Država svesna da su TV časovi nepodesni za decu iz specijalnih škola

Vanredne okolnosti izazvane pamndemijom virusa korona su u većoj meri „pogodile“ decu iz osetljivih grupa nego njihove vršnjake iz opšte populacije, tako da je u svim kategorijama dece iz osetljivih grupa proporcionalno veći broj onih koji nisu ili su samo delimično bili obuhvaćeni nekim vidom onlajn nastave.

To se posebno odnosi na učenike iz škola za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, zaključak je istraživanja o obrazovanju učenika iz osetljivih društvenih grupa u vreme vanrednog stanja, koje je Ministarstvo prosvete tokom aprila 2020. godine sprovelo u saradnji sa UNICEF-om i Institutom za psihologiju. Iste rezultate dobila je i Nova ekonomija u anketi jer je većina nastavnika i roditelja rekla da online nastava nije bila za njihovu decu sa posebnim potrebama.

 Podaci su prikupljeni posredno od škola, ali bez obzira na to, oni prema mišljenju istraživača daju dobar uvid u glavne teškoće u učenju na daljinu. 

Rezultati istraživanja pokazuju da je ukupno 96 odsto učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom koji pohađaju redovne osnovne škole bilo obuhvaćeno nastavom na daljinu. U ovoj grupi učenika, 76 odsto je pratilo TV i onlajn nastavu, a 20 odsto je bilo uključeno u alternativne vidove nastave, dok četiri odsto đaka nije pratilo nastavu na daljinu.

U srednjim školama, nastavom na daljinu obuhvaćeno je 97 odsto učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. TV ili onlajn nastavu prati oko 87 odsto, svaki deseti se oslanjao na alternativne vidove podrške, a ostalih tri odsto nije bilo uključeno ni u jedan oblik nastave.

Što se tiče specijalnih škola, onlajn ili TV nastavu pratilo je dve trećine đaka,  28 odstoje bilo uključeno u alternativne vidove nastave, a sedam odsto je bilo van sistema. Đaci koji pohađaju škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u značajno manjem broju prate TV ili onlajn nastavu nego što je to slučaj kod učenika osnovnih i srednjih škola.

Podaci pokazuju da preko 70 odsto učenika specijalnih škola nije bilo uključeno u nastavu putem praćenja TV časova, a gotovo polovina njih (45,6 odsto) nije u interakciji sa nastavnicima putem onlajn platformi ili uz pomoć digitalnih alata. 

Kada je reč o razlozima zbog kojih đaci nisu mogli da prate nastavu na daljinu, na prvom mestu je to što nemaju internet (40 odsto), zatim zbog nedostatka uređaja (24 odsto osnovaca i 31 odsto srednjoškolaca), a oko 20 odsto nije imalo podršku u porodici za učenje na daljinu.

U specijalnim školama najčešća prepreka je odsustvo podrške u porodici za učenje na daljinu (31 odsto), kao i to što neka deca nisu imala internet i tehničke uređaje.

U najvećem broju škola podrška učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom je značila prilagođavanje sadržaja i nastavnih materijala za učenje na daljinu, kao u prilagođavanje zadataka i/ili instrukcija u skladu sa obrazovnim ishodima učenika. Takođe su pripremali i uputstva za roditelje koji su pomagali deci u učenju.

Tokom vanrednog stanja, 93,4 odsto učenika koji su upisani u redovne osnovne škole i 90 odsto iz srednjih škola je nastavilo da dobija dodatnu podršku, najčešće putem mobilnih aplikacija i telefonom. U skoro polovini ustanova nastavnici su komunicirali sa đacima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom dva do tri puta nedeljno, a u oko 40 odsto osnovnih i trećini srednjih škola svakodnevno.

Kada je reč o specijalnim školama, najmanje zastupljen oblik komunikacije je virtuelna učionica. Nastavnici su bili u svakodnevnom kontaktu sa đacima u 58 odsto škola, u 35 odsto dva do tri puta nedeljno, a u sedam odsto jednom sedmično.

U realizaciji nastave na daljinu nikome nije bilo lako.

Zaposleni u osnovnim školama kažu da je u radu sa decom sa smetnjama u razvoju bilo teško oslanjati se samo na verbalnu komunikaciju, a veliki broj ustanova navodi da je bilo veoma izazovno održati motivaciju i pažnju učenika tokom nastave na daljinu.

Neke škole u tom procesu nisu u potpunosti mogle da se oslone na roditelje, kako zbog njihovog nedovoljnog vrednovanja obrazovanja, tako i zbog nedovoljne digitalne pismenosti i prepreka u uspostavljanju komunikacije. Problem digitalne pismenosti ističe se ne samo kod roditelja, već i učenika i nastavnika. Pojedine škole navode i nedostataka vršnjačke podrške.

Nastavnici iz srednjih škola su imali najviše poteškoća da održe motivaciju učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Često je izostala podrška porodica, mahom zbog manjka njihovih digitalnih kompetencija, ali su neke škole navodile i nedovoljno interesovanje roditelja. Veliki broj škola je istakao da je bilo teško raditi jer nije bilo komunikacije uživo.

Što se tiče specijalnih škola, uočeno je da veliki broj učenika nema tehničkih uslova za realizaciju nastave u digitalnom okruženju, a to je bio problem i jednom broju nastavnika. Specifičan problem koji je nekoliko škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom navelo tiče se nemogućnosti pronalaženja alternativnog načina realizacije aktivnosti sa decom koja imaju poteškoće u verbalnom izražavanju.

V. S.