Nestašica mleka, rezultat lošeg odnosa prema stočarima

U Srbiji već danima vladaju nestašice mleka u maloprodaji. Stočar iz Bečeja, Vasa Džigurski, koji proizvodi milion litara mleka godišnje kaže da su u domaćem stočarstvu ozbiljni problemi, posledice će biti teške, a mleka neće biti na duži rok.

„Cena mleka kao cena je globalna stvar normalno da je ništa nije ispod 60 dinara plus, premije, plus PDV (porez na dodatu vrednost). Svaki moj dinar je u legalnim tokovima“, napominje naš sagovornik, koji je i predsednik Udruženja proizvođača mleka Srbije.

Velike mlekare u Srbiji, kako dodaje, nemaju ni polovinu mleka koje im je potrebno za proizvodnju, a manje ne mogu ni da opstanu.

„Pitanje je da li ćete uopšte moći nekog u buduće vreme da privolite da radi ovaj težak posao. Moja farma broj 400 grla i 130-140 krava na muži. Razmišljamo da do 2024. godine prekinemo to da radimo. Deca su mi odrasla, ona to neće da rade pod ovim uslovima, a ovakvi uslovi dosta dugo traju“, objašnjava Džigurski za Novu ekonomiju.

Ocenjuje da će mlekare sada morati da plate cenu nestašice mleka. Ipak, smatra da je to sada kasno, kao i da je u toj oblast država napravila stratešku grešku.

Dodaje i da sveke godine mora da uzme 10 do 15 miliona dinara kratkoročnih kredita kako bi pokrio minuse u proizvodnji, dok za zakupe zemlje izdvaja oko 60.000 evra.

„Cena stočne hrane je otišala ‘u nebo’ i ni to nije ništa novo. Pšenica i kukuruz 35 (dinara po kilogramu), plus minus gore-dole. Suncokret zna se koliko je, soje neće ni biti. O lucerki i senu da ne pričamo, pošto nije bilo padavina. Ako danas nema hrane za životinje, sutra neće biti ni za ljude“, dodaje Džigurski.

MLEKO NE TREBA DA KOŠTA MANJE OD 60 DINARA, PLUS PDV, PLUS PREMIJA.

Prema njegovim rečima, velike mlekare u Srbiji sada nemaju ni polovinu mleka koje im je potrebno, dok male mlekare tek ne mogu ni da opstanu.

Džigurski napominje da su veliki kombinati smanjili broj krava, neki i za po 600 grla, kao i da privatne kompanije neće da se bave stočarstvom jer ne žele gubitke.

„Nemate više ni ljudi koje možete da angažujete, kod mene je sve plata maltene oko 1.000 evra, inače radnici bi otišli. Sada pokušavaju da dižu cenu mleka, ali je suviše kasno. Mi smo napravili kratere od dugova i sada je to teško popuniti“, napominje predsednik Udruženja proizvođača mleka Srbije.

„STOČARIMA TREBA ZEMLJA“

Farma Vase Džigurskog inače spada u stočarsku farmu koja nema zemlju. Kako naglašava, država je takvim farmama omogućila da kupuju stoku i da rade, bez mogućnosti da imaju zemlju u ličnoj svojini, a pogotovo je, kako dodaje, pravila grešku što im je prvo davala zemlju, pa je posle uzimala.

„U isto vreme je davala na hiljada hektara ljudima koji su bili tajkuni bez vaših a sad imaju na hiljadu hektara ti novokomponovani poljoprivrednici. I to je bila najveća greška“, kaže Džigurski.

Tu je kako napominje trebalo da se napravi ravnoteža. Džigurski podseća da se stočari zlopate od 2017. godine, jer su ih od tada snašle tri suše.

„Ja sam sada skinuo 120 jutara kukuruza, a neću imati silaže do maja. Stočari na prvom mestu moraju da imaju svoju zemlju. Privatnici, nameću veliku rentu u zakupu. Ona ide do 440 evra jutro. To je 700 evra za hektar i to ne može da se plati. A neko diktira tu visoku cenu“, objašnjava naš sagovornik.

Kaže da neće ružno da priča o ratarima, niti i o jednom drugom delu poljoprivrede i naglašava da svi snose jedan ozbiljan rizik u tom poslu. Ipak, napominje da je stočarski posao najteži, posle rudarstva, jer nema određenog radnog vremena.

Kako ocenjuje država treba da nađe načina da zemlja ostane poljoprivrednicima, jer im je potrebna, pa tek onda da je da drugima. Pored toga, prema njegovom mišljenju, treba i da se ograniče količine poseda.

„Meni, recimo, ne treba više od 300 hektara, s obzirom na to da imam 400 grla stoke“.

Foto: Nova ekonomija, krave na planini Tari septembar 2020. godine

Naš sagovornik kaže da je problem u tačnom broju stočnih grla u Srbiji, pre pet godina je bilo oko 156.000 pod kontrolom prizvodnje, a država je govorila kako ima 300.000 grla, plus 100.000 junica.

Razlika je kako dodaje bila u sivoj zoni koja nikome ne koristi, a sada nema ni oko 80.000 grla po kontrolom proizvodnje.

„Ja ne mogu da opstanem sa osam devet hiljada litara mleka po kravi godišnje, a u Srbiji je prosek četiri-pet hiljada litara. Da li je i toliko, to je veliko pitanje. Ja ne mogu da opstanem sa 140 krava (koje se muzu), kako će da opstane onaj sa četiri, 10 ili 15 krava.“

Kako naglašava, konvencionalna proizvodnja treba da ima jedne privilegije, a oni manji proizvođači treba da imaju veće podsticaje i premije, ali sve proizvođače mleka u Srbiji treba sačuvati, „po svaku cenu“. On dodaje da nema zainteresovanih kupaca ni za samu stoku.

„Ja bih sad prodao jedno 15 16 krava i 15 do 20 bikova, ali uopšte nemam ponuda. Zvao sam ozbiljne kupce i nikom ništa ne treba, znači da su uvezli (goveđe meso) ili narod stvarno toliko ne kupuje. Sramota je da jedna država koja je tradicionalno stočarska treba da uvozi mleko i meso“, dodaje Džigurski.

On kaže da je domaćem stočarstvu potreban plan za spašavanje, kao i da u vezi sa tim mora da se napravi konsenzus između svih stručnjaka i institucija.

Čedomir Savković