Opasni otpad širom Srbije, preti nam ekološka katastrofa

Učestalo otkrivanje lokacija sa opasnim otpadom širom Srbije dovelo je ovaj problem u žižu interesovanja javnosti. Sve je jasnije da nepropisno skladištenje opasnog otpada nije izolovan slučaj, nego gorući problem. 

Dok stručnjaci upozoravaju da je Srbija na pragu ekološke katastrofe, ministar Trivan najavljuje borbu protiv ekološkog kriminala.

Sa sednice Skupštinskog odbora za ekološka pitanja, stižu nešto drugačije poruke – odgovornost za nepropisno skladištenje nemaju samo operateri za preradu otpada, nego i firme koje ga proizvode, pa čak i samo Ministarstvo.

Od atara do atara, evidencija burića sa toksičnim otpadom sve je veća, a pitanje odakle je taj otpad došao – sve je glasnije.

„Definitivno taj otpad koji je pronađen nije proizveden od strane lica koja su ga tu zakopala nego je preuzet iz industrije”, kaže pomoćnik ministra Željko Pantelić.

Srpska industrija godišnje generiše oko 80.000 tona opasnog otpada. Kako u zemlji ne postoji nijedan pogon za njegovo uništenje, firme su osuđene na izvoz, što mnogo košta, pa se često odlučuju za jeftiniju varijantu, objašnjava državni sekretar Branislav Blažević.

„Na nekim tenderima, na kojima se javljaju određeni operateri, sanacija tog opasnog otpada košta neke pare, oni se pojavljuju na tenderu sa duplo manjom cenom, što podrazumeva da on to neće sanirati i neće tehnološki preraditi, nego će negde baciti. I proizvođač opasnog otpada da bi uštedeo pare, baš ga briga, on to njemu da po jeftinijoj ceni. Ti proizvođači moraju biti odgovorni jednako kao i ovi koji su kriminalci, koji su to od njih uzeli pa onda negde tamo zakopali“, tvrdi Blažević.

U lanac odgovornosti su, dakle, pored operatera uključene i velike firme. Kako je to moguće, kada ih zakon obavezuje da otpad propisno odlažu, a samo Ministarstvo tj. inspekcija nadzire njihov rad?

„Prate se proizvođači otpada. Ali u svakom slučaju neophodno je usavršiti informacione sisteme, neophodno je ojačati kapacitete inspekcije, jer u ovom trenutku 10-15 inspektora u Republici Srbiji pokriva ovu oblast“, ističe Pantelić.

Deset do petnaest inspektora, kažu, pokazalo se nije dovoljno za više od 200 registrovanih postrojenja čiji nusprozvod je opasan otpad.

Stoga u lanac odgovornosti za potencijalnu ekološku katastrofu, pored preduzeća koje se bave preradom otpada i preduzeća koja otpad proizvode, treba dodati i samo Ministarstvo.

Osim što nadzire velika postrojenja, Ministarstvo takođe izdaje dozvole operaterima za tretman i preradu.

Iz Ministarstva za N1 kažu da su se kao najproblematičnije pokazale firme koje su dobile dozvolu za mobilna postrojenja za preradu opasnog otpada.

Za izdavanje tih dozvola naime ne postoji važeći pravilnik, pa je N1 Ministarstvu uputila pitanje prema kojim kriterijumima su do sada takve dozvole uopšte izdavane. Odgovori još nisu stigli.