Medijsku pismenost treba učiti od vrtića

Uvođenje izbornog predmeta o medijskoj pismenosti u gimnazije predstavlja dobar korak, ali to nije dovoljno za izgradnju svih neophodnih veština u sve digitalizovanijem svetu, kažu sagovornici Nove ekonomije. Podsećaju na primere nekih zemalja koje su medijsku pismenost uvele i u vrtiće, što ukazuje da su prepoznale značaj te oblasti obrazovanja u eri digitalnih medija.

Poplava lažnih vesti, ali i dostupnost brojnih „problematičnih“ sadržaja na internetu, pokreću mnoga pitanja o medijskoj pismenosti u školama. Analitičari često ukazuju na to da maloletnici moraju da nauče da se pravilno snađu u onlajn okruženju kao prostoru za manipulaciju informacijama.

Marko M. Đorđević, vanredni profesor komunikologije na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, kaže za Novu ekonomiju da informaciono-komunikacione tehnologije i ekrani danas više nego ikada okupiraju pažnju dece različitog uzrasta, kao i da medijske pismenosti u našem obrazovnom sistemu nema dovoljno.

„U Srbiji se medijska pismenost ne pojavjuje ni kao deo obaveznog obrazovanja, niti je u razvijenom obliku prepoznajemo u neobaveznim formama obrazovanja“, kazao je Đorđević. 

Marina Grnja Klaić iz Novosadske novinarske škole, koja o medijskoj pismenosti već više od deset godina obučava prosvetne radnike, ocenjuje da je uvođenje izbornog predmeta „Jezik, kultura i mediji“ u gimnazije pre dve godine bio korak u pravom smeru.

„Svi nastavnici mogu da unesu elemente medijske pismenosti u svoje predmete, treba da prihvate nove tehnologije i nove medije kao sistem učenja„, objašnjava Grnja Klaić i dodaje da je seminare NNŠ sertifikovao Zavod za obrazovanje i vaspitanje.

ISKUSTVA U ONLAJN NASTAVI

Onlajn nastava tokom pandemije korona virusa primenjena je do sada dva puta. Prosvetni radnici napominju da takav način rada nije nimalo jednostavan, iako je efikasan u sprečavanju širenja zaraze.

„Naša preporuka je da nastavi na daljinu treba da se priđe organizaciono, tehnički, medijski i pedagoški kompetentnije, načinima rada koje biraju sami profesori“, dodaje Marina Grnja Klaić.

Ona je kazala i da istraživanja pokazuju da je onlajn nastava učenicima i roditeljima otežala svakodnevicu, da roditelji više rade domaće zadatke sa svojom decom, a da đacima nedostaje mentorstvo učitelja i nastavnika.

„Nije dovoljno jasno kakvi će biti efekti ovako organizovane onlajn nastave s obzirom na visok stepen improvizacije koji se može uočiti“, smatra Đorđević.

ZAŠTO JE VAŽNA MEDIJSKA PISMENOST?

Marina Grnja Klaić kaže da se sa mnogim kolegama slaže u oceni da je pandemija još jednom pokazala važnost medijske pismenosti. Naglašava da se nasuprot opštem stavu da su mlađe generacije „digitalni urođenici“ (veoma vične korišćenju digitalnih medija), u praksi pokazalo da oni slabo koriste internet u edukaciji.

Ona je navela i da promene u stavu o učenju medijske pismenosti treba da krenu od donosilaca odluka i samih direktora škola, a kao koristan navodi primer iz vrtića u Austriji.

„Analiziraju crtaće, uče decu da razlikuju kreativno od realnog… Tu postoji mnogo načina da se deci pomogne da razviju kritičku svest“, rekla je Grnja Klaić. 

Prema njenim rečima, problem sa izbornim predmetom o medijskoj pismenosti u gimnazijama je nedostatak kurikuluma, zatim to što časove pohađa mali broj dece i šture smernice Ministarstva prosvete.

„Ja zaista ne želim da umanjim značaj činjenice da smo krenuli sa uvođenjem medijske pismenosti u škole, jer je to jako važno. Ali, da li je dovoljno – sigurno da nije“, objašnjava Marina.

KONKRETNI PREDLOZI ZA DRŽAVU

Marko M. Đorđević smatra da medijsku pismenost treba uvesti u obrazovne programe od predškolskog obrazovanja pa nadalјe, kao i da sa praksom treba usaglasiti cilјeve i aktivnosti predviđene strategijama i zakonima. Tako će, kako objašnjava, nastati održiv i efikasan model medijskog obrazovanja.

„Primarna bi trebalo da bude uloga roditelja i porodice, pod pretpostavkom da su roditelji dovoljno medijski pismeni i da imaju sposobnost kritičkog sagledavanja, a dalje bi razvojem toga trebalo da se bave vrtići, škole i fakulteti„.

Đorđević ukazuje na činjenicu da se na nekim visokoškolskim ustanovama, uglavnom kao izborni predmeti, nude komunikološko-medijski kursevi koji se dotiču pitanja obrazovanja za medije i medijske pismenosti.

„Opšti je utisak da se u Srbiji, na nivou državnih institucija, nedovolјno čini na njenom unapređivanju, a još manje na integrisanju u obrazovni sistem“, zaključuje Marko M. Đorđević.

Podseća da su neke zemlje poput, Velike Britanije, Irske, Slovenije i onih u Skandinaviji, već prepoznale medijsku pismenost kao uslov za razvoj demokratskog društva i uvele je u obrazovni sistem, dok se u nekim saveznim američkim državama ona izučava kroz neformalne oblike edukacije.

Čedomir Savković