Istorija beogradske Crne udovice: Od osporavanja arhitekata do privatizacije

Iako je prošlo više od nedelju dana od prodaje najmarkantnije zgrade starog Beograda, kultne Palate Beograd ili Beograđanke, strasti se i dalje ne stišavaju među građanima, rezigniranim privatizacijom ovog kultnog objekta, piše portal Gradnja.rs.

Portal podseća da je Palata Beograd  odmah po izgradnji dočekana na nož od struke ali i građana pa ne samo da su je povezivali sa crnim monolitom iz filma Odiseja u svemiru, već su neki išli do poređenja zgrade sa crnim nadgrobnim spomenikom.

Sredinom 70-ih godina, struka se veoma negativno izjašnjavala po pitanju arhitektonsko-urbanističkih kvaliteta ove zgrade. 

Mnogima je bilo nepojmljivo zašto je prva zgrada sa visinom od preko 100 metara morala da bude „zabodena“ baš na tom mestu, u samom jezgru starog Beograda. 

Realno, urbanizam je to i tada dozvoljavao, a niži aneks zgrade je kao i u slučaju Palate Albanija logično povezao kulu sa okolnim blokom zgrada.

Sa druge strane, mali broj i samih arhitekata je tada poznavao istoriju i činjenicu da je do pred početak Drugog svetskog rata ta lokacija baš bila pripremana za izgradnju jedne privatne višespratne poslovne zgrade, koju je projektovao arhitekta Grigorije Samojlov, o kojoj je takođe bilo reči u jednom od prethodnih tekstova.

Ono što je zanimljvo, posao projektovanja zgrade, dobio je arhitekta Branko Pešić koji nije pripadao dve dominantnim strujama, profesorskoj i poslovnom sektoru, već po partijskoj direktivi.

Kako se navodi, arhitekta Branko Pešić bio je odličan inženjer, doduše nešto slabiji kreativac i mnogo više se isticao na Građevinskom fakultetu i možda nikada ne bi izašao iz anonimnosti da ga intervencija SKJ nije dovela na poziciju autora Palate Beograd. 

Iako je kao arhitekta bio na nivou ovog zadatka, kolege nisu mogle da oproste ovaj čin dodele posla bez nekog značajnijeg konkursa i odmah po završetku izgradnje krenule su kritike na račun arhitekture. 

Najpoznatije je ona u kojoj se arhitekti Pešiću zamera na izboru tamne boje za elemente fasadnog platna, da time zgrada dobija prizvuk crnog monolita iz filma Odiseja u svemiru, a neki su išli do poređenja zgrade sa crnim nadgrobnim spomenikom (verovatno za sam grad Beograd) i naravno dodela poznatog nadimka – crna udovica.

Arhitekta Pešić nije želeo da se upušta u stručne rasprave na temu kritika njegovog dela, verujući da je učinio ispravnu stvar projektujući Beograđanku baš onakvu kakva je i sada pred nama. Struka je ignorisala zgradu duže od dve decenije. 

Po rečima arhitekte Zorana Manevića, istoričara, teoretičara i zaštitara, na jednom sastanku u Zaovdu za zaštitu spomenika grada Beograda, koji je održan u drugoj polovini 90-ih godina, tema je bilo sastavljanje spiska posleratnih objekata koji bi trebalo da dobiju zaštitu. Na njegov predlog da se na tom spisku nađe i Beograđanka, bio je iskritikovan od strane kolega pa je taj predlog gotovo jednoglasno bio odbačen. 

Opšti stav struke po pitanju valorizacije arhitekture Palate Beograd ostao je gotovo nepromenjen do današnjih dana.