„Male nuklearke veći rizik“: Da li je Srbiji potrebna atomska energija i koje su koristi?

„Ako bi Srbija do 2035. uspela da napravi nuklearni reaktor, to bi za nju bio spas“, izjavio je u Parizu ove nedelje predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Stručnjaci, međutim, imaju podeljene stavove po tom pitanju.

Izgradnja klasične nuklearne elektrane Srbiju bi mogla bi da košta i više od deset milijardi evra, koje bi morala da pozajmi, dok s druge strane, mali modularni nuklearni reaktori koje je predsednik ranije pominjao, još nisu razvijeni za komercijalnu primenu.

Osim toga, izgradnja nuklearki u Srbiji zabranjena je još od 1989. godine.

To ipak nije sprečilo vladu da sa Francuskom elektroprivredom (EDF) ove nedelje u Parizu u Vučićevom prisustvu potpiše Memorandum o razumevanju, kojim se stvaraju uslovi za strateško partnerstvo u procenu potencijala za razvoj nuklearne energije u Srbiji.

Ako bi na kraju tog puta Srbija stvarno dobila nuklearku, to bi po jednim stručnjacima bio nepotreban i neisplativ epilog, dok drugi smataju da bismo tako dobili pouzdan izvor bazne energije, što bi pomoglo dekarbonizaciji energetskog sektora.

„Srbiji nije potrebna ekspolatacija nuklearne energije, ne zato što mislim da je to štetno, već zato što mislim da je to neisplativo u odnosu na goriva koja trenutno imamo u izobilju, a koja ne koristimo (biomasa, biogas, hidroenergija, pa čak vetar i sunce)“, kaže za Novu ekonomiju stručnjak za energetsku politiku Miodrag Kapor. 

Kapor ukazuje da bi sprovođenje projekata nuklearnih elektrana koštalo milijarde evra, za šta će Srbija morati da se zaduži na inostranom tržištu ili da poveća poreze.

On smatra da ne postoji veća zavisnost u energetici od nuklearne zavisnosti i zavisnosti od prirodnog gasa, a da je Srbija već sebe dovela u veštačku zavisnost od prirodnog gasa zbog odnosa sa Rusijom.

I naučni saradnik SANU Ilija Batas Bjelić ocenjuje da Srbiji nisu potrebne nuklearne elektrane, niti u kontekstu toga da Srbija ima povećanu tražnju za energijom, niti u smislu da ne znamo da proizvedemo energiju iz nekih drugih izvora.

Prema njegovim rečima, tema nuklearne energije u Srbiji se medijski vraća da se pokaže kako „ćemo sutra postati deo Zelene agende“, ali kako kaže, „niti je to prečica da to postanemo, niti je to naša suštinska energetska tema“.

Slobodan Bubnjević iz Instituta za fiziku u Beogradu podseća da izgradnja nuklearnih reaktora i u mnogo bogatijim državama uvek predstavlja veliki nacionalni poduhvat.

Prema njegovim rečima, reč je o projektima koji se grade deceniju ili dve i nema čak ni političke stranke koja tako dugo može ostati na vlasti da bi ga dovršila, ako nije usvojen opšti nacionalni konsenzus.

„Ovakvi objekti se grade sa idejom da obezbede veliku energetsku nezavisnost i da snažno ojačaju ekonomiju, uz svesne rizike, a ceo poduhvat zahteva velika sredstva i silan napor celog društva koje oko toga mora imati saglasnost. Zato je svačije pojedinačno mišljenje o tome, bilo da je ono za ili protiv, a naročito kad je u funkciji neke lobi grupe ili dnevne politike, zapravo irelevantno“, kaže Bubnjević za Novu ekonomiju.

Nuklerake kao zamena za termoelektrane?

Stručnjak za energetiku Željko Marković, međutim, smatra da bi nuklearne elektrane mogle da pomognu dekarbonizaciji srpske energetike, pošto ne emituju ugljen dioksid.

On podseća da se srpska elektroprivreda oslanja na proizvodnju struje iz lignita, budući da dve trećine električne energije dobijamo iz termoelektrana na ugalj te da bi pored proizvodnje struje trebalo dekarbonizovati i transport, odnosno napustiti upotrebu fosilnih goriva.

„Jedini način kako da to zamenimo su čista električna energija ili neka alternativna goriva kao što je zeleni vodonik za čiju proizvodnju je potrebna struja, a koji se onda koristi u gorivnim ćeilijama. To znači da ćemo povećati potrošnju struje, jer će nam ona biti potrebna i za električna vozila i za dekarbonizaciju sektora“, kaže Marković za Novu ekonomiju.

On stoga objašnjava da bi korišćenje samo varijabilnih i obnovljivih izvora energije poput sunca i vetra, bilo „dosta izazovno“, jer sunca nema noću, vetar često ne duva, a i hidroelektrane imaju problem kad je suša.

„Bazna energija koja bi tu bila pouzdana, pošto ugalj nećemo moći da koristimo, jeste nuklerna energija“, napominje Marković.

On naglašava da su potrebne ozbiljne studije da bi se dao odgovor na to koliko bi Srbiji bilo potrebno nuklearnih elektrana, instalisanih kapaciteta, kao i na to da li ići samo sa modularnim elektranama koje nisu još komercijalno korišćene, da li ići na klasičnu tehnologiju, odnosno velike nuklerane blokove od jednog, dva gigavata ili neku vrstu hibridnog rešenja.

Marković ukazuje da gradnja nuklearki košta oko 5.000 evra po kilovatu snage, što znači da bi jedan blok od 1 GW koštao 5,6 miljardi evra, a ako bi trebalo da napravimo 2 GW to bi bila investicija od desetak milijardi evra.

Modularni nuklearni reaktori još uvek nisu u komercijalnoj upotrebi

Predsednik Vučić je i bez ovih studija, nedavno ustvrdio kako bi Srbiji trebalo „najmanje četiri mala modularna nuklearna reaktora“, jer ćemo do 2050. godine imati četiri puta veću potrošnju struje nego sada.

Bubnjević, međutim, podseća da ovi reaktori nisu u komercijalnoj primeni ni u jednoj zemlji sveta i da postoje samo dva eksperimentalna primera.

Kako je objasnio, reč je reaktorima snage do 300 megavata koji bi se pravili serijski i potom isporučivali kupcu, umesto da se grade na lokaciji.

„To je zamišljeno za nepristupačne predele, pustinje, visoke planine, Arktik, ali se u poslednje vreme o njima govori kao o alternativi za postojeće termoelektrane jer ih je dovoljno samo kupiti i postaviti umesto ložionice uglja. No, manji reaktor ne znači manji rizik, a kako je za ono što su potrebe Srbije potrebna mnogo veća snaga od 300 megavata, ideja da se kombinuje više modula u zbiru je veći rizik nego da se gradi jedan veliki, konvencionalni reaktor od 1.000 i više megavata“, kaže Bubnjević dodajući da ni argument niže cene ne stoji jer nuklearna elektrana nije samo reaktor, već su „najveći troškovi vezani za bezbednost“.

Bubnjević navodi i da su današnji reaktori daleko bezbedniji nego ranije, ali da rizik nije nula.

„Kada je reč o nuklernoj energiji zabrinutost je uvek opravdana, a to misle i ljudi iz nuklearne industrije i zato neprekidno i ulažu u bezbednost takvih postrojenja, što je razlog tako visoke cene gradnje. I zato je ustaljena praksa da građani na referendumu odluče da li su spremni na takav rizik. Mnogi narodi su se, poput Francuske, odlučili za nuklearno rešenje, dok su neki, poput Nemačke, odlučili da ne mogu da žive sa nuklearnim rizikom“, kaže Bubnjević.