Infodemija: Kad je politička kampanja važnija od zdravstvene

Za vreme pandemije prekršena su sva pravila krizne komunikacije. Trećina građana ne veruje da koronavirus uopšte postoji. Da li je ovakav neslavan rezultat posledica toga što je politička kampanja bila preča od one zdravstvene?

U apoteke je stigao test kojim se možete sami testirati na koronu, ali se nikako ne preporučuje da to radite sami. On jeste za kućnu upotrebu, ali bris treba da vam uzimaju isključivo medicinski radnici. Test je povučen iz prodaje jer ne poseduje dozvolu Agencije za lekove (kaže premijerka), iako se nalazi u bazi iste agencije i postoji i rešenje kojim mu se daje dozvola. 

Ako vam ništa nije jasno, nije do vas, ne brinite.

Oprečne informacije koje do građana stižu još od početka pandemije rezultirali su time da u decembru, nakon što devet meseci živimo sa virusom, više od trećine građana Srbije ne veruje ili sumnja da pandemija COVID-19 uopšte postoji, kako pokazuju rezultati istraživanja Beogradskg centra za bezbednosnu politiku (BCBP).

Ovaj podatak trebalo bi da nam dovoljno o tome da država nije dobro komunicirala sa građanima i da nijedna mera nije dovoljno objašnjena, smatra profesor Fakulteta bezbednosti Želimir Kešetović.

„Vi da pitate ljude sa simptomima na koji telefon da pozovu, kome da se jave… Ako imate nekog vašeg u bolnici koga ćete da pitate kako mu je… Mislim da su to sve nejasna pitanja“, rekao je Kešetović.

Ko poziva na šoping, ne može dobrom da se nada

Kešetović, koji je stručnjak upravo u oblasti kriznog menadžmenta, objašnjava kako su u toku pandemije prekršena gotovo sva pravila kriznog komuniciranja. Ključna greška napravljena je na samom početku, kada je na konferenciji za medije rečeno kako je virus smešan i kako bi žene trebalo da pohrle u šoping u Italiju. 

„Ta prva poruka u kriznoj komunikaciji je jako važna. To se zove golden hour ili golden two hours, prvi zlatni sat ili zlatna dva sata. Zapravo, prva poruka koja se plasira, cela dalja krizna komunikacija se gradi na njoj i ne može biti suprotna. Ovde je morala da bude suprotna i tri nedelje kasnije smo dobili SMS u devet uveče, da smo na pragu italijanskog scenarija, da će ’groblja će biti tesna’…“

Da je nedovoljno dobro informisanje građana u toku pandemije samo nasleđe već godinama polarizovane i nezdrave komunikacije smatra scenarista i satiričar Vojislav Voja Žanetić. On objašnjava kako ju je dodatno opteretilo i to što se početak pandemije poklopio i sa predizbornom kampanjom.

„Akcenti su bili prenaglašeni, drama je bila prenaglašene, restrikcije su bile prenaglašene i čini mi se, možda nisam u pravu, da su se sve te stvari bile u funkciji više političke propagande nego što je politička propaganda bila u funkciji zdravstvene. I to nije bio dobar odnos“, ocenjuje Žanetić.

Cilj je uvek politički

Iako navodi da su se sada i politička i zdravstvena komunikacija utišale jer je akcenat na spašavanju ekonomije, objašnjava da je naše društvo preterano ispolitizovano te da se sve pretvara u političku kampanju.

„Koji god aspekt zdravstvene komunikacije iliti komunikacije o pandemiji i preventivne komunikacije za potrebe otkud znam kakve zaštite građana i društva da okrenete i da pitate, odgovor je otprilike isti – sve je to super, ali to ne služi tome što mi mislimo da bi trebalo, nego njegov primarni cilj jeste da ostvari određeni politički efekat“, rekao je Žanetić.

Čini se da i rezultati upravo oslikavaju šta je to primarni cilj – vlast je na izborima osvojila ubedljivu većinu glasova, istraživanje BCBP-a pokazuje da gotovo polovina građana smatra da je predsednik Republike najbolje rukovodio pandemijom, a skoro 40 odsto da je Krizni štab dobro radio u ovom periodu. Doduše, u obzir treba uzeti i relativno visoke procente onih koji nisu bili zadovoljni radom ovih institucija – trećina građana misli da je predsednik države loše rukovodio, a 40 odsto da je to bio slučaj sa Kriznim štabom.

Ipak, za našu temu od još većeg značaja ima informacija da je na pitanje šta je trebalo da institucije urade kako bi bolje upravljale krizom najveći broj ispitanika odgovorio kako je bilo neophodno bolje informisanje.

A loše informisanje, nedovoljno informativni tekstovi u medijima, neprecizne izjave vlasti, populističke mere proizvele su mnoštvo lažnih vesti kao i teorija zavera.

Laganje nije krivično delo

Iako smo svi u manjoj ili većoj meri žrtve, pitanje je kako se od toga odbraniti. 

Izvrtanje činjenica, neistinito izveštavanje ili izgovaranje neistina u javnosti nije krivično delo samo po sebi ukoliko ne proizvede paniku, teže remećenje javnog reda i mira ili ne ometa sprovođenje mera i odluka koje je propisala država, objašnjava za Novu ekonomiju predsednik Upravnog odbora Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije Radovan Lazić.

Takođe, on ističe je da onaj koji iznosi neistine mora biti svestan toga da to nije istina. To jeste, laganje iz nehata se ne računa.

Ipak, vesti koji mediji objavljuju, izjave sa kojima nas političari svakodnevno zasipaju, podaci sa kojima svakodnevno izlazi Krizni štab čini se više nego ikada odlučuju o našim životima. Na osnovu onoga što gledamo, slušamo ili čitamo donosimo zaključke o tome koliko bi trebalo da budemo zabrinuti, da li je u redu da odemo kod roditelja na ručak, kada ćemo moći u prodavnicu narednog dana, da li ćemo moći da otputujemo na odmor i hoće li nam dete ići naredne nedelje u školu. 

Osim toga, mnogi privrednici donosili su svoje poslovne odluke na osnovu informacija koje su dobijali putem medija i na osnovu onoga što su govorili članovi kriznog štaba ili predstavnici vlasti. Ukoliko se ispostavi da ste svoje poslovne planove gradili na neistinama, pogrešnim informacijama i skrivenim podacima, imate pravo da se obratite sudu, objašnjava Lazić.

„Ukoliko biste vi imali neko preduzeće koje posluje i čije je poslovanje značajno otežano usled takvih informacija ili ste te informacije koje ste čuli od određenih državnih zvaničnika, računali ste s njima i ukalkulisali ste na neki način u poslovanje svog preduzeća pa ste zbog toga pretrpeli štetu svakako vam ostaje pravo da tražite naknadu štete“, kazao je Lazić.

On takođe skreće pažnju i da su političari i javni funkcioneri najpre dužni da govore istinu, a da iako njihove izjave uglavnom ne povlače krivičnu odgovornost to ne znači da ne treba da povlače političku.

I istina i nada

Ali, čak i ako nekontrolisana količina informacija kojom nas zasipaju svakodnevno poslednjih meseci ne proizvede kod nas takvu štetu da bismo mogli da se obratimo sudu ili ako ne iznudi građansku paniku ne znači da u nama nije probudila stres.

Šta nas više plaši – kada baratamo sa toliko informacija da više ne znamo koja je tačna ili kada napipavamo u mraku, ne znajući šta se dešava? Psihoterapeutkinja Bojana Glušac Draslar objašnjava za Novu ekonomiju da je dosta toga indivualno.

„Postoje ljudi koji se osećaju sigurnije kada barataju sa većom količinom informacije jer tako osećaju da imaju veću kontrolu.  Sa druge strane, postoje i oni koje mnoštvo informacija preopterećuje“.

Ipak, veliki značaj igra i to na koji način je informacija servirana, kaže ona.

„Važno je reći istinu, ali je podjednako važno uliti nadu. I te dve informacije zajedno su nešto što psiha može da prevari. Znači – to i to se dešava, ali imamo to i to rešenje. Ukoliko izostane drugi deo, pojačava se konfuzija“, dodala je Glušac Draslar.

Dodaje, u slučaju aktuelne pandemije to bi moglo da znači da se uz informacije o tome koliko ima zaraženih, koliko osoba je preminulo ili koliko se nalazi na respiratorima, govori i o tome koliko ih je izlečeno, koliko onih koji koji su pozitivni na kovid je zapravo bolesno, koje su nove metode lečenje, dokle se sa ispitivanjima stiglo i slično. 

Strah gasi imunitet

Kako objašnjava, toga u medijima nedostaje, ali to nije karakteristika samo domaćeg terena.

„Postoji jedan globalni trend u kome se više informacije serviraju na način da se ljudi uplaše da bi poštovali određene mere“, dodala je ona.

Ovakav vid komunikacije može da da rezultate samo kratkoročno, dok na duže staze može da bude štetan, kaže Glušac Draslar. Kako ona objašnjava, kada je telo pod stresom i kada pokreće hormone za neku vrstu akcije, ono gasi sve sisteme koji mu troše puno energije.

„Prvi se isključuje imunološki. Znači, strah jednako isključivanje imunološkog sistema. Što više straha, imunološki lošije radi. Tako da, u tom kontekstu, zaista je neophodno uliti nadu“, zaključuje Glušac Drasler.

Katarina Baletić