Filozofija u doba straha: Ubijanje informacijama

Iako situacija liči na neplaniranu epizodu serije “Black Mirror”, koja kroz distopijske scenarije preispituje moderno društvo, ukazujuću na moguće posledice korišćenja novih tehnologija, veliko je pitanje šta bismo svi sada radili kada bi nam se ispraznili ekrani i ostali zauvek crni? Da li bi nas progutala crna rupa ili bismo našli način da napunimo sopstvene baterije? Ne znamo, jer se nije desilo.

Ne brinite, ovaj tekst ne sadrži okidače za paniku. Mada, nikada nije bilo teže praviti se lud i zatvarati oči pred događajem koji toliko bode samo tkivo planete, a čini se da niko od nas nije imun na količinu razarajućih informacija o tome kako da zaštiti sebe, svoje voljene, ali i one koje ne voli. Da li smo u stanju sve to da obradimo? Jedini izvestan odgovor u ovoj situaciji je “ne”. Recimo, u mnogo manje globalno katastrofičnim situacijama, a to u ovom trenutku predstavlja i sapoštavanje lekara da imamo neku doživotnu bolest, čovek od stanja šoka upamti jako mali procenat informacija. 

U pitanju je lična trauma od čijeg zveketanja jednostavno ne možemo za dan da obradimo šta sve treba preduzeti i na koji način se naš život bespovratno menja. Dan po dan, kao oporavak nakon velikog šoka, pokušavamo da se prilagodimo novom životu i tada dolazi do čuvenog fenomena “pregovaranja sa realnošću”. Pitamo se kako da novonastalu situaciju integrišemo kao gubitak. U ovoj situaciju kojoj svakodnevno svedočimo nema mesta za pregovaranje. Nema sekunde mira, nepažnje ili opuštanja, a dobro poznata činjenica je da nam strah svima nagriza imunitet. Svaka nova sekunda predstavlja šok i potencijalnu pretnju. Kao neka spolja nametnuta prisilna misao koju moramo da promišljamo u nedogled, a nismo tražili. Prosto rečeno, kao velika kolektivna trauma kojoj se ne vidi kraj, a čije posledice već osećamo.

Postoji sijaset psiholoških istraživanja u kojima se na razne načine testira koliko smo racionalni dok donosimo oduke. U jednom od njih, ljudima su zadavani standardzovani testovi inteligencije, a kada bi njega završili, postavljani su u “poker” situacije: donošenje rizičnih odluka kao što su klađenje, igre na sreću, simulacije igrica sa haotičnim situacijama. Na koji izlaz se zaleteti ako te iza njega čeka još jedan, veći rizik? Zvuči zanimljivo kada je u pitanju virtuelna situacija poput video igrice jer rizik nije realan. Možemo da iskusimo i najtragični scenario, kažemo “ups” i vratimo se na početak. Zaključak većine istraživanja je da u ekperimentalnim uslovima inteligencija nije u korelaciji sa načinom na koji donosimo odluke, posebno ne u visoko rizičnim situacijama. 

Za to su ipak često odgovornije crte ličnosti: ono čime se rukovodimo bez obzira na to koliko smo logički pametni. Na ogromnu žalost, sada kao da uživo gledamo ovaj primer, u kome ljudi ulaze u rizik koji preti da naruši ceo sistem. Međutim, retkima od nas je na  vreme rečeno u kojoj sumanutoj dozi rizika se nalazimo. Toliko malo vremena je prošlo od prve pretnje do katastrofe. Nikome šok ne dođe najavljen, ali ovo je kao ogromna lavina koja preti da će izbiti odasvuda. Prži našu sposobnost da rasuđujemo, a odnosi i razum i živote. Imamo informaciju u lice, ali ne znamo šta da uradimo sa tolikom količinom informacija. Da li smo zaista sposobni da se informišemo? Ne znamo, jer je kolektivna pamet trenutno u kuršlusu. Kolektivna neuralna mreža svih naših mozgova ne može sve ovo odjednom da podnese. Ni količinu, ni tragičnost, ni intenzitet. 

Deluje kao da trenutno živimo u informacionom ratu: naznaka naizgled nije bilo, niti sukobljenih strana, žrtava je mnogo, a ne možemo prstom da identifikujemo napadača. Infomacija je istovremeno oružje koje ubija i oruđe kojim se borimo za opstanak. Od kada je interneta, nikada nije bilo teže smanjiti žarišta iz kojih nadolazi sledeći napad. Sa istog izvora dolazi nam informacija koja je istovremeno oružje i spas. Ako je dovoljno mirno obradimo, znaćemo kako da je primenimo. Ako nam stvori dodatni šum, samo nam je učinila kontrauslugu i otrovala nas. Imamo potrebu da nađemo krivca za sve što se dešava i svađamo se. 

Iako je ulaženje u konflikt u normalnim uslovima zdrava stvar za rast međuljudskih odnosa, sada smo primorani da ne reagujemo. Mada, moramo priznati da se ponekad graniči sa onom starom pričom da kada nas ajkula napadne, treba da se pravimo mrtvi. Ono što sada predstavlja pretnju nije morska neman, već jedva, uslovno rečeno, telesno: telo virusa stalno preti da napadne, a mi nemamo na koga drugog da vičemo osim na bližnje, televizor i internet portale. To je ono što u ovoj situaciji kolateralno zanemarujemo, činjenicu da i bez kontakta možemo da budemo pažljivi jedni prema drugima. Ni za svađe koje se događaju u ovo doba niko nije kriv. Retko ko je sačuvao parče bistre glave da može da misli o tome da se zapravo međusobno ubijamo oružjem ovog rata – informacijom. Naravno da na internetu možemo da pronađemo i zvanične instrukcije, statistike za pojedine gradove i da na neki način razumemo dinamiku situacije, ali dok se to desi, svi u glavi već motamo neke polu-zasnovane i neproverene vesti. Sa istog izvora nam dolaze i lek ii katastrofa i to je ono što ovu situaciju čini dodatno komplikovanom.

Kažu da se na filozofiju najviše valja oslanjati u kriznim periodima, jer tada iz realnosti ne možemo da naučimo ništa što će nam dati smisao. Francuski filozof Žan Bodrijar u svojoj teoriji simulacije pominje i termin “cool screens” (hladne ekrane) koji nas okružuju i opisuje ih kao hiper-realni svet, neposredni svet koji iza sebe nema čoveka, već je poruka sama po sebi i prenosilac. U duhu pandemije, sada zaraza predstavlja nešto što direktno u ovoj hiper-umreženosti u kojoj se nalazimo preti da nas ugrozi, gotovo bez posrednika. Situaciju dodatno otežava činjenica što vesti koje izlaze iz ekrana predstavljaju oružje za rat. Pod ovim ne mislimo na medijsku manipulaciju, već nužnost trenutaka odmora da bi se borba nastavila. Za civilne ratove se makar obučavalo, pa su vojnici znali kako da iskoriste odmor u rovu između dva napada. 

Ovoj pandemiji, (pandemonijumu, ratu ili kako ga već zvali) koji ubija i fizička tela i kapacitet za promišljanje, potrebna je “infodemia”. Kovanica koja se odnosi na preplavljenost medija nepouzdanim informacijama i pojačanoj potrebi za njihovom proverom. U ovom trenutku, nešto najpribližnije istini mogu doneti samo iskusni naučnici i naučni novinari. Oni su nevidljivi prvi front zaštite od lažnih informacija koji u ovom misaonom eksperimentu mogu da spreče pojavu dodatne atmosfere panike. Osim što se negativne misli obistinjuju oko nas, sve ima jedan veliki mehanizam paničnog napada. Razika je u tome što u paničnim stanjima uglavnom pretnja nije realna, a strah je iracionalan. Sada pretnja postoji, ali je gotovo nevidljiva, jer je sve što dodirnemo predstavlja razlog za strah. 

Međutim, da li smo spremni da razdvojimo rušilački i konstruktivni deo informacije? Nemamo odgovor. Iako situacija liči na neplaniranu epizodu serije “Black Mirror”, koja kroz distopijske scenarije preispituje moderno društvo, ukazujuću na moguće posledice korišćenja novih tehnologija, veliko je pitanje šta bismo svi sada radili kada bi nam se ispraznili ekrani i ostali zauvek crni? Da li bi nas progutala crna rupa ili bismo našli način da napunimo sopstvene baterije? Ne znamo, jer se nije desilo.

Kako ovo krizno stanje kojem ne znamo kraj utiče na bilo koju profesiju? Ništa ne znamo. Znamo samo da struktura kakva je postojala očigledno puca, a pozitivne stvari koje uviđamo iz ptičije perspektive su manja zagađenost vazduha, povratak životinja u prirodu i porast pretraživanja reči “smešno” u sred priče koja nema dašak nade za komičnim delom. Na psihološkom planu dešava nam se možda i najizazovnija stvar u novijoj istoriji: krajnja prisiljenost da pronađemo kapacitet da budemo sami. 

Autor knjige “Kapacitet da se bude sam”, Donald Vinikot, pretpostavlja da se upravo iz nemanja kapaciteta čoveka da bude sam dešavaju nasilje, autodestruktivna ponašanja i manjak kreativnosti. Ko ume da bude sam, ume da uvidi lepotu svojih napuklih delova i uzme taj dar sa sobom. Međutim, ne smemo se sada ljutiti na sve one koji to sada ne mogu, nisu krivi nizašta. Možemo samo da se pomolimo da će upravo stvaralački načini da preguramo ovo, zajedno, baš kakvi smo na društvenim mrežama, uspeti da umanje destruktivne porive koji su više nego očigledni. Kada imamo kapacitet da se šalimo na ovu temu, a da ne osećamo krivicu zbog nedužno stradalih, pomislim: ma ovo se možda desilo zbog Instagram Live-a i potrebe ljudi da se što življe čuju, van fotošopiranih slika koje projektuju iluziju da je sve dobro. Sada nas za to ne može prevariti ni najspretniji influenser.

Dok ovaj tekst ode u štampu, mi ne znamo šta će se dogoditi. Jednostavno, ne znamo. Stvari se menjaju u sekundi, a naš mozak ne može za sekund ništa da procesuira osim katastrofičnih scenarija koji se zaista događaju. Ne možemo silovati svest, a deluje da nam se osim ljudskih gubitaka dešava da sami sebe silujemo informacijama koje nas dodatno narušavaju. 

Možemo se samo nadati starim mudrostima, koje u običnim sitruacijama deluju trivijalno, da “posle kiše uvek dođe sunce”. Nijedna tragedija nije trajala večno, ali je uvek ostavila veliku društvenu traumu. Do tada, jedino što imamo je da pronađemo načine da ostanemo pribrani, nađemo kreativnost u izolaciji i završimo poslove sa sobom koje je sigurno svako od nas u brzini propustio. Sada smo primorani da imamo više vremena nego ranije, a to isto vreme jede jeziva neizvestnost. Jedna od stvari koje moramo da naučimo u životu je da trpimo neizvesnost, ali nikome takva lekcija ne pada prijatno i lako. 

Ono što je sigurno je da je su nam glave kao zapete puške i da u stanju stalnog opreza nismo u stanju da mislimo. Ne preostaje nam ništa nego da se branimo tišinom. Disanjem. Ne ćutanjem, već jedinom stvari koja je u ovoj situaciji skuplja od mira, a to je tišina, koju moramo sebi da priuštimo da bismo, ako ništa drugo, odmorili mozak za naredni nalet informacija koje treba da podnesemo. Na kraju krajeva, možda je nabolje vreme da jedni drugima priznamo koliko nas ovo uznemirava i da je pandemija bila samo incijalna kapisla da shvatimo kako smo davno pre svega ovoga načisto prolupali. 

Dušan Jurić