Mutna budućnost beogradske pijaće vode

Izgradnja beogradskog metroa počela je u novembru, na Makiškom polju, blizu strogo zaštićenog vodoizvorišta. Poznati hidrogeolozi kažu da na tom mestu ne treba graditi infrastrukturne i stambene objekte, jer lako mogu da se zagade podzemne vode koje su jeftinije za prečišćavanje. Cenu toga bi, kao i uvek, platili građani, skupljim stavkama na računima za vodu.

Zbog izgradnje metroa, država je na Makišu ponovo, kao i u vreme kad se tamo gradila ranžirna železnička stanica krajem šezdesetih godina prošlog veka, donela političku odluku. Zanemarila je mišljenje stručnjaka, smatra hidrogeolog i bivši sekretar za životnu sredinu u gradskoj upravi Beograda Branislav Božović.

On podseća da se granica zaštite nekog vodoizvorišta u svim normalnim zemljama sastoji iz tri zone. To pravilo na Makišu važi i dan-danas, ali je problem što su i u to vreme promenjeni kriterijumi za njihovo određivanje.

„Tada je granica bila, kao i doskora, visoko na brdu iznad Makiša. Veliki deo vode u amfiteatru Makiš, odnosno meandru reke Save se skuplja iz reke, a još više vode se sliva sa tog brda“, objašnjava Božović.

Podseća da je ranžirna stanica na Makišu izgrađena kako bi se teretna železnica bolje povezala sa pravcima do kojih su razne opasne materije dopremane nekadašnjom sporom prugom oko Kalemegdana, prema Pančevu.

„Da bi ublažili tu opasnost uradili su ranžirnu stanicu. Ona je služila da prihvata velike kompozicije. Tu se i desio jedan incident, koji je pokazao da ranžirnoj stanici nije mesto na Makišu. Davno su se prevrnule dve cisterne ksilola, hemijskog spoja iz grupe aromatskih ugljovodonika“, objašnjava sagovornik Nove ekonomije.

Božović kaže da je tada, visokom stručnošću ljudi iz instituta, preduzeća i železnice, izbegnut veći incident, pa je vodoizvorište spaseno od zagađenja. Primenjena je, kako objašnjava, metoda brzog bušenja bunara i pumpanja vode koja je izvučena iz zone vodoizvorišta.

„Opasnost postoji i dan-danas. Vozovi sa opasnim materijama bukvalno prolaze prugom ispod Vračara. To su relacije koje su i dan-danas delikatne. Nije to nikakva tajna, nego se o tome, jednostavno, ne priča“, kaže on.

Političke odluke, prema Božovićevom mišljenju, često imaju „elemente nasilja“. Kaže da je ono što se sada radi na Makišu finale njegovog uništavanja.

Podseća da je komisija sastavljena od stručnih ljudi sa fakulteta i instituta svojevremeno bila protiv pomeranja granice zaštite vodoizvorišta na Makišu. Međutim, preko toga se prešlo 2014. godine, kada su one skraćene.

Treća zona zaštite je pomerena i ona je najlabavija, sada je na magistrali koja vodi ka Obrenovcu, dok je uz stari put prema Obrenovcu druga zona. Najstroža zona zaštite je oko samih reni bunara na savskoj obali iz kojih dobijamo vodu. Ipak, kako dodaje naš sagovornik, ni te zone se ne poštuju.

„Masovno se u zoni stroge zaštite podižu hale, fabrike, poslovni prostori, sve gubi smisao. To je kao i podizanje vikendica u niskom zemljištu pored Save, koje je ostavljeno za velike plavne vode. Tu imate priču o bivšem predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću i njegovom sinu, koji su tamo napravili vikendice“, dodaje Božović.

Božović podseća da je gradska vlast odbila mogućnost da depo za beogradski metro gradi na nekoliko napuštenih koloseka ranžirne stanice u Makišu. Vlast ni tu nije poslušala stručne ljude i ostala je pri odluci da se zemljište za taj projekat blizu vodoizvorišta posebno raskopava.

POLITIKA I KORUPCIJA

Božović ocenjuje da izgradnja metroa na vodoizvorištu srpske prestonice predstavlja „koruptivno i političko nasilje“.

„Tamo nema ljudi niti će ih biti godinama. Depo je mogao da se podigne na napuštenim kolosecima, ali su to odbili. Smestili su se na livadi gde nema ništa i tu sad raskopavaju, skidaju humusni sloj zemljišta koji štiti izvorište, iako je to zabranjeno“, kaže on.

U javnim preduzećima koja se bave vodoprivredom nekada su, dodaje, radili veliki stručnjaci i inženjeri, dok se danas direktori vodovoda i kanalizacije smenjuju svakih nekoliko meseci i među njima je mnogo pravnika.

Sagovornik Nove ekonomije smatra da je srpskoj prestonici potrebnije postrojenje za preradu otpadnih voda, nego najavljeni nacionalni stadion koji će koštati oko 500 miliona evra, što je polovina novca koji je potreban za izgradnju postrojenja.

„Građani Beograda već treba da budu zabrinuti zbog kontaminacije vode na Makišu. To će svakako eskalirati ukoliko dođe do izgradnje depoa za metro na toj lokaciji“, objašnjava za Novu ekonomiju profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu Igor Jemcov.

On podseća da je depo planiran u trećoj zoni sanitarne zaštite, blizu druge zaštićene zone. Kaže da je kretanje podzemnih voda i materija u trećoj zoni oko 200, a u drugoj 50 dana. Prljavština sa budućeg depoa će, kako naglašava, neminovno, kad-tad doći do reni bunara u Makišu.

Podseća da je 1984. godine, kada se na ranžirnoj stanici u Makišu, koja je relativno blizu budućeg depoa, izlilo 45 tona ksilola, podzemnim vodama trebalo oko godinu dana da pređu jedan kilometar.

„Sasvim je jasno da će se taj kilometar relativno brzo desiti, zavisno od ekscesa, za godinu ili dve“, objašnjava Jemcov.

Prema njegovim rečima, zone sanitarne zaštite ograničavaju radnje koje su potencijalno štetne za izvorište. Te vode imaju prioritet i, prema važećim zakonima, ne mogu praktično ničim da se ugroze.

U trećoj zoni zaštite, prema Jemcovljevim rečima, ne mogu ni da se skladište ni da se koriste opasne materije, a toga će u depou sigurno biti. Zabranjene su benzinske stanice, naftni derivati, ispuštanje otpadnih voda, izgradnja saobraćajnica bez odvodne kanalizacije, nekontrolisana seča šuma, odlaganje komunalnog otpada, havarisanih vozila, starih guma.

„Najvažnije od svega što je zabranjeno su površinski i potpovršinski radovi. Ne smete da dođete u sloj koji prekriva podzemnu vodu i koji čini filter i tampon zonu, da ne dođe do zagađenja. Naročito ga ne smete odstraniti, što je ovim na depou planirano“, naglašava Jemcov.

Lokacija depoa za vozila budućeg metroa na Makišu se, kako dodaje, nalazi na uzvodnom delu, dok se izvorište prema hidrogeološkim istraživanjima, sa 20 odsto vode prihranjuje podzemnim vodama, iz pravca gde je taj objekat planiran za izgradnju.

„To će sigurno izazvati dalekosežne posledice. Problematično je što nisu uradili analizu stanja kada je u pitanju kvalitet zemljišta i podzemnih voda na toj lokaciji i u široj zoni, ili je makar nisu prikazali“, naglašava Jemcov.

ZNAČAJ PODZEMNIH VODA

Jemcov smatra da se ništa ne čini kako bi se unapredio kvalitet podzemnih voda koje na Makišu trpe ogroman pritisak od eventualnog zagađenja, zbog skraćenih zona sanitarne zaštite.

Pošto su podzemne vode čistije i stabilnijeg su kvaliteta, to je kako Jemcov objašnjava, veoma važno za jeftinije snabdevanje vodom. Sa druge strane, površinske vode mogu da imaju vrlo visoke oscilacije u kvalitetu, pa su teže i skuplje za prečišćavanje u vodovodnim postrojenjima.

„Podzemne vode faktički nemaju alternativu kada je u pitanju vodosnabdevanje i predstavljaju veoma važan resurs. Cena tretmana jednog kubnog metra površinske vode za vodosnabdevanje je neuporediva i višestruko veća. Opet će građani da plaćaju veću cenu ukoliko ne budemo dalje čuvali podzemne vode i nastavili da ih razvijamo“, naglašava Jemcov.

On kaže da postoje različiti planovi u proširenju vodoizvorišta Beograda, kao što su lokacije Zidine ili Pančevački, odnosno Jabučki rit.

U studiji Hidrotehničko rešenje Makiškog polja, koju je uradio Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ navodi se da je situacija na području Makiša „dodatno usložnjena“ zbog blizine vodoizvorišta. Takođe, popisan je broj reni bunara, kao i njihova zapremina.

Prema navodima u toj studiji, na desnoj makiškoj obali Save, izgrađeno je 19 reni bunara ukupne maksimalne zapremine 1.140 litara i trenutne zapremine 523 litara po sekundi. Pored reni bunara, tu se nalazi i 17 cevastih bunara.

Taj Institut nedavno je privatizovala firma Milenijum tim, koja gradi kapitalne projekte u Srbiji, poput naselja Beograd na vodi.

KAKO JE GRAĐENA RANŽIRNA STANICA

U časopisu Urbanizam Beograda broj 44-45, objavljenom 1977. godine, navodi se da je pitanje kompatibilnosti ranžirne stanice u Makišu rešeno tako što je ocenjeno da na istom prostoru ili jedno pored drugog mogu da budu vodoizvorište i železnička postrojenja.

Urbanistički uslovi za Robnu stanicu Makiš, Depo i kolsku radionicu u sklopu ranžirne stanice i ranžirnu stanicu Železnik, dati su sukcesivno 1969. godine.

Predmet uslova bilo je uklapanje tih objekata u gradsko tkivo i da se umanji „opasnost štetnog uticaja na izvorište“.

Kako se navodi, urbanističkim uslovima tada je ograničena vrsta materijala koji smeju da se obrađuju u ranžirnoj stanici. Isključena je upotreba nafte i njenih derivata, uglja, hemijskih elemenata i ruda, odnosno svega što može da ugrozi vodoizvorište.

Tim uslovima posebno je određen i izgled železničkih postrojenja na Makišu. Traženo je da sve zauzete površine budu obrađene materijalima koji neće praviti prašinu, kao i da se oko njega podigne zaštitni zeleni pojas. Trebalo je da se objekti grade od čvrstog, neporoznog materijala koji može da se čisti i pere.

„U vezi sa izvorištem, naročito je obraćena pažnja na posebno odvođenje voda od pranja vozila“, navodi se u publikaciji.

Sama izgradnja depoa za metro i metro linije na Makišu nije veliki problem, već otvaranje mogućnosti za izgradnju grada u kome bi moglo da živi više desetina hiljada stanovnika, rekao je na nedavnoj konferenciji „Ispod površine voda Beograda: Ima li Beograd pravo na vodu“, profesor hidrogeologije u penziji na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu Zoran Stevanović.

U tome je, kako je zaključio, velika opasnost da se Makiš zagadi kao vodoizvorište. Stevanović smatra i da izgradnja novog vodoizvorišta na Velikom ratnom ostrvu, koje se pominje kao zamena za Makiš, nije isplativa.

Jedan razlog je nepovoljan sastav zemljišta na tom ostrvu, a drugi cena izgradnje jednog reni bunara, koja se kreće i do dva miliona evra. Stevanović je podsetio da je makiška obala bila pogodna za izgradnju reni bunara jer je šljunkovita.