Gde Srbija može da izvozi

Događaj se zbio na jednom međunarodnom sajmu IT opreme pre nekoliko godina. Firma iz Srbije ugostila je na svom štandu delegaciju nigerijske kompanije. Tokom poslovnog razgovora jedan od predstavnika srpske firme (reč je bilo o krupnom poslu, pa su i delegacije bile „visoke“), primetio je neobičnost. Gosti su, posluženi kao što je red kafom, vodom i sokovima, popili iznenađujuće mnogo soka od jabuke. Posle sastanka, u neobaveznom „čavrljanju“ kolege iz Afrike su mu otkrili „tajnu“ – sok od jabuke je u toj zemlji veoma popularan napitak, a kako im se srpski jako dopao, rekli su da bi sigurno imao dobru „prođu“ i u toj zemlji.

U kojoj meri je ova izvozna šansa kasnije razvijena za ovu priču nije toliko važno (kao ni to da je firma koja je pravila pomenuti sok od jabuke ubrzo dospela na doboš zbog pitanja koja nemaju veze sa kvalitetom robe). Poslovna anegdota zgodno ilustruje da u današnjem svetu nijedno tržište ne mora da bude nedostupno, a da se prilike često ukazuju neočekivano.

Domaći privrednici ih ponekad i koriste, ali Srbija danas ima tek nekolicinu izvoznih proizvoda, koji su prepoznatljivi na više svetskih destinacija. Proizvodi ili usluge koje izvoze srpske firme namenjeni su ograničenom tržištu u inostrantvu i prave se u manjim serijama. Čak i kad su u pitanju vrhunski proizvodi, a ni takvih ne nedostaje, njihov ekonomski efekat, izuzev za vlasnike kompanije, u zvaničnoj statistici nije upečatljiv.

Na primer, malo ko zna da se na severu Srbiji proizvode sistemi za ozvučenje koji su među najkvalitetnijim u svetu, kao i da u Rumi postoji firma koja se bavi proizvodnjom jednih od najboljih silikonskih varalica za pecanje na svetu.  Malenih izvoznih pogona Srbiji ne nedostaje. Njihovo najveće ograničenje je, međutim, što nemaju sopstvene mogućnosti da osvajaju nova tržišta, već rade samo na „proverenim“.

Sa druge strane ambicije su velike, bar deklarativno. Skoro da ne prođe nijedan izvoznički skup, a da se ne čuje da bi ovdašnja roba i usluge trebalo da se izvoze širom planete. Na putu ispunjenju tih ambicija su razne kvote, carine, standardizacije, specifičnosti tržišta. Svi koji su se ozbiljno nekad bavili prodajom u inostranstvu kažu da je osvajanje novih tržišta divovski posao. Neophodno je dobro poznavanje lokalnih kupaca, njihovih osobina, lokalnih propisa, ulaganja u marketing i povezivanje sa tamošnjim trgovcima, bitka sa lolaknom konkurencijom…

To svakako ne znači da ne treba pokušavati, kaže jedan lokalni izvoznik prehrane, već samo da takvim planovima treba prići racionalno i sa jasnom vizijom. „Poznavanje tržišta na koje se izvozi je ključno. Lokalne navike se vrlo često veoma razlikuju od naših. Zbog toga nije loše ni imati lokalnog partnera ili konsultanta, naročito ako se radi o za nas nepoznatim tržištima“.

Osim EU i država CEFTA Srbija bi mogla da izvozi i na druga tržišta. Ipak, naša poslovna kultura, zakonodavstvo i poslovni običaju najviše se oslanjaju na evropske (iako i u evropi različite zemlje imaju svoje specifičnosti). Zato je za izvoz u druge delove sveta potrebno imati i „predznanja“.

Rusija – Veliko tržište sa kojim imamo sporazum o slobodnoj trgovini, što se najčešće citira kao jedan od najvećih srpskih izvoznih potencijala (dok zemlja ne pristupi EU, čime će i taj sporazum prestati da važi). Srbija je svoje pozicije u Rusiji dobrim delom izgubila devedesetih, a otvaranjem Rusije ka svetu pojačana je konkurencija. Srbija bi mogla da izvozi, a to ne čini, više poljoprivrednih proizvoda, sokova, kisele vode, vina, mesnih prerađevina, obuće, nameštaja i drugih proizvoda koji bi bili konkurentni na ruskom tržištu. Jedini problem je zadovoljiti tako veliko tržište dovoljnim količinama proizvoda, što domaće kompanije, zbog nedovoljne proizvodnje, ne mogu da izdrže. Fijat pokušava da se preko Srbije probije na to tržište. Za proboj je potrebno i mnogo novca. Na primer, minut oglašavanja na nekoj od moskovskih televizija može da košta i više desetina hiljada evra.

Belorusija – Na beloruskom tržištu postoji potreba za većinom poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, prvenstveno za kajsijama, breskvama, višnjama, šljivama, lubenicama, dinjama, paprikama i drugim proizvodima, koji nisu zastupljeni u Belorusiji. Takođe se izvoze boje i lakovi, delovi za motorna vozila, oprema za kupatila. Za izvoz nije neophodno otvarati lokalno predstavništvo, ali treba biti spreman na veoma komplikovanu zakonsku proceduru koja naprosto „tera“ na angažovanje lokalnih advokata. 

Srednji istok – Uspostavljanje bliskih ličnih kontakata je ključno za bilo koju vrstu poslovanja. Tamošnji privrednici  vole najpre da upoznaju osobu, pre nego što započnu poslovanje. Njihov način komunikacije je indirektan, pa upoznavanje može da potraje duže nego što se očekuje. Poslovnu kulturu karakteriše stroga hijerarhija u kojoj su lideri izdvojeni iz grupe i moć se raspoređuje od vrha na dole.

Turska – Turske firme uglavnom posluju po zapadnim standardima, ali je lično poznanstvo od većeg uticaja. Takođe, treba očekivati da će proces donošenja odluka trajati duže nego što je na Zapadu. Turska je zainteresovana za uvoz goveđeg mesa.

Daleki istok – Imajte na umu da se lični odnosi veoma cene, pa pre uspostavljanja bilo kakve poslovne saradnje žele da ostvare prijateljski odnos, koji je veoma značajan. Prvi sastanak je uglavnom povod za upoznavanje. Sigurno će biti potrebno više sastanaka kako bi se došlo do potpisivanja, jer se poslovni odnosi grade veoma dugo. Mnogo pažnje se posvećuje preporukama. Prepreke za izvoz mogu biti što su te države daleko i što su i same među najvećim izvoznicima, tako da je teško pronaći nišu koja je upražnjena. Iz Srbije se izvoze pojedine mašine, delovo i određen pribor.

Indija – Srbija najviše izvozi u Indiju specijalizovane industrijske  mašine, gvožđe i čelik, tekstil, odeću i obuću, elektronske komponente itd, ali u daleko manjoj meri nego što bi moglo. Interesovanje indijske industrije za Srbiju, kao i domaće industrije za Indiju, limitirano je zbog nedostatka informacija o mogućnostima poslovanja. Većina proizvoda iz celog sveta dostupna je u Indiji, te Srbija može biti konkurentna samo sa kvalitetnim proizvodima i sa ekstremno konkurentnom cenom. Indijci su ekstremno otvoreni za tržišni način razmišljanja i većinu poslovnih navika su preuzeli od „zapadnog“ sveta, ali lični kontakt i vreme provedeno u Indiji može mnogo da doprinese sklapanju posla. Poslovni ljudi koji razmatraju  mogućnost poslovanja u Indiji trebalo bi da unajme nekog lokalnog pravnog zastupnika i da nauče dosta o indijskoj kulturi.

SAD – Američko tržište više nije tako daleko. Najvažnije je biti informisan o izvoznim procedurama, pratiti tržišna kretanja i ponašati se u skladu sa američkim poslovnim kodeksom. Poslovanje u SAD karakteriše veća fleksibilnost u donošenju odluka nego u EU.

Američko tržište ima interesa za veće i značajnije nabavke roba iz Srbije, pod uslovom da naša preduzeća obezbede stabilne veće količine roba, rokove isporuke, dizajn i standard prilagođen tamošnjim zahtevima. Radi se o traktorima, auto-delovima, delovima mašina, alatnim mašinama, ručnim alatima, emajliranom posuđu, kristalu, nameštaju, prehrambenim proizvodima, posebno „zdravoj hrani“, tekstilu, odeći, obući, proizvodima crne i obojene metalurgije. Srbija poseduje veliki ekonomski potencijal za ulaganje kapitala u energiju, transport, infrastrukturu, agrar, osiguranje i turizam. Za unapređenje privrednih odnosa Srbije i SAD-a, mogli bi biti od velike koristi formiranje zajedničkih kompanija (joint venture) sa američkim kapitalom, prenos savremenih tehnologija za gajenje, preradu, pakovanje i transport organskog voća i povrća radi dalje prodaje na američkom tržištu, kao i ulaganje u energetske resurse (izgradnja mini hidroelektrana). Mnogo pažnje treba obratiti na sertifikaciju, ali i na preciznost u poštovanju ugovorenih rokova. Pri saradnji može da pomogne velika srpska dijaspora. 

Severna Afrika – Države u kojima srpska industrija usluga, naročito građevina, ima tradiciju, ali su pozicije vremenom izgubljene tokom prethodne dve decenije. Povratak na ta tržišta je moguć, ali ne treba očekivati da će u skorije vreme biti poslova vrednih više milijardi, kao u „srećno vreme“. Na ruku srpskim preduzećima ide što su poslovi koje su nekadašnje jugoslovenske firme obavljale bili veoma kvalitetno urađeni, tako da predstavljaju veliku „preporuku“ današnjim firmama. Sa druge strane, domaće kompanije su izgubile potencijal – sve je manje dobro obučene radne snage, a mehanizaaacija sve više zastareva.

Afrika – Zemlje Afrike otvorene su za uvoz srpskih proizvoda, ali prepreku može da predstavlja što je ipak reč o siromašnim državama. Prednost je što srpska roba može kvalitetom da zadovoljni lokalne zahteve.

Ostatak teksta možete pročitati u trećem broju štampanog izdanja „Nova Ekonomija“