Kriminalna privatizacija i kineske cipele upropastile srpsku industriju obuće

Industrija obuće u Srbiji već godinama nema stari sjaj. Na to nas je podsetila i prodaja nekada najveće fabrike u Evropi – „Industrije obuće Beograd“, koja je početkom jula 2016. godine dobila novog vlasnika za svega 176.100 EUR. 

U poslednje dve decenije zatvorene su mnogobrojne poznate fabrike obuće u Srbiji, a kako objašnjavaju u Udruženju za industriju tekstila, odeće, kože i obuće pri Privrednoj komori Srbije, razlog za to je kriminalna privatizacija i masovni uvoz kineskih cipela koje, iako znatno lošijeg kvaliteta, lako nalaze kupce zbog povoljnijih cena. 

Kao primer navode da od nekada četrdesetak proizvođača u Kragujevcu trenutno postoji svega nekoliko radnji koje se bave proizvodnjom i prodajom obuće.

„Obućarska industrija Srbije danas je organizovana u okviru oko 300 preduzeća, u kojima radi približno 10.000 radnika, mahom ženske radne snage. Ova industrijska grana je izvozno orijentisana, a uvozno zavisna“, kažu u PKS.

Podaci pokazuju da je tokom 2015. godine industrija kože i obuće ostvarila uvoz u iznosu od 435.7 mil USD, što je za 10% više nego u istom periodu prethodne godine. Spoljnotrgovinski saldo je negativan i iznosi – 120,4 mil USD.

U periodu januar – decembar 2015. godine proizvođači kože i obuće ostvarili su i manju proizvodnju za 16,1% u odnosu na isti period 2014. godine. Zalihe su veće za 4,7%, a realizacija je manja za 17,4%.

Novopazarski „Ceco Line“ se proizvodnjom obuće bavi više od 20 godina. Dnevno, u zavisnosti od potrebe, proizvedu i do 300 pari cipela. Godišnje iz pogona u Novom Pazaru izađe 25.000 pari obuće koji se osim kupcima u zemlji plasiraju i na tržišta bivše Jugoslavije, Rusije i Nemačke, a izvozu je namenjeno 80% proizvodnje. 

Senad Avdović, vlasnik ove kompanije, kaže da je kriza proizvodnju svela na minimum i puki opstanak.

„Sve je gore i gore, mnogo obućara odustaje i menja posao. Nismo zadovoljni poslovanjem, opstajemo, ali uz neprestanu borbu“, kaže on.

Proizvođači su primorani da uvoze i osnovnu sirovinu za proizvodnju (kožu, svih vrsta), koje nema na domaćem tršištu. Preradni kapaciteti su zatvoreni, pa od nekada 27 fabrika za preradu i štavljenje kože u Srbiji trenutno rade dve – fabrika kože „Ruma“ iz Rume (prodata Italijanima, prodaju još male količine iz magacina) i „Dafar“ iz Zrenjanina. Obe su, međutim, u većinskom vlasništvu stranaca, i prerađuju kožu za poznate svetske brendove i za svoje potrebe. Naši proizvođači kožne galanterije i obuće sirovinu uvoze iz Italije, gde je koža dobro finiširana, i skupa, ili iz Turske.

U PKS napominju i da nam je stočni fond sve siromašniji iz godine u godinu što znači da će se do kvalitetne sirove kože na ovim prostorima, u većim količinama sve teže dolaziti u vremenu koje je pred nama.

Osim manjka sirovine, proizvođače tišti i nelojalna konkurencija, siva ekonomija, visoke dažbine i nedostatak kvalifikovane mlade radne snage. Rešenje vide u pojačanom carinskom i inspekcijskom nadzoru, smanjenju poreza na zarade i drugih parafiskalnih nameta, podsticaju izvoza i unapređenju obrazovanja.

Osim preduzeća koja rade samo svoje proizvodne marke, pod svojim brendom, dobar deo proizvođača u Srbiji radi obuću ili delove obuće za poznate svetske brendove preko doradnih poslova. Iako je možda zvučno, da se u Srbiji šiju Prada ili Valentino cipele, stručnjaci upozoravaju da to nije recept za oživljavanje ove industrije.

„Perspektiva razvoja obuće Srbije ne može da leži u doradnim poslovima, s obzirom da oni donose malu zaradu proizvođačima, jer je nivo dodatne vrednosti nizak, a na međunarodnom tržištu vlada jaka konkurencija“, kažu u PKS.