Država nema sistem za najsiromašnije građane

Država svojim merama, poput takozvanih „helikopter“ para, besplatnih udžbenika stvara razlike među građanima, umesto da tu nejednakost rešava sistemskim merama, ocenjuju predstavnici civilnog društva. Minimalna potrošačka korpa nije mera verovatnog životnog standarda, nego mera potrošnje 30 odsto najsiromašnijih građana u Srbiji.

„To znači da se minimalnom potrošačkom korpom ne zadovoljavaju minimalne potrebe građana“, rekla je Sarita Bradaš iz Fondacije Centar za demokratiju, na nedavno održanoj debati Standard građana jesen-zima 2023/2024.

Ona kaže i da minimalna zarada u Srbiji nije mera kojom se pomaže radnicima, nego mera kojom se pomaže poslodavcima koji su u finansijskim ili nekim drugim teškoćama.

„Paradoksalno je da to bude ograničeno do šest meseci, a da onda kasnije eventualno može da se produži uz saglasnost sindikata, kao i da se sve to potpuno zaboravlja“, rekla je Bradaš.

Kako objašnjava, kod preduzetnika i njihovih zaposlenih minimalac za jul bio je 42.000 dinara, upola manje nego prosečna zarada u Srbiji.

„Ono što je merilo standarda je da pitate ljude kako spajaju kraj sa krajem. To je ono što se najviše pokazuje u istraživanjima, to u Srbiji uz sav ovaj mogući rast zarada, socijalnih davanja, godinama stoji. Na devet od 10 domaćinstava u Srbiji ima teškoće da sastavi kraj sa krajem“, dodaje Bradaš.

Prema njenim rečima, postoje i istraživanja da li zaposleni i njihovo domaćinstvo mogu da spoje kraj sa krajem.

„Šest od deset domaćinstava ima te teškoće. Mislim da je to prava mera životnog standarda. Ove mere koje se primenjuju nisu sistemska rešenja, ali ono što se traži to jesu sistemska rešenja. Zaista nisam čula koje su fiskalne mere kod suzbijanja inflacije, šta se na tom polju radi“, dodaje Bradaš.

U Srbiji se očekuje više siromašne dece, svako deseto ispod granice siromaštva

BESPLATNI UDŽBENICI

Bradaš kaže i da treba razmišljati da svi đaci u Srbiji imaju besplatne udžbenike, a ne samo u Beogradu, jer se na taj način rešavaju i problemi siromašnih građana kojima je to veliki izdatak, kada ih kupuju svojoj deci, đacima.

„Onda znači da ćete pokriti devet od 10 porodica koje teško spajaju kraj sa krajem, u Finskoj svi đaci imaju i besplatne udžbenike i školski pribor“, dodaje Bradaš.

Prema rečima Žarka Šunderića iz Centra za socijalnu politiku, kvalitet obrazovanja u Srbiji se dosta razlikuje i takođe skreće pažnju na dodelu besplatnih udžbenika đacima u Srbiji, kojim se zapravo oslikava nejednakost, jer je to nekima dostupno, a nekima ne, u zavisnosti od lokalne samouprave u kojoj žive.

„Videli smo da je Grad Beograd dao besplatne udžbenike, a siromašni ljudi u Vladičinom Hanu neće ih dobiti“, dodaje Šunderić.

Kako dodaje, situacija u Beogradu je najbolja situacija, u celoj zemlji, u materijalnom smislu:

„Imamo bogati grad koji se razbacuje sa verovatnom porukom, hajde da se svi preselimo u ovja veliki grad, zato što ovo dole više nikakvog smisla nema, jer smo odustali od svega drugoga“, rekao je Šunderić.

Država, kako kaže, nudi nesistemska rešenja koja nisu rešena zakonom i ne odnose se na sve u zemlji.

„Krpe tamo gde treba da se zakrpi, a dugoročno gubi privreda, građani, tu nema neke velike budućnosti. Siromašni su kako svuda u svetu politički neorganizovani, tako da oni nisu neka velika pretnja na ulici, srednji sloj je pacifikovan ‘helikopter’ parama i nesistemskim merama, da se umiri povremeno“, ocenjuje Šunderić.

Država ima para da suzbije siromaštvo

NEJEDNAKOST REŠAVATI KROZ PORESKU POLITIKU

Sarita Bradaš podseća da je Srbija zemlja sa najvećim nejednakostima kada poredimo sa evropskim razmerama jer je razlika u dohotku 10 odsto najbogatijih i 50 odsto onih koji su na ovoj levoj strani krive, znači, imaju manji dohodak 11,2 puta bez oporezivanja.

„Estonija koja ima nešto veću nejednakost u ove dve grupe, nakon oporezivanja je spušta na 5,8 razlike u dohotku. Poreskom politikom možete da distribuirate dohodak i da smanjujete nejednakost, zato meni nije jasno kako u ovim pregovorima poslodavci i sindikati ne insistiraju na ovoj priči, jer je to važno, zato što u oporezivnaju ovih najnižih zarada, recimo 50 odsto od prosečne, Srbija je uz Mađarsku, Rumuniju i Bugarsku ona koja ima najveću stopu poreza“, dodaje Bradaš.

Ona objašnjava kako ne misli samo na porez na zarade, nego i doprinose za penziono i zdravastveno:

„Ako smanjite doprinose na teret poslodavca onda to imaju svi, a kad pogledate podatke o tome koliki je odnos neto i bruto minimalne zarade, radnici koji je primaju nose tri četvrtine svoje minimalne zarade kući, svih ovih godina“, ocenila je Bradaš.

SEDAM ODSTO GRAĐANA APSOLUTNO SIROMAŠNO

„Već nekoliko godina prateći statistiku siromaštva konstatujemo da oko sedam odsto stanovništva živi u apsolutnom siromaštvu, pretpostavka je i Svetske banke da se ta situacija povećala, ali nemamo zvanične podatke o tome“, kaže Žarko Šunderić iz Centra za socijalnu politiku.

Prema njegovim rečima, instrumenti koje država ima za lečenje siromaštva, odnosno za pomoć siromašnima, nije adekvatna.

„Onog trenutka kada siromašna osoba primi pomoć, ona zapravo ne izlazi iz siromaštva i tu se nalaze već nekoliko godina. Država u međuvremenu nije ništa uradila, najavljuje se stalno taj Zakon o socijalnoj zaštiti koji počne svaki sledeći ministar(ka), na kraju mandata konstatujemo da ga i dalje nema“, dodaje Šunderić.

On podseća i da su dečiji dodaci koji se isplaćuju roditeljima, dosta niski.

„Umesto toga imamo ‘pop-up’, kako ih zovemo, mere koje odlukama donose predsednik i Vlada Srbije, koje nisu sistemska rešenja. To su čuvene ‘helikopter pare’ koje su namenjene ili univerzalno svima ili posebnim kategorijama koje nisu nužno najsiromašnije, ako gledamo strukturu siromaštva“, kaže Šunderić.

UVOZ RADNIKA

„Mi imamo uvoz radnika u mnogim industrijama. To govori ili da nećemo da platimo koliko treba pa to rešavamo na drugačiji način, ili na tržištu nema te radne snage koja nam je neophodna“, ocenjuje Šunderić.

Kako dodaje, tačno je i očiglednio da se smanjuje nezaposlenost.

Međutim, ako se pogledamo ko su ti koji su nam ostali od nezaposlenih, struktura tih u odnosu na strukturu onih od pre nekolikog godina je dramatično različita:

„To su ljudi koji su dugoročno nezaposleni, drugim rečima nemaju nikakvog radnog iskustva“, rekao je Šunderić.

Ti ljudi su se kako objašnjava, stabilizovali u jednoj situaciji koja je očajna i loša i ne mogu iz nje da izađu:

„Za njih nema ni dodatnih mera ni obuka, biznis i privreda potražuju nešto drugo, mi uvozimo nešto ili prestajemo da se bavimo poslovima“, rekao je Šunderić.

Helikopterski novac i siromaštvo