Kuhinja kao učionica i deda koji šapuće

 Nedostatak opreme, nastavnih sredstava i učila za pravu onlajn nastavu, jedan je od najvećih problema koje je roditeljima, đacima i nastavnicima donelo obrazovanje na daljinu. Primedbe na dužinu trajanja radnog dana, organizaciju i kvalitet nastave, preopterećenost obavezama iznose podjednako i prosvetni radnici i roditelji, koji su saglasni da je rad od kuće u uslovima pandemije virusa korona izazvao i brojne zdravstvene probleme. 

Anketa portala Nova ekonomija u kojoj je učestvovalo oko hiljadu roditelja i nastavnika potvrđuje da školovanje u kućnim uslovima nikome nije prijalo. Najteže je, čini se, bilo onima koji su se u „kovid školi“ našli u dvostrukoj ulozi – i kao nastavnici i kao roditelji.

Roditelji su, kako kažu, bili prinuđeni da „žongliraju“ između privatnih u poslovnih obaveza, ali i da asistiraju deci u nastavi. Najviše kritika imaju na kvalitet i organizaciju nastave. Morali su da istovremenu budu i roditelji i nastavnici, ili da po ceo dan rade sa svojom decom ili da im plaćaju privatne časove. „Dete samo ovo ne može. Ko kaže da može, laže 100 odsto“, uverena je jedna majka.

Veliki broj primedbi u anketi se odnosio na to što su deci stizala nedovoljno jasna i precizna uputstva, što se svi nastavnici nisu uključivali u nastavu već su samo isporučivali zadatke, nije bilo interakcije i razmene mišljenja, a neki su učenike zatrpavali obavezama. 

„Kompletna jednosmernost TV nastave, jer termin onlajn nastava ne opisuje način nastave koji se sada sprovodi. Onlajn nastava bi bila kada bi deca direktno bila u vezi sa svojim nastavnicima i polovina razreda (ukoliko su kod kuće) putem Zuma ili Tims-a pratili nastavu, uz aktivno učešće u njoj. Ovako, roditelji postaju nastavni i pedagoški personal, za šta nisu kvalifikovani“, naveo je jedan roditelj.

 „Smeta mi odnos nastavnika i profesora koji su bili više nego zahtevni u zadacima i projektima koje su tražili od dece. Istovremeno, zanemarljiv deo njih se potrudio da deci ispredaje lekcije ili na drugi način bude dostupan za pitanja. Od dece se zahtevalo sve, na nemoguće načine i u neverovatnim terminima. Na roditeljima je bilo da deci ispredaju lekcije, provere da li su ona to usvojila, da tehnički pomognu u predaji zadataka na raznim platformama i mrežama“, glasi jedan od komentara u anketi na pitanje šta vam smeta u „kovid školi“.

Ogromnu količinu mejlova koji su stizali od nastavnika neki su slikovito opisivali kao „haos“ i „opštu ludnicu“.

„Pisanje i prepisivanje dece od jutra do mraka. Naše angažovanje po ceo dan da bi se ispunili domaći zadaci. Jedni stizali na Fesjbuk, drugi na viber, treći na imejl, četvrti na Google učionicu, plus je trebalo da se isprati nastava na televiziji. I šlag na tortu – lektira od 200 strana u petom razredu. Ubeđivanje da  treba da se poslušaju roditelji oko organizacije i za sve će imati vremena. Izigravanje policajca oko vremena provedenog na mobilnom telefonu i računaru“, dočarava otac školovanje na daljinu.

Roditelji su istakli i da je zatvaranja škola tokom drugog polugodišta prošle školske godine uticalo na to da se deca nisu družila sa vršnjacima i da su retko izlazila napolje. Primetan je i nedostatak pažnje, sve lošije radne navike, gubitak osećaja za obaveze zbog kasnijeg ustajanja nego u vreme kad se ide u školu, a nekim đacima su časovi na daljinu – dosadni. 

Žalbi je bilo i na nedostatak prostora da se organizuju „kućne“ učionice:

 „Nemam dovoljno soba da suprug i ja držimo onlajn nastavu i da dete prati svoje časove“; „Problem je bio prostor u kući, pošto mi je i muž prosvetni radnik. Jedno je moralo da bude u kuhinji“, „Kada držim čas u Google meet-u ukućani moraju da izađu iz prostorije“, neki su od komentara u anketi. 

Roditelji ukazuju da je onlajn nastava deci donela brojne zdravstvene probleme, od nezdravog držanja tela, nedostatka fizičke aktivnosti, „buljenja“ u ekran po ceo dan.

I nastavnici se žale da su bolovi u glavi i kičmi, neredovna ishrana i svakodnevni stres ostavili trag na njihovo fizičko i psihičko zdravlje. „Vreme provedeno u zatvorenom prostoru uticalo je na pad imuniteta pa sam se razbolela treći dan po polasku u školu“, napisala je u komentaru jedna učiteljica, dok njena kolegnica kaže da joj je stradao vid. 

„Najteže mi je palo čitanje zadataka koje su učenici slali, mnoge nisam mogla da pročitam, promenila mi se dioptrija zbog toga, a i stres svakoga dana kako ću i kada raditi“, navodi učiteljica.

Iz ugla nastavnika, držanje nastave u kućnim uslovima značilo je, pre svega, trošenje ličnih resursa: „Tražilo se da časovi budu uživo, a niko ne pita koliko košta internet. Sve sam sama finansirala“.

Prosvetari ukazuju da nisu svi đaci imali uslove da prate onlajn nastavu, pa su za njih morali da pripremaju štampane materijale, a to im je oduzimalo mnogo vremena. Kao lošu stranu onlajn nastave vide to što nisu imali lični kontakt sa učenicima, da je đake teško motivisati i u redovnim okolnostima, a kamoli u vanrednim, te da nisu imali povratnu informaciju da li su i u kojoj meri učenici razumeli prezentovano gradivo.

„Teško mi je bilo što moji učenici sa teškoćama u razvoju nisu napredovali tokom onlajn nastave. U školi je teško raditi sa decom sa kognitivnim teškoćama, ali je onlajn rad sa njima gotovo nemoguć“, ističe nastavnica.

Ubedljivo najviše primedbi prosvetni radnici su imali na nepoštovanje njihovog radnog vremena.

Radni dan im je trajao od ranih jutarnjih do kasnih večernjih sati, pa su porodica i privatni život bili u drugom planu. Nastavnici negoduju što „roditelji i učenici smatraju da smo im 24 sata dnevno na raspolaganju“, što su“pitanja stizala u pola noći“, što „stalno neko nešto pita“. Pojedini „nisu imali vremena ni da dišu“, a nekima se činilo „kao da je nastava trajala po 24 časa“. 

Mnogim đacima školovanje na daljinu je bila prilika za prepisivanje, a školske obaveze neretko su na sebe preuzimali članovi porodice: „Teško mi je padalo to što su roditelji radili zadatke i pisali sastave. Teško mi je padalo da vidim kako učenici olako prisvajaju tuđe radove. Ne zaziru od plagiranja“; „Domaće zadatke su radili roditelji, na jednoj usmenoj proveri uhvatila sam dedu koji šapuće“. 

Prosvetari iznose kritike i na račun nadležnih zbog „glupog i nepotrebnog administriranje svega i svačega“, „neplanskog i stihijskog guranja famoznog nastavnog plana, umesto dečjeg znanja i razumevanja“ i „nespremnost sistema da bude ujednačen i za sve isti u celoj državi pa smo iz tog razloga radili isti posao sto puta na različitim platformama i aplikacijama kako bismo svima izašli u susret“.

Ogroman broj nastavnika i roditelja koji su učestvovali u našoj anketi ministru prosvete poručuju da država treba da obezbedi tablete ili laptopove i internet u svakom gradu i selu u Srbiji, kao i besplatne udžbenike. Ukazuju da snimljeni TV časovi nisu onlajn nastava, ali da onlajn škola nije ni gledanje časa 45 minuta u realnom vremenu. To takođe nije gledanje predavanja već „omogućavanje da učitelj na nekoj platformi predaje deci i ima kakvu- takvu interakciju“ jer „glupo je od roditelja očekivati da zamene učitelje, pošto niti svi imaju vremena, niti znanja i strpljenja da se bave time“. 

„Nikako ne treba pokušavati da se onlajn nastava pretvori u klasičnu. Treba insistirati na njenoj posebnosti sa svim vrlinama i manama. U protivnom, ako je pretvorimo u video časove po satnici normalnih časova, ponovo učenike činimo pasivnim posmatračima. Sve je tu, održano, ispunjeno, a deca dremaju i prave se da su na času“, glasi jedna od poruka ministru.

Nastavnici i roditelji su uvereni da ministar nije svestan kako se odvija nastava u manjim sredinama, savetuju mu da shvati da Beograd nije Srbija, da popriča sa kolegama o problemima, sistematičnije prati rad u školi, zaposli mlade koji imaju znanja iz informacionih tehnologija, da se sažme gradivo.

Aludirajući na ogroman broj dopisa koje je prošle školske godine Ministarstvo prosvete slalo školama, prosvetari ističu da je „umesto svakodnevnog bombardovanja sa dopisima „HITNO“, neophodno je da se HITNO obezbede bolji uslovi za rad“. 

„Bez dopisa „HITNO, HITNO, HITNO“, čiji sadržaj je nejasan čak i onima koji su ih sastavljali. Ako je ikako moguće. Poštovani ministre, nastavnici nisu ćate, ni birokrate, za taj se posao nismo školovali. Pustite nas da radimo posao, da obrazujemo i vaspitavamo“, glasi jedna od poruka prvom čoveku srpske prosvete.

Pojedini roditelji su apelovali na ministra da „vrati „decu u školu“ ili da „plati majke što uče svoju decu“. 

V. S.