Da u Srbiji nije tako visoka stopa nezaposlenosti i da svi koji rade primaju plate, prosečna zarada od 41.821 ukazivala bi da se ovde relativno pristojno živi.
Ali, od relativno pristojnog života građane ovde odvaja mnogo toga. Svaki treći čovek ne radi, između ostalog više od 50 odsto mladih, a od 1,7 miliona zaposlenih ima 50.000 onih koji rade, a ne primaju platu već godinama, piše Danas.
Međutim, prema podacima sindikata, ta cifra se uvećava za još 100.000 onih koji rade, a zaradu čekaju po nekoliko meseci do godinu dana.
„Tih 50.000 zaposlenih ne primaju plate godinama, i to su uglavnom oni koji rade u preduzećima u restrukturiranju ili onima čiji su računi u blokadi“ – napominje Ranka Savić iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.
Ona kaže da prema podacima koje oni imaju, a koji su prilično tačni, ima još 100.000 onih koji neredovno primaju zarade. Savićeva ističe kako u Srbiji ima 36.800 radnika koji primaju manje od minimalca, a da je prema zvaničnim statistikama 300.000 onih koji mogu da računaju samo na minimalnu zaradu.
„Možemo li onda one koji rade, a ne primaju platu godinu dana nazvati zaposlenima“ – pita se Milan Knežević iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća. Stopa nezaposlenosti sasvim sigurno bi skočila i do 35 odsto kada bismo sve zaposlene koji ne primaju plate uračunali u tu kategoriju. To bi bilo sasvim logično, jer samo posedovanje radne knjižice, bez plate i uplaćenih doprinosa, teško da se može nazvati zaposlenošću.
Knežević tvrdi da u Srbiji ima 40.000 ljudi koji ne primaju redovno plate, a da na spisku onih koji ne primaju plate duže od šest meseci ima sigurno 80.000 zaposlenih. „Samo u Jumku imamo 1.600 radnika koji od avgusta prošle godine nisu primili platu. A i to što primaju manje je od zakonskog minimuma“, napominje Knežević.
On kaže kako je struktura socijalnog jada u Srbiji takva da imamo one koji rade, one koji rade a ne primaju platu i one koji ne rade i nemaju nikakva radna prava. Rast prosečne plate, smatra Knežević, samo je privid jer najveći broj onih koji ostaju bez posla su sa najmanjim primanjima.
„Logično je da kada bez posla ostanu oni koji zarađuju najmanje, ostanu oni sa većim platama koji podižu prosek. Na kraju, shvatite da ona uopšte nije merilo kako se živi u Srbiji“, ističe naš sagovornik. Knežević kaže da je država na neki način dala rajski status tehnološkim viškovima jer oni, nakon što ostanu bez posla, primaju narednih godinu dana novac od države i pritom mogu da rade u sivoj zoni.
Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca tvrdi za Danas da se često licitira sa ciframa od 40.000 pa sve do 80.000 zaposlenih koji ne primaju plate, a rade, ali i da su sindikati na raznim okruglim stolovima često govorili o tome da takvih radnika ima i više od 100.000. „To su uglavnom zaposleni u preduzećima koja su u državnom vlasništvu, a nisu deo državne uprave, onima koja su u restrukturiranju ili ona koja su prošla kroz neuspešne privatizacije“, napominje Rajić.
O situaciji na tržištu rada možda dovoljno govori i poslednja Anketa o radnoj snazi, sa podacima iz aprila ove godine, da su zaposlena 2,2 miliona, a radno neaktivna čak 3,2 miliona, ne računajući decu mlađu od 15 godina, koja, podrazumeva se, ne rade. Zabrinjavajućih podataka iz ove ankete je dosta, a između ostalih, i taj da je od ta 3,2 miliona, čak 2,1 milion neaktivnih koji ne žele da rade i to iz različitih, manje ili više opravdanih razloga.
Osim toga, najduži je spisak onih koji posao traže duže od 10 godina, takvih je 16,8 odsto, potom slede oni koji na posao čekaju dve do četiri godine (15,6 odsto). I dok u Poreskoj upravi na pitanje da li imaju podatke za koliko zaposlenih poslodavci uplaćuju doprinose kažu za Danas da je „sa aspekta naplate dužnik poslodavac“, u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike ističu da nije mali broj poslodavaca koji zapošljavaju veći broj lica, a da već duži period ne mogu da isplate ni zarade zaposlenima niti da uplate doprinose. Inspekcija rada tako raspolaže podacima koje je prikupila tokom kontrola na terenu.
„U prvih šest meseci imali smo 17.986 inspekcijskih nadzora i doneto je 2.906 rešenja o otklanjanju utvrđenih povreda Zakona o radu, a od tog broja 703 rešenja se odnosila na otklanjanje utvrđenih nepravilnosti kod isplate zarada za sve kategorije zaposlenih, uključujući trudnice i porodilje“, ističe direktor Inspektorata rada Dragoljub Peruača.
Inspekcijskim nadzorom, napominje on, utvrđuje se da li poslodavac isplaćuje zaposlenima zaradu u rokovima utvrđenim opštim aktom ili ugovorom o radu, a najmanje jednom mesečno i to najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec. Kada je u pitanju neisplaćivanje zarada, koje traje više godina, a račun poslodavca je u blokadi, Peruača kaže da je savet inspekcije zaposlenima da pokrenu spor pred sudom, prekinu tok zastarelosti i na taj način po dobijanju pravosnažne presude suda omoguće sebi naplatu neisplaćenih zarada.
