Vesti iz zemlje

17.08.2020. 10:34

Dan posle

Autor: Nova Ekonomija

Nikola Lunić: Interesi trgovaca oružjem ne smeju da budu jači od spoljnopolitičkih interesa države

Intervju sa Nikolom Lunićem, izvršnim direktorom Saveta za strateške politike, za podkast "Dan posle".Razgovarao: Aleksandar GubašLINK NA AUDIO INTERVJUKako zapravo funkcioniše trgovina oružjem proizvedenim u...

Foto: Dan posle/Lična arhiva

Intervju sa Nikolom Lunićem, izvršnim direktorom Saveta za strateške politike, za podkast „Dan posle“.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

LINK NA AUDIO INTERVJU

Kako zapravo funkcioniše trgovina oružjem proizvedenim u Srbiji? 

Nikola Lunić: Da bi se neko oružje ili roba dvostruke namene izvezlo iz Srbije, za to mora da postoji odobrenje Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija. Ono je u obavezi da pre toga nabavi izvozne dozvole od Ministarstva odbrane, Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva spoljnih poslova i Bezbednosno-informativne agencije. Samo, i isključivo samo ukoliko sve te četiri institucije to dozvole, Ministarstvo trgovine automatski izdaje izvoznu dozvolu potencijalnom izvozniku. To je već dugo vremena ustaljena procedura, međutim, u toj proceduri postoje i neke dileme za društvo u kojem se nalazimo — ali, o tome ćemo posle. 

Odbrambena industrija, nekada Jugoslavije, a sada Srbije, je kroz istoriju predstavljala industrijsku granu sa najvećim izvoznim potencijalom. Ne samo zbog mnogobrojnih vojnih operacija koje su bile ili su u toku u kriznim područjima širom sveta, već i zbog novih tehnologija. Onoliko brzo koliko se i u ostalim poljima menjaju tehnologije i gotovi proizvodi,  isto tako se menja i naoružanje. Ako gledamo SFRJ, recimo, u vreme poslednje vojne parade, koja je bila 1985. — u kojoj sam, uzgred, ja učestvovao, kao pitomac prve godine — bili smo među prvih 10 izvoznika naoružanja i vojne opreme u celom svetu. Mi smo, na primer, bili jedna od retkih zemalja koja je proizvodila podmornice… Zvezda naše industrijske proizvodnje bio je tenk M-84, koji smo prodali Kuvajtu. Razvijali smo nadzvučni borbeni avion, imali smo sjajnu saradnju sa Sjedinjenim Američkim Državama, u koje je trebalo da izvezemo 5.000 aviona „Galeb G-4“  — tako da smo u to vreme predstavljali jednu moćnu, stvarno moćnu zemlju… 

Danas proizvodimo uglavnom veoma jednostavne proizvode — veoma traženu artiljerijsku minobacačku municiju, oružje kalibra ispod 40mm… Dalje, tu su i samohodna haubica „Nora“, i oklopni transporter „Lazar“, koji je u svetskim razmerama možda jedino konkurentan po pitanju cene, ali sasvim sigurno ne konkuriše po pitanju kvaliteta. 

Ko je u doba SFRJ prodavao domaće naoružanje, a ko ga danas prodaje? 

NL: U doba SFRJ je to maltene monopolistički prodavao Jugoimport-SDPR. On je osnovan neposredno posle Drugog svetskog rata, 1949. godine — i to rešenjem, u to vreme ministra narodne odbrane, maršala Josipa Broza Tita — sa primarnim ciljem da uvozi delove i repromaterijal za potrebe domaće vojne industrije. Međutim, oni su kroz taj monopol svoje poslovanje izgradili tako da su se kasnije bavili i izvozom i uvozom. Danas to nije slučaj, danas se izvozom bave sve kompanije, agencije i firme koje su za to registrovane u ministarstvu trgovine, uključujući i SDPR. Naravno, u obavezi su da plaćaju poreze i dažbine državi, ali nisu u obavezi da se pridržavaju nekakvih spoljnopolitičkih ili nacionalnih interesa, već samo principa profitabilnosti. Hoću da naglasim — za trgovinu oružjem odgovornost snosi samo država, jer ona i privatnicima i SDPR-u izdaje dozvole za kontrolu i promet robe dvostruke namene, i naoružanja i vojne opreme. Prema tome, na državi je da obuzda interese pojedinih trgovaca, i oni ne smeju da budu jači od spoljne politike naše države. 

Kome je sve država dala dozvolu da prodaje naše oružje, i u kakvom su međusobnom odnosu ti sadašnji trgovci sa državom, a i međusobno? 

NL: Trgovci oružjem su međusobni konkurenti. Oni se bore za poslove jedni sa drugima, ali i sa državom, odnosno državnim firmama. Saudijska Arabija i mnoge druge zemlje ne posluju po eksplicitnim pravilima međunarodne trgovine oružjem. Kad kažem „eksplicitna pravila“, mislim pre svega na uverenje o krajnjem korisniku (end user certificate). Kada imamo uverenje o krajnjem korisniku, odnosno izvoznu dozvolu, mi tačno znamo gde će i kod koga završiti naše oružje — a nije tajna da ono često završava i u rukama terorista. To znači da zemlje u koje mi izvozimo ne poštuju izdato uverenje o krajnjem korisniku, i redistribuiraju to oružje nekim grupama koje ga upotrebljavaju za nelegalne vojne akcije. 

Država bi trebalo da veoma detaljno analizira naš izvoz oružja, međutim, tu postoji par problema… Pre svega, problem je što u Ministarstvu spoljnih poslova nema analitike. Ministarstvo odbrane, Bezbednosno-informativna agencija i Ministarstvo unutrašnjih poslova dozvolu daju ili ne daju po kriterijumima koji su u njihovoj resornoj nadležnosti, dok je za procenu spoljnopolitičkog interesa Srbije nadležno Ministarstvo spoljnih poslova. Oni analitiku u specifikaciji poslova daju referentima, i zadužuju ih da vrše analize unutrašnjih, spoljnopolitičkih, ekonomskih, i drugih društvenih kretanja, vojno-političkih kretanja na globalnom, regionalnom i podregionalnom planu, i tako dalje, i tako dalje… Ali oni u praksi jednostavno nemaju vremena da se pored svakodnevnih poslova bave i analitikom. 

S druge strane, istina je da mi kao država nemamo dovoljne obaveštajne kapacitete. Odavno smo devastirali, a posle toga 2007. godine na kraju i uništili Službu za istraživanje i dokumentaciju u okviru Ministarstva spoljnih poslova. Znači, u praksi, ministar spoljnih poslova odluku o izvozu oružja donosi diskreciono, i građani mogu sa pravom da postave pitanje da li ministar spoljnih poslova, ili ta ekipa u ministarstvu, imaju nekakav interes u tom poslu. 

Ko je uopšte taj Slobodan Tešić koji se sad pominje u vezi sa prodajom naoružanja Jermeniji, i koliko još ima takvih likova u poslovima te vrste?

NL: Slobodan Tešić je trgovac oružjem koji je nekad bio na crnoj listi Ujedinjenih nacija, pa je potom sa nje skinut, i sada se samo nalazi na crnoj listi Sjedinjenih Američkih Država — koja ne obavezuje niti jednu zemlju na svetu, pa tako ni nas. Dakle, formalno-pravno gledano, on ima pravo da se bavi trgovinom oružja. Opasno je kada neke tek otvorene firme imaju tolike profite poput kompanije „DLS Specijalni sistemi“. Poseban problem je i feudalna praksa otimanja kadrova, i to najstručnijih kadrova, iz Vojske Srbije u privatna preduzeća koja su ovlašćena za trgovinu naoružanjem. Time se dugoročno uništavaju potencijali razvoja odbrambene industrije, a posebno Vojnotehničkog instituta. I onda se moramo upitati koji su to pojedinci iz izvršne vlasti koji imaju direktan lični interes u poslovima izvoza naoružanja. 

Koliko može da se shvati iz ovoga što ste rekli, SDPR-u se ne piše baš svetla budućnost… 

NL: Ne, ukoliko se nešto ne promeni, ne piše se. Jugoimport je de jure državno preduzeće sa tradicijom u prometu naoružanja, ali de fakto predstavlja partijski privilegovanu kompaniju bez kontrole vlasnika, odnosno države. U budućnosti, kad me već pitate, Jugoimport bi trebalo da ima krucijalnu ulogu u srpskoj privredi, ali na jedan drugačiji način. On treba da iskoristi sopstvene potencijale i da preuzme odgovornost za dalji koordinirani razvoj namenske industrije, i to upravo kroz najbolja rešenja iz iskustva holding sistema u Evropskoj uniji. 

Za Slobodana Tešića se navodi da je profesionalnu karijeru počeo kao kondukter, a Branko Stefanović je počeo tim biznisom da se bavi kao penzioner. Kako uopšte kondukteri i penzioneri postaju trgovci oružjem? Da li sad tako može i neki poslastičar ili domar da se baci u taj biznis, i koje veštine i kvalifikacije su za to potrebne? 

NL: Pa eto, i ja bih postao da mogu. (smeh) Šalim, se naravno… I ja bih postao trgovac oružjem, ali nemam taj osnovni preduslov, a to su konekcije sa ključnim figurama na vlasti. Očigledno je kod nas to osnovni preduslov za početak nekog unosnog biznisa. Znači, prvo treba biti povezan sa vlašću, a onda vam dozvole i sva druga odobrenja idu automatski. Taj osnovni preduslov mnogi nemaju — ali ga, izgleda, imaju pojedini kondukteri, koji su svojevremeno zadužili nekoga ko je sada u vlasti, ili ga finansirali.

Osim ove dvojice najpoznatijih, koliko još ima privatnika koji se bave trgovinom oružjem? Da li ih ima nekoliko, ili nekoliko desetina? 

NL: Ima ih nekoliko desetina. U Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija je za tu delatnost registrovano više desetina firmi, ali samo oni najprofitabilniji izvoze oružje u Azerbejdžan ili u Jermeniju. 

Šta je pozadina tog problema sa prodajom oružja Jermeniji? Vučić tvrdi da je Jermenima oružje prodala prethodna vlast. Koliko je to tačno, i zašto je Nebojša Stefanović morao da ode u Baku? 

NL: Koliko sam shvatio, prethodna vlast je dala odobrenje da se u Jermeniju izvozi oružje, ali taj izvoz nije realizovan. Znači, čak i u slučajevima kada Ministarstvo trgovine izda izvoznu dozvolu, dešava se da se ti poslovi iz raznoraznih razloga ne realizuju. Azerbejdžan inače najviše kupuje od Izraela i Belorusije. Jermenija isto tako od mnogih kupuje oružje… Nebojša Stefanović je morao da putuje u Baku da se izvini, kako bismo nastavili sa poslovima koji su u toku — a to su neki investicioni, građevinski poslovi. To je bilo neophodno, da ne bismo ugrozili pre svega odnose sa Azerbejdžanom, a time onda i odnose sa Turskom. Naša pozicija je da nijednom partneru u svetu ne bismo smeli da dozvolimo da prigovara Srbiji zbog određenih izvoznih poslova. 

A koje interese mi kao država moramo da poštujemo kad biramo kome ćemo da prodajemo oružje i od koga ćemo da ga kupujemo? 

NL: Mi bi po pravilu trebalo da poštujemo konvencije Ujedinjenih nacija i OEBS-a, koje daju preporuke za to. Da li to u potpunosti poštujemo? Pa… Formalno da, a u principu ne. Zašto? Mi formalno tražimo sva potrebna dokumenta, uključujući i uverenje o krajnjem korisniku. Mi to i dobijamo, i bez toga nema trgovine. Nas su čak postavili kao jednu od pet najtransparentnijih zemalja po tom pitanju. Međutim, šta ne radimo? Ne radimo obaveštajne procene. Da li naše naoružanje koje prodajemo Saudijskoj Arabiji njima služi za potrebe nacionalne bezbednosti? Pa svaki laik u Srbiji zna da oni to reeksportuju, a mi nemamo obaveštajne podatke o tome, i ne sprečavamo trgovinu sa Saudijskom Arabijom, upravo radi profitabilnosti. Ja nisam protiv prodaje oružja pojedinim zemljama, ali tamo gde postoji osnovana sumnja da uverenje o krajnjem korisniku neće biti poštovano — u tim slučajevima treba biti oprezan, i ne bih se zaleteo u takve avanture.

A što se tiče kupovine, koliko su nam tu odrešene ruke? Sad se, recimo, digla frka oko najave kupovine raketnog sistema od Kine… Da li smo mi kupili taj sistem ili nismo, i šta će na kraju uticati na tu odluku?

NL: Moramo da poštujemo međunarodne norme. Ukoliko, na primer, federalni zakon Sjedinjenih Američkih Država eksplicitno kaže da se oružje ne sme uvoziti iz Severne Koreje, Irana i Rusije, i taksativno nabraja pojedince i firme od kojih ga je takođe zabranjeno uvoziti, a mi to kršimo, i kupujemo proizvode poput „Pancira S“, i tako dalje — onda ne treba da se čudimo zašto određeni političari i entiteti u svetu neće da sarađuju sa nama. Međutim, to za sada nema drastične posledice, i nadam se da ih neće ni biti. U ovom konkretnom slučaju koji ste pomenuli, Kina nije ni na kojoj listi zabrane uvoza i trgovine oružjem — samim tim, nama je dozvoljeno da sarađujemo, odnosno da trgujemo sa Kinom. 

Ali, tu se opet vraćamo na spoljnopolitičke procene — kakve takva jedna trgovina može da ima spoljnopolitičke posledice? I to ne samo od Evropske unije i Amerike, čija je ambasada izdala saopštenje, nego čak i od Rusije. I Rusija je kroz svoje medije pustila vesti o tome, i oni se sad bave time zašto mi ne kupujemo rusko oružje, nego smo prešli na Kineze… I da vam kažem — delimično su u pravu. Mi sada verovatno prvi u Evropi, a sasvim sigurno prvi put u svojoj istoriji, kupujemo kinesko oružje — koje će nam zadati niz glavobolja, pre svega u logističkom smislu. Ukoliko hoćemo da integrišemo PVO sistem, mi moramo da u njega da uključimo sve radare koji su nam na raspolaganju, a sada se u tim radarima nalazi čitav spektar različitih tehnologija: od američke, preko švedske, do ruske — a mi sada dodajemo i kineske. To je tehnološki veoma, veoma teško izvesti, skoro nemoguće. 

Pažnju javnosti je privukla i najava kupovine 20 bombardera od Amerike. Tu je, s jedne strane, zanimljiv izbor prodavca, a s druge strane predmet trgovine — šta će nama bombarderi, i to 20 komada? 

NL: Ja bih voleo da naše ratno vazduhoplovstvo poveća svoje sposobnosti u tom pogledu, bez daljnjeg. Međutim, meni to deluje samo kao kontrola štete, koja je načinjena i „Pancirom“ i ruskim helikopterima, a kasnije i kupovinom FK-3 sistema i kineskih naoružanih dronova. Mislim da je neko procenio da je to najbolji način da se ublaže spoljnopolitičke posledice ovih poslova, i da se ponovo uspostave odnosi poverenja.

Dosta smo govorili o tome kako ti razni privatni nakupci i preprodavci domaćeg oružja rade na štetu domaće namenske industrije. Da li oni tako seku granu na koji sede? Šta će prodavati kad cela namenska industrija bude uništena? Respiratore i maske, ili će nešto drugo izmisliti? Ili je možda plan da sad privatnici preuzmu i proizvodnju oružja? 

NL: Tako je, ali je proizvodnja, po meni, manje značajna od razvoja. U Srbiji se već neko vreme ubija i devastira razvoj naoružanja. Pojavljuju se privatne firme kao alternative Vojnotehničkom institutu, koje mu pre svega otimaju kadrove, a onda počinju sa modernizacijom i nadogradnjom. Kako kupe neki proizvodni sistem, tako se na toj bazi, potom prave novi projekti, koji se kobajagi razvijaju, i tako dalje… Na kraju smo došli do toga da su te firme direktni konkurenti razvojnim projektima na Vojnotehničkom institutu, i onda dolazimo do jedne krucijalne stvari — ko je ovlašćen da iz Vojnotehničkog instituta kopira i iznosi tehničku dokumentaciju koja je vezana za razvojne projekte topova, haubica, i tako dalje? I gde je ta kopirana dokumentacija završila? Da li je to ugrožavanje najvećih odbrambenih sposobnosti, da li je devastacija razvoja, ugrožavanje nacionalnih interesa? To je direktno krivično delo zloupotreba službenog položaja, i ako hoćemo, odavanje službene tajne — a na kraju, i trgovina uticajem. 

Po meni, ključna je devastacija razvoja, a ona će posledično da proizvede i devastaciju proizvodnje, a onda, ponovo posledično, socijalne probleme u državi, otkaze… Najmanji problem je što će neki ljudi ostati bez posla, veći problem je što će Srbija ostati bez odbrambene industrije. A sada smo već ostali bez savremene odbrambene industrije. Ono što nama nedostaje su ljudi u izvršnoj vlasti koji će ispred svog ličnog staviti nacionalni interes. Tek tada će naša država u odbrambenoj industriji krenuti napred.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.