, kaže Ljiljana Jović, psihološkinja u OŠ „Nikola Tesla“ u Vinči u intervjuu za Novu ekonomiju.

Istraživanja pokazuju da su mladi danas izloženi nasilju na internetu, šta roditelji i nastavnici treba da urade?

Počinioci nasilja na internetu često su brutalniji, suroviji nego što bi bili uživo, jer ne vide direktno reakciju žrtve i samim tim ne procenjuju adekvatno nivo povreda koje nanose. Tome doprinosi i opšta tendencija da se ovo nasilje umanjuje, smatra bezazlenijim.

Nasuprot tome, doživljaj žrtve je često dramatičniji nego kod nasilja uživo, čak se nekad podnosi teže nego i fizičko nasilje.

Žrtva nasilja na internetu se oseća dodatno povređeno jer je u velikoj meri izložena – “publika” ovakvog nasilja je obično mnogo veća, i često surovija je u komentarima i reakcijama.

Specifičnost je i u tome što kad se jednom izvrši internet nasilje, čak i nasilnik nad njim gubi kontrolu. Ukoliko se kasnije pokaje, ni on nije u mogućnosti da ga zaustavi.

Recimo, kad nakon sukoba sa nekom osobom objavimo fotografiju ili video kojim želimo da je posramimo, onog momenta kad smo to stavili na društvene mreže mi više taj sadržaj ne možemo da kontrolišemo. Svako ko je to video mogao je da sačuva i da ponovo objavljuje kad poželi.

Tu leži jedan od razloga ozbiljne traumatizacije žrtve – njen utisak da se ovo nasilje nikad ne završava, da nema kraja.

Kako roditelji da pomognu deci ako se suoče sa nasiljem u digitalnom svetu i da prepoznaju da se radi o nasilju?

Poseban problem sa ovom vrstom nasilja je i što se odrasli koji deci i mladima pomažu da izađu na kraj sa njim često ne osećaju dovoljno kompetentnim da to rade.

Dok i roditelji i nastavnici o svakoj drugoj vrsti nasilja obično imaju jasne stavove, preporuke, savete, za život mladih u internet prostoru najčešće smatraju da ga ne poznaju dovoljno, da ga ne razumeju, da su digitalno manje kompetentni od mladih i da su samim tim manje kompetentni od njih i za rešavanje ove vrste problema.

A to nije tačno.

Da bismo iz pozicije odraslih bili podrška deci i mladima u rešavanju problema internet nasilja nije potrebno da budemo IT stručnjaci. Njima od nas tu nisu potrebni saveti koji se tiču digitalnih kompetencija, već saveti iz pozicije odraslog kome veruju o tome šta je u redu, šta nije, šta ako smo nekog povredili nekim svojim postupkom, šta ako je neko povredio nas.

Potrebno je da im pomognemo da razumeju svoja osećanja, da ih prihvate, da ih izraze na način koji nikog ne ugrožava, da se konstruktivno ponašaju, da preuzmu odgovornost za svoje postupke… Ako nekim svojim ponašanjem nekome namerno nanosimo bol, nanosimo štetu, to je nasilje, bilo da je to u digitalnom ili u realnom prostoru.

Mi kao odrasli možemo im pomoći da to razumeju, čak između ostalog i time što ćemo ih učiti da se i internet nasilje kažnjava. A kažnjava se i po propisima koji se odnose na škole.

Osnovci i srednjoškolci prisutni su na gotovo svim društvenim mrežama, ima li nešto pametno na mrežama, imaju li društvene mreže nekih prednosti tokom odrastanja?

Deca i mladi ljudi, naravno, imaju i koristi od društvenih mreža. Mi odrasli za početak moramo da razumemo da je reč o generacijama koje nisu imale život u kom nisu postojale društvene mreže, za razliku od nas odraslih.

Od njihovog rođenja jedan važan deo socijalnog života dece i mladih odvija se na društvenim mrežama i to ne treba negirati ili po svaku cenu kritikovati, obezvređivati.

Društvene mreže pomažu stidljivima, onima koji se teže usuđuju da komuniciraju sa vršnjacima da to učine na načine koje oni opažaju kao bezbednije, manje stresne. I da praktikuju, vežbaju komuniciranje. A to nije mala dobit.

Društvene mreže nude mnogo kvalitetnog, društveno prihvatljivog sadržaja i iz iskustva rada sa decom oni češće biraju te, nego sporne, neprimerene sadržaje. Mnogo odraslih je bilo iznenađeno kad je čulo sadržaje koje postavljaju neki od najpopularnijih influensera – čuli su tu savete i preporuke kojima niko od odraslih nije imao ništa da zameri, a očekivali su suprotno.

U današnje vreme mladi u velikoj meri zadovoljavaju svoju potrebu za prihvaćenošću, za pripadanjem preko društvenih mreža. A te potrebe svi imamo i svi smo tražili načine da ih ostvarimo.

Mnogo je korisnije da iz pozicije odraslih ovako posmatramo društvene mreže i tako razmišljamo o njima, te da iz te pozicije razgovaramo sa mladima o njima, jer je razgovor ipak potreban. I pregovaranje o tome da, iako razumemo njihovo interesovanje za društvene mreže, iako poštujemo njihovu privatnost, ipak brinemo i moramo da znamo gde i na koji način provode vreme u sajber prostoru, sa kim komuniciraju.

Moramo kao odrasli (naročito kao roditelji) da pratimo da li su u aktivnostima koje mogu da ih ugroze, koje ih izlažu rizicima, jer u sajber prostoru ima dosta i takvih aktivnosti.

Moramo da im objasnimo da su baš oni često meta ozbiljnih kriminalaca koji su svoje poslove prilagodili novim okolnostima i prebacili ih na internet.

Šta biste napomenuli roditeljima, na šta da obrate pažnju?

Važna napomena za roditelje kad su društvene mreže u pitanju: svaka društvena mreža ima ograničenje kad je starost korisnika u pitanju. Ta ograničenja treba ozbiljno shvatiti.

Ukoliko je Vaše dete otvorilo nalog na društvenoj mreži ostavljajući netačne podatke o svojoj starosti, a Vi to znate, Vaša odgovornost je veća da pratite i kontrolišete njegove aktivnosti i kontakte.

(ANKETA) Kako deci ograničavate korišćenje telefona?