Krivolov, najveći problem savesnih ribolovaca

Ribari i organizacije koje izdaju dozvole za ribarenje saglasni su oko činjenice da je najveći problem u njihovoj delatnosti krivolov. Trenutno nema dovoljno ribočuvara, a malobrojni postojeći ne uspevaju da otkriju sve ribokradice, koje su dobro organizovane i rade u ekipama.

Kako pišu Biznis i finansije, kada ih ribočuvari otkriju, krivolovci obično ne dobiju primerene kazne.

Iako zakon predviđa kazne u visini od 5.000 do 150.000 dinara, sud im najčešće naloži da plate maksimalno 20.000 dinara. Zato ribari tvrde da se krivolov isplati.

U PKS procenjuju da krivolov i krađe iz ribnjaka imaju udeo na tržištu ribe od 20 do 30 odsto. Marija Trivunčević iz Ribolovačkog saveza Vojvodine ocenjuje da, generalno, u Srbiji, na jednog uhvaćenog krivolovca dolazi bar deset onih koji su promakli ribočuvarima.

„Oni nanose veliku štetu ribljem fondu ne samo zbog svoje brojnosti, već i zbog načina na koji love, na primer strujom, što izaziva uginuće ogromne količine ribe“, navodi Trivunčević.

Na pitanje kako rešiti ovaj problem, ribari već imaju odgovor.

Predsednik Asocijacije alasa Srbije, Dragoljub Ristić smatra da bi krivolov mogao da se zaustavi kada bi se uvela striktna obaveza za otkupljivače ribe da traže dokaze o njenom poreklu.

Tako nešto već postoji, ali se ne sprovodi onako kako bi trebalo, tvrdi Ristić.

„Registrovani ribari su u obavezi da vode dokumentaciju o količini ulovljene ribe i da je predaju nadležnom ministarstvu jednom godišnje. Taj svoj dokaz o ulovu takođe daju i kupcima, međutim često se dešava da oni otkupe samo deo ribe od pravih ribara a ostatak ‘na crno’, pravdajući kupovinu od krivolovaca papirima koje su im izdali preduzetnici“, naveo je on.

UN: Globalna potrošnja ribe na neodrživom nivou

Ristić kaže  da na pijacama ribu prodaju i oni koji su registrovani kao ribari, ali ne poseduju ni čamac niti bilo šta što je potrebno za ribolov.

Prema njegovom mišljenju, njima je registracija samo paravan za kupovinu ribe od ribokradica i njenu slobodnu prodaju.

Ristić naglašava da pravi ribari nikada ne bi na takav način lovili pre svega iz poštovanja koje gaje prema reci, te da se krivolovom bave samo oni koji vole novac a ne ribu. Dodaje da nisu uvek pošteni ni rekreativni pecaroši:

„Mislim da se od 70.000 rekreativaca, koliko ih ima u našoj zemlji, samo 10 do 15 odsto pridržava principa ‘uhvati i pusti’. I njima je propisano koliku količinu ribe smeju da izvade iz reke, ali neki od njih love više, izmišljajući kreativne načine da okolini ‘zamažu oči’. Na primer, uhvaćenu ribu bace u kantu za smeće pa nastave da pecaju, a zatim, kada krenu kući sa svojim dozvoljenim ulovom, svrate do kante, izvade bačenu ribu i ponesu i nju“.

Sve navedeno, kao i uvoz jeftine ribe iz najzagađenijih reka sveta, loše utiče na položaj domaćih ribara, zaključuje Ristić.

Međutim, njihova situacija mogla bi se popraviti ako bi država, osim bavljenja navedenim problemima, dozvolila da ribari love i u jezerima.

Korist bi imali i ribari i jezera, jer su neka od njih prenaseljena određenim vrstama poput tolstolobika koje, kada ih ima previše, zagađuju vodu.