Vesti iz zemlje

09.07.2021. 09:07

Nova ekonomija, štampano izdanje

Autor: Nova Ekonomija

Osiromašeni litijum: Istine, laži, zablude i interesi

Šta je tačno o Rio Tintu i rudniku litijuma u rodnom kraju Vuka Karadžića? ...

Pexels

Piše: Dušan Blagojević

Niti je rudarenje jadarita posao sa pčelama i medom, kako ga želi predstaviti Rio Tinto, niti ovaj kompleks predstavlja neprihvatljiv rizik po život i zdravlje ljudi, niti čak, spada u tehnologije sa značajnim emisijama i mogućim trajnim posledicama, kako ga žele predstaviti protivnici projekta. Niti se Vlada Srbije upustila u ovaj projekat sa pažnjom dobrog domaćina, odnosno u interesu građana. Od tolike kakofonije praktično ne postoji mogućnost realne diskusije o ovom projektu. A projekat je ogroman. 

Scenario Rio Tinta: Pri svakoj podzemnoj eksploziji kašika meda upadne u šolju sa mlekom i rodi se jedan panda.

Scenario grupe Zaštitimo Jadar i Rađevinu, artikulisan u stručnom mišljenju naučne saradnice dr Dragane Đorđević sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju (IHTM), praktično predstavnika „protivnika projekta“: Zagađenje će biti toliko da će u krugu kompleksa svi krepati pri puštanju u probni rad i ko kaže drugačije plaća ga Rio Tinto.

Scenario Vlade Srbije: Koji god da je scenario, Srbija će iz doline Jadra prihodovati pola BDP-a, ali to samo prve dve-tri godine, posle će biti mnogo više.

Dnevno će u okviru postrojenja biti utrošeno i do 50 vagona koncentrovane sumporne kiseline. Rude će biti iskopano oko osam puta više. Samog jadarita 5.000 tona. A to je oko 250 vagona. Dnevno. 

Vlada Srbije je odlučila da svoje poverenje naslepo dodeli englesko-australijskoj multinacionalnoj kompaniji, nazivajući ekološke aktiviste i protivnike projekta političarima i interesnim grupama.

To je uradila ne sačekavši analize uticaja na životnu sredinu, a i ne hajući da u materijalnom bilansu rada postrojenja nedostaje preko 100 tona arsena godišnje (nedostaje znači: iskopali su ga, a nije završio na deponiji, odnosno nema gde drugde da bude sem u efluentu – vodi koja iz postrojenja posle prerade biva ispuštana u Jadar).

Projekat, osim neslaganja materijalnog bilansa arsena, ima još mnogo kritičnih tačaka, da se stav Vlade ne izrekne pre nego sve to bude dokumentovano.

Umesto toga, kako je priča dobijala sve veću medijsku pažnju, Vlada je obećala i fabriku litijumskih baterija, posao vredan četiri milijarde evra, a kako ni to nije bilo dovoljno, pride i fabriku električnih automobila, posao vredan 19 milijardi evra. Potpuno je jasno da u ovom planu nedostaje još i fabrika letećih automobila, posao vredan 90 milijardi evra, no, do izbora ima još vremena.

Nevezano od činjenice da nigde u svetu proizvođači litijumskih baterija nisu locirani direktno pored proizvođača litijum karbonata (ili hidroksida), a još ređe na rudniku, Vladi nije smetalo da to navede kao beneficijarnu prednost, koja je tipa „hajde da napravimo fabriku autobusa pored fabrike guma, jer je to povezano“. 

Naravno da će nekom proizvođaču odgovarati da zabode svoju fabriku baterija neposredno uz zapakovanu osnovnu sirovinu, posebno pod preferencijalnim cenama ili uslovima koje bi mu obezbedila Vlada, jer, kako je rečeno, tek ima da se pregovara ko ima pravo preče kupovine iskopanog litijuma.

Ne uzimajući u obzir činjenicu da je proizvodnja baterija daleko prljavija tehnologija od samog rudarenja litijuma, izgleda da će Rio Tinto moći da kopa samo ako se dogovori ili sa zelenim aktivistima tj. protivnicima projekta, ili sa Vladom ko ima pravo preče kupovine litijuma.

Vlada Srbije nije proveravala da li rudnik predstavlja rizik

U celoj ovoj kakofonskoj atmosferi, zaboravljena je jedna takoreći nebitna činjenica, a to je da je na stručno mišljenje protivnika projekta – da fabrika predstavlja neprihvatljiv rizik za život, zdravlje i životnu sredinu, Vlada Srbije odgovorila sa- ako nije dosta prihod od rudne rente, eto, biće i fabrika baterija, šta još hoćete?

Da li predstavlja rizik, neprihvatljiv rizik ili nešto treće, Vlada nije proveravala: niti je formirala radnu grupu, niti je angažovala/konsultovala bilo koju stručnu organizaciju. Samo je rekla – ali, biće još para.

A šta ako fabrika zaista predstavlja neprihvatljiv rizik, da li je Vlada stvarno spremna da plati da „pare agresivnih kiselina koje će se koristiti za ekstrakciju litijuma i njegovo prevođenje u litijum karbonat (Li2CO3) otparavaju u atmosferu i nagrizaju zeleni pokrivač, a takođe i pluća i kožu ljudi i životinja u krugu od više desetina kilometara“?

Ovo stručno mišljenje – da će ta isparenja nagrizatipluća i kožu ljudi i životinja u krugu od više desetina kilometara – iznela je dr Dragana Đorđević, naučna saradnica sa IHTM u intervjuu za Balkan Green Energy News, objavljenom 9. 12. 2020. Na osnovu tog mišljenja pokrenuta je i peticija „Rio Tinto – Marš sa Drine“.

Peticiju je potpisalo više od 100.000 ljudi, svakako verujući kompetencijama pomenute naučne saradnice, kao i nekoliko profesorki sa Biološkog fakulteta, koje su ovu peticiju u javnosti promovisale. Šta zapravo piše u tom stručnom mišljenju?

U intrevjuu se kao kritični delovi procesa prerade, navode tretiranje koncentrovanom sumpornom kiselinom na temperaturi od 250 stepeni, korišćenje fluorovodonične kiseline, flotacijsko jalovište, kao i da će u Jadar biti ispuštane netretirane vode.

Tu postoji mali problem – proizvodni proces podrazumeva tretiranje razblaženom sumpornom kiselinom na 100 °C (dakle ne koncentrovanom na 250°C), ne predviđa korišćenje fluorovodonične kiseline i takođe ne predviđa flotaciju, pa samim tim ni flotacijsko jalovište. A i voda se tretira, i to dobrano. 

Analizirajmo scenarija opasnosti:

„Pare agresivnih kiselina koje će se koristiti za ekstrakciju litijuma i njegovo prevođenje u litijum karbonat (Li2CO3) će otparavati u atmosferu i nagrizati zeleni pokrivač, a takođe i pluća i kožu ljudi i životinja. Domet uticaja na zagađenje vazduha može biti i više desetina kilometara, u zavisnosti od pravca i brzine vetra kojim će se opasne materije raznositi putem atmosfere.“

Ovde je zaista potrebno napomenuti da scenario neželjenog događaja sa najtežim mogućim posledicama u Republici Srbiji (“Procena rizika od katastrofa u Republici Srbiji”, MUP Srbije) jeste scenario hemijskog udesa na kompleksu za proizvodnju veštačkih đubriva i azotnih jedinjenja u Pančevu, operatera „HIP Azotara” d.o.o. Pančevo: ispuštanje amonijaka usled oštećenja skladišnog rezervoara kapaciteta 15.000 tona i formiranje toksičnog oblaka.

Dakle, 15.000 tona gasovitog amonijaka nasuprot 10.000 tona slabo isparljive tečne sumporne kiseline.

Za modeliranje efekata udesa u Azotari korišćen je softverski program ALOHA (Areal Locations of Hazardous Atmospheres), pa smo podatke za Rio Tinto uneli u isti program.

Rezultati kažu da će eventualno isticanje zbog pucanja rezervoara usled tehničko-tehnološke nesreće i izlivanje kompletne količine, imati neki uticaj (treća zona uticaja 0,1IDLH (Immediately Dangerous to Life or Health Concentrations) kod Azotare, tj. pri ispuštanju amonijaka na udaljenosti do 10 kilometara u zavisnosti od vetra. 

Međutim, kod istog scenarija sa sumpornom kiselinom, ukoliko dođe do izlivanja celokupne količine odjednom, ta zona uticaja bila bi nekoliko stotina metara. Jednostavnije rečeno, ova tvrdnja nije verovatan događaj, tj. nije moguće da se dogodi čak ni kod aksidenta.

Dalje, prema teoriji razblaženja gasova difuzijom, da bi koncentracija gasa sa karakteristikama korozivan/nagrizajući/iritativan na daljini od 10 km imala neki uticaj, to znači da bi u krugu samog postrojenja takva materija spržila sve oko sebe, ne ostavljajući tragove života. Iako možda verujete da bi neko ovo dopustio, mislim da biRio Tinto u tom slučaju bio prinuđen da za svaku smenu traži nove ljude.

Kolika opasnost nam realno preti od „sumpornih kiša“ i nagrizanja kože i pluća? Procesi koji imaju značajne emisije sumpornih oskida su procesi sagorevanja, procesi livenja i još neki metalurški procesi u koje ova industrija ne spada. Čak i u slučaju tehničko-tehnološke nesreće (pucanje rezervoara), opasnost po zagađenje vazduha sumpornim oksidima je zanemarljiva, tj. nema dugotrajne i nepovratne posledice po zagađenje vazduha. 

Dalje peticija kaže:

„Poznato jeda će se u reci Jadar upuštati količina otpadnih voda iz flotacije koja je za 50% veća od one koja se bude dopremala iz Drine. Pitanje je šta će dodatnih 50%, odnosno 1.500 tona otpadne vode, i više, u sebi sadržati. Višak od oko 500 tona će sigurno dolaziti od nečistoća iz rude, ostataka kiselina i njihovih soli, ali i toksičnih elemenata koje ruda sadrži.“

Ne znam odakle je ovo poznato, ali u ovom kompleksu flotacija uopšte nije predviđena. Dalje, prečišćavanje voda je predviđeno na jedan neverovatan višestepeni i preskupi način:

1. Ultrafiltracija

2. Nanofiltracija

3. I stepen reverzne osmoze

4. II stepen reverzne osmoze

5. Jonska izmena

6. Mineralizacija 

Ovakav stepen prerade otpadnih voda nije viđan u industrijskim procesima, dobijanje demineralizovane (kolokvijalno destilovane) vode, koja se naknadno mineralizuje da bi se ispuštala u recipicijent je zaista spektakularno. Naravno, to govori da je očigledno u efluentu bilo nečega što je prelazilo dozvoljene granice. Znači, bez prerade ne bi moglo da prođe u analizi uticaja na životnu sredinu. Dakle, ono što se svakako neće desiti jeste da „višak od oko 500 tona koji sigurno dolazi od nečistoća iz rude, ostataka kiselina i njihovih soli, ali i toksičnih elemenata koje ruda sadrži“ bude ispušten u Jadar.

Celu peticiju je pratio i podtekst da Rio Tinto plaća ljude da lažu u projektima. Traženo je da nezavisni ljudi rade analizu uticaja na životnu sredinu, iako je to potpuno nemoguće, da ne kažem besmisleno, jer je analiza uticaja praktično sastavni deo tehnološkog projekta, gde se pokazuje kako će postrojenje dostići vrednosti ispod granica emisije, a na osnovu najbolje dostupnih tehnika.

IPPC direktiva o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja iz industrijskih aktivnosti, usvojena je u EU još 1996. Ta direktiva je u potpunosti transponovana u naš pravni sistem 2004. Ili, da skratim, postrojenje kao što je Rio Tintovo ne može biti pušteno u rad bez integrisane dozvole, a evo kojim redom to ide: 

Postoji nešto što se zove „najbolje dostupne tehnike u upravljanju otpada u industriji vađenja minerala“, gde je uglavnom definisano sve što analiza uticaja mora da sadrži. Te vrednosti moraju biti u analizi uticaja sa opisom kako će se one postići (nema tu ono „ortak mi radio“) i naravno, morate da obezbedite konkretan broj mernih mesta za tačno određene parametre. Kad to završite, dobijete dozvolu da pravite postrojenje. Potpuno je besmisleno da ovakvu analizu uticaja radi neko nezavisni, jer analiza uticaja jeste projekat dostizanja referentnih vrednosti, a ne opis tipa „sipaće prljavu vodu u Drinu ili neće“. Dakle, propisano je Uredbom. Za kraj, da bi postrojenje dobilo integrisanu dozvolu, pri puštanju u rad mere se parametri koji pokazuju da li postrojenje može da postigne adekvatno prečišćavanje, tj. da li su emisije ispod graničnih vrednosti.

Da zaključimo ovde: Bez kompletnog tehnološkog projekta, kao i integralne analize uticaja na životnu sredinu (trenutno su u fazi izrade tri posebne analize uticaja: za rudnik, za procesno postrojenje i za deponiju industrijskog otpada), Vlada Srbije ne bi smela da dozvoli zauzimanje stava po ovom pitanju.

Sve netačne tvrdnje iz „Utiska nedelje“

„Ima bogami i onih koji rade za Rio Tinto a pritom rade i na univerzitetu, tako da je tu sad upitno i moralno pitanje, Biološki fakultet je sjajan primer, ali ima i drugih primera koji brane projekat, prosto zbog nekih svojih interesa iako znaju da je projekat poguban po životnu sredinu. Znači, pare su jedini interes.” (Dr Dragana Đorđević, „Utisak nedelje“, 6. 6. 2021) 

„Banatu će biti uništene podzemne vode tehnologijama za ekstrakciju nafte (to je onaj fraking Zrenjanin-Kikinda) i Vojvodina prosto ostaje bez vode, taj aluvion (jadarski) se planira za snabdevanje Vojvodine vodom. Kao zaključak – ja ne znam koju ćemo vodu mi u Srbiji piti.“

Slušam ponovo: „Banatu će biti uništene podzemne vode tehnologijama za ekstrakciju nafte.“ 

Čekajte, rekli ste da će NIS frakingom, ili već kako, zagaditi podzemne vode i da je to nama O. K., savršeno O. K., i da smo za to spremni jer je planirano da će se Vojvodina snabdevati iz aluviona Jadra (nije planirano, naravno da to nije planirano, odakle to?) i onda nećemo Rio Tinto, da bi Vojvođani imali koju vodu da piju, jer će vodu u Vojvodini trajno zagaditi NIS.

Netačna definicija Seveso postrojenja: „To su opasna postrojenja, to znači ako se dogodi neki aksident obavezno je sa smrtnim ishodima i ne samo radnika, nego i okruženja, tako da je jedno takvo postrojenje u naseljenom mestu, u plodnoj zemlji, prosto katastrofa.“

Ne, to nisu Seveso postrojenja. Seveso postrojenje je postrojenje u kojem se obavljaju aktivnosti u kojima je prisutna ili može biti prisutna opasna materija u jednakim ili većim količinama od propisanih. Seveso postrojenja zahtevaju politiku prevencije udesa, ili obavezu izrade izveštaja o bezbednosti u zavisnosti kog su reda, nikako ne podrazumevaju obavezan smrtni ishod.

 „Neke procene da bi se minimizirao uticaj na životnu sredinu potrebne su tri do četiri milijarde evra (ja bih voleo da vidim te procene, tj, siguran sam da ne postoje), da bi sredina uopšte bila zaštićena,mi slušamo da oni ulažu 400 miliona evra, to je bukvalno ništa (prodat je NIS za te pare, kako ništa) , posebno ako se zna da je za otvaranje nekog postrojenja potrebno najmanje 30% uložiti u zaštitu životne sredine (ne zna se, to svakako zavisi od 1.000 faktora koji je odnos, ali na kraju ispadne da ako je milijardu i po evra vrednost investicije, tih 400 miliona jeste skoro 30%). Znači ako je rudnik nešto što ce kompaniji donositi milijarde evra profita (a planiran je promet od 600 miliona evra, pa nije jasno odakle milijarda profita na 600 miliona prometa, prim. aut) ), 400 miliona evra je stvarno smešno, da se za takvo jedno postrojenje pominje kao suma koja bi zaštitila životnu sredinu.“

Stvarne opasnosti

Gde su stvarne opasnosti: Prema navodima iz informativne brošure Rio Tinta, rudno telo sadrži 119 ppm arsena (to je ono što se iskopalo iz rudnika i ušlo u procesno postrojenje na preradu), dok industrijski otpad, odnosno deponija, odnosno pogača, odnosno ono što je izašlo iz procesnog postrojenja, a nije ni litijum ni bor ni natrijum sulfat, sadrži 90 ppm arsena, tj. manje. U ulazu imamo više, na izlazu manje, što bi se reklo negde preliva. 

Na stranu što se ne vidi ko je radio analizu rudnog tela, analiza otpadne pogače je data renomiranoj privatnoj laboratoriji, mada takođe nije jasno kako se došlo do pogače bez procesnog postrojenja. Jedino je moguće da je prerada rađena u pilot-postrojenju u Australiji, ali onda ostaje nejasno zašto tamo nije rađena i analiza sadržaja. Svakako, Uredba o graničnim vrednostima zagađujućih, štetnih i opasnih materija u zemljištu je poprilično jasna i remedijacioni limit za arsen od 55 ppm je u oba slučaja prekoračen. 

Rio Sava Tinto ovde ima jednu neverovatnu priču (informativna brošura): „Informacije o sadržajima predstavljene u gornjoj tabeli u vezi sa industrijskim otpadom nastalim preradom rude jadarita, predstavljaju čvrste materije dobijene laboratorijskim rastvaranjem otpada u kiselini, radi izdvajanja elemenata od interesa, i više su od rezultata koji bi se dobili rastvaranjem u vodi. Na primer, sadržaj arsena iz industrijskog otpada rastvarao bi se, odnosno,oslobađao, vrlo niskim intenzitetom zbog mineralogije koja vezuje arsen. Stoga gornja tabela ne predstavlja rizik od kontaminacije.“ 

Dakle, ne znam ko je ovo pisao za Rio Tinto, ali propisana remedijaciona vrednost koncentracije u zemljištu (ppm) je vrednost koja je kvantitativna i zahteva kvantitativnu analizu koja određuje ukupan sadržaj arsena u zemljištu. Ova uredba ne posmatra moguću migraciju ni na koji način da bi se na to referisali.

U MATERIJALNOM BILANSU RIO TINTA NEDOSTAJE 103,3 TONE ARSENA, TOLIKA JE GODIŠNJA RAZLIKA IZMEĐU ARSENA KOJI ĆE SE ISKOPATI I ARSENA KOJI ĆE BITI ODLOŽEN NA DEPONIJU.

Dalje, ako poverujemo analizama da rudno telo ima veći sadržaj arsena nego koncentrovani otpad, dolazi se do toga da smo na godišnje iskopanih 1,7 miliona tona rude iskopali oko 202,3 tone arsena, dok smo na deponiju (1,1 miliona tona/god) odložili oko 99 tona arsena,te nam u materijalnom bilansu nedostaje 103,3 tone arsena godišnje, koji je prema tehnologiji najverovatnije završio kao slabo rastvorni, ali, ipak, rastvorniarsen trioksid (As2O3).

Arsen trioksid je klasifikovan kao kancerogen 1A, mutagen, i štetan po vodenu životnu sredinu, kako akutno tako i hronično, a rastvorljivost u vodi sasvim dovoljna – 2g/100 ml. Hronično trovanje arsenom se javlja kod voda sa visokim sadržajem arsena (0,3-0,4 ppm) i da, efekat je kumulativan. 

Dakle pretpostavka prva: nedostajući arsen ide u efluent, odatle u Jadar pa nadalje, to ni slučajno nije dobro.

Druga pretpostavka: da je projektom predviđeno da setaj višak arsena „hvata“ u onom svemirskom postrojenju za prečišćavanje vode, ali ako je tako, on će na kraju biti odložen na deponiju i to na mnogo nepovoljniji način nego rudna jalovina, jer rudna jalovina ima relativno uniformne koncentracije arsena. Otpad iz prečišćavanja voda vezan za jonoizmenjivačke smole će imati mnogo veći udeo arsena u sebi i samim tim biti nestabilniji na vremenske uticaje. I onda pogača neće imati 90 ppm arsena, već preko 183 ppm arsena, dok remedijacioni limit (to kao treba da se rešava tu nešto, ne ide da stoji samo na gomili) ostaje kao u uredbi 55 ppm.

Dalje, ono što sa aspekta rizika od katastrofa spada u opasnosti je svakako minimizovanje skladišnih kapaciteta, kako za sumpornu kiselinu, tako i za eksploziv.

Postoji opravdana sumnja da je računica pogrešno postavljena, čime je izbegnuta Seveso procedura za Seveso postrojenja višeg reda, spuštanjem planiranih zaliha eksploziva na sedam dana, dok se zalihe sumporne kiseline svode na tri dana. Ovoliko „optimizovanje“ zaliha nema nijedna srpska fabrika, pre svega zbog infrastrukturalnih i logističkih problema kod nabavke i transporta.

Mislim, planirati maksimalni lager sirovina za samo tri dana rada, a sumporna kiselina iz Bora, kao najbliže lokacije, ne može da stigne za tri dana, da i ne govorimo o problemu – izvinite, danas ne tovarimo.

Bitna razlika kod Seveso postrojenja višeg reda je da se radi eksterni plan zaštite od velikog udesa, što je znatno komplikovanije i zahtevnije odplana zaštite od udesa koji se radi za Seveso postrojenja nižeg reda.Takođe, razlika je da Seveso postrojenja nižeg reda rade politiku prevencije udesa, dok Seveso postrojenja višeg reda imaju obavezu izrade izveštaja o bezbednosti, što nije mala razlika, ali o tome svemu nekom drugom prilikom.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.