Država udavila privredu dok je spašavala banke

Država je ofanzivno krenula da se bavi „čišćenjem“ bankarskog sektora kada je u januaru 2002.godine pokrenula stečaj nad četiri najveće državne banke: Beogradske banke, Beobanke,, Jugobanke i Investbanke. Posle tih stečaja doneta je odluka da se konvertuju potraživanja države koja je garantovala za kredite Pariskog i Londonskog kruga (PLK), u kapital države u ostalim bankama, tako da je država tom merom postala većinski vlasnik banaka koje su imale kredite prema inostranstvu iz PLK. 

Banke su, inače, po propisima bile akcionarska društva, čiji su vlasnici-akcionari bili velika preduzeća-deponenti. Konverzijom potraživanja, država je defakto nacionalizovala te banke.

Velika društvena preduzeća su bila, pored javnih, glavni korisnici kredita PLK koje su izimala posredstvom banaka.

Tako je stvoreno svojevrsno „vrzino kolo“: država je, kao garant dugova po PLK, ta potraživanja od banaka konvertovala u kapital banaka, koje su nastavile da potražuju sredstva od velikih društvenih preduzeća (ili je banke oterala u stečaj). Konverzijom potraživanja, banke su bile oslobođene obaveze da isplate državu za obaveze prema inostranim poveriocima. 

Samo su ostala da „vise“ ni na nebu, ni na zemlji društvena preduzeća, krajnji korisnici tih kredita. Njima nisu ni potraživanja otpisana, niti su konvertovana u kapital. 

Država je pored toga od preostalih banaka preuzela na sebe regulisanje stare devizne štednje. Banke su tako mogle „čiste“ u privatizaciju, a preduzeća su ostala zagađena ogromnim dubiozama.

*Ovaj tekst je preuzet iz štampanog izdanja Nove ekonomije.