Ključ uspeha za socijalna preduzeća: Mapiranje tržište pa formiranje ponude

Organizacija Caritas (Karitas) Šabac, pre skoro 20 godina, pokrenula je jedan projekat usled kojeg je nastalo socijalno preduzeće Socijalna Sinergija. Ovaj projekat pokrenut je zarad dvostrukog cilja-jedan je bilo osnaživanje žena, a drugi pomoć korisnicima njihove usluge pomoć u kući.

Savetnica za integraciju na radnom mestu u preduzeću Socijalna Sinergija Andrijana Nikolić rekla je za Novu ekonomiju da su njene kolege na terenu uvidele da dosta korisnika usluge pomoć u kući u Šapcu nema adekvatne uslove za održavanje higijene veša, pa je tako kroz pomenuti projekat i nastalo preduzeće koje i dan-danas posluje.

„Najpre su bile kupljene mašine, koje su stajale u kancelariji, žene koje su bile angažovane su prale veš, sušile, peglale ga, a ekipa koja je angažovana za pomoć u kući, odnosila je čist veš korisnicima na teren“, počela je Nikolić priču.

Godinama se ova usluga, koja je bila besplatna, pokazala kao jako korisna. Onda se 2012. godine ukazala prilika za kredit uz pomoć kojeg je kupljen prvi lokal, nakon čega je posao proširen, a usluga pranja veša i hemijskog čišćenja je počela da se naplaćuje građanima, dok je za korisnike usluge pomoć u kući i dalje ostala besplatna.

„Tokom 2018. godine smo odlučili da posao izdvojimo od Karitasa jer se posao dosta proširio i onda smo registrovani kao d.o.o. Paralelno sa tim poslom, pružali smo uslugu dnevnog boravka za osobe sa mentalnim smetnjama i onda smo neke korisnike tog boravka osnažili da mogu da rade u preduzeću“, rekla je Nikolić.

Socijalna Sinergija je zaposlila i osobe sa invaliditetom, prevashodno sa mentalnim smetnjama, tako je ovo preduzeće registrovano kao preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, što je vrsta socijalnog preduzeća.

U Socijalnoj Sinergiji je zaposleno 20 ljudi, od kojih više od polovine čine osobe sa invaliditetom, odnosno osobe sa mentalnim smetnjama, fizičkim invaliditetima, senzornim, problemom sa vidom… Takođe, tu su i žene žrtve nasilja, pripadnici romske nacionalne manjine, mladi koji izlaze iz sistema socijalne zaštite, ali i žene sa sela.

Posao je kako je rekla, organizovan tako da zaposleni rade u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima.

Neki od njih rade samo jednu smenu, neki puno radno vreme, dok neki prave češće pauze u toku dana.

„Svaki posao iziskuje neko poštovanje potreba, a tu je i stručni tim koji sagledava celu situaciju i gleda do koje mere se osoba može uključiti u posao. Oni obraćaju pažnju i na to šta je nekom zaposlenom potrebno i rade na senzibilizaciji ostalih kolega koje nemaju poteškoća pri radu, kako bi prihvatili različitosti. Tako da se trudimo da sve to uklopimo i moram da priznam da kolege imaju strpljenja“, dodala je ona.

Kao preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, imaju i određene povlastice koje su iz godine u godinu, prema rečima Nikolić-sve manje.

„Mi imamo subvecnije od države na plate zaposlenih osoba sa invaliditetom u iznosu od 75 odsto. To imaju sva preduzeća koja su registrovana na ovaj način. Takođe, za ovaj tip preduzeća zakonom su predviđene i rezervisane javne nabavke ali se one ne primenjuju često„, dodala je ona.

Kako je istakla, Socijalna Sinergija je imala sreće, jer se bave pranjem veša, hemijskim čišćenjem i peglanjem, a da im je delatnost proširena i na uslužno čišćenje prostora pa dosta javnih institucija može da koristi njihove usluge.

„Kada su u pitanju socijalna preduzeća, za njih još uvek i nakon dve godine od donošenja zakona, nisu donete neke posebne mere. Zbog toga je jako malo registrovanih preduzeća. Ona ne znaju kakvi će programi biti doneti niti znaju kakve će i da li će imati neke podsticaje“, rekla je Nikolić.

Socijalna preduzeća mahom imaju problem sa finansiranjem, jer se ono gotovo uvek svodi na projektno. Kada se projekti završe preduzeća ostaju na milosti i nemilosti tržišta, a često nemaju sredstava za marketing kako bi svoje proizvode reklamirali. Takođe, nemaju ni stručnjake koji im napišu projekte uz pomoć kojih bi mogli da nastave rad. Tako se radnici gube, a preduzeća se bore za opstanak.

Zbog toga se, kako je rekla Nikolić, mora dobro istražiti tržište i sagledati koje su to usluge ili proizvodi koji se mogu ponuditi.

„Često dok traju projekti, socijalna preduzeća posluju stabilno, ali kasnije treba razmišljati o održivosti. Održivost je jako bitna i treba se fokusirati tako da se poslovanje ne svodi samo na subvencije i slično, što svakako jeste veliki problem. Mi dugo poslujemo i imamo iskustvo iz Karitasa i zbog toga uspevamo da plivamo. Nezgodno jeste, jer se zapošljavaju osobe sa invaliditetom koje nemaju punu radnu sposobnost i onda vam na nekom radnom mestu treba više osoba da bi se posao završio kako treba“, kazala je Nikolić za Novu ekonomiju.

Na pitanje da li postoje neki izazovi sa kojima se susreću, navela je nedostatak radne snage i konkurenciju.

„Konstantno se trudimo da proširimo posao. Krenuli smo sa troje zaposlenih a sada već imamo dvadesetak zaposlenih. Trudimo se da unapredimo posao i da se širimo kako bismo mogli što većem broju osoba sa invaliditetom da omogućimo posao“, dodala je ona.

Istakla je da zajednica i grad prepoznaju društveni značaj posla koji radi Socijalna Sinergija, a oni se brinu da se posao radi što kvalitetnije i da se trude da šire svoj uticaj u zajednici.

NE MOŽETE DA PRIČATE O RAZVOJU AKO SE BORITE ZA OPSTANAK