Poljoprivredna gazdinstva se bore sa taksama i komplikovanim procedurama

U vreme niskih otkupnih cena mesa i mleka, koje često ne pokrivaju ni troškove proizvodnje, Pravilnik o zanatskoj i tradicionalnoj proizvodnji pojednostavio bi i pojeftinio proizvodnju sira, pršute ili na primer ajvara na samom gazdinstvu, pa bi pravi domaći proizvodi mogli lakše i u većim količinama da se nađu u ponudi restorana i prodavnica.

Poljoprivrednici koji se osmele i otisnu u prerađivačke vode u standarde proizvodnje, objekte i takse treba da ulažu koliko i agrarna kompanija. Više od godinu dana Sandra Tuturilov pokušava da umesto sirovog mleka prodaje sir.

„Kao porodično gazdinstvo koje počinje da se bavi prarađivačkim kapacitetima odnosno gradnjom papirologija za mini-mlekare je vrlo komplikovana i dugo se čeka, a mogu reći i da je veoma skupa. Građevinski projekat, građevinska dozvola do sad nas je koštalo otprilike 2.000 evra“, kaže poljoprivrednica iz Kikinde Sandra Tuturilov.

Iza brendova koji sugerišu domaće, mamino ili bakino uglavnom su industrijski proizvodi. Malo je sireva, ajvara ili kobasica koji sa srpskih gazdinstava stignu do ekskluzivnih restorana, iako je lokalna hrana globalni trend.

„Mislim da je prošlo vreme velikih svetskih brendova, da su se ljudi zasitili i da kad dolaze na novo tržište, u novu zemlju, novi grad, da je prosto normalno da hoće da probaju autentične lokalne proizvode“, ističe Dragana Popović Jurić iz Marketinške agencije Crveno.

Etno i eko hrana u Srbiji se reklamira na sajmovima, u svetu, u koncept storovima. U Beogradu ih je tek nekoliko a u njima možete da kupite dizajniranu odeću i nameštaj, da popijete piće, da onlajn završite poslove, čak i da kupite organsku zimnicu.

„Imamo bar 20 kontakata u telefonu, dobavljača proizvođača domaćih sokova džemova zimnice, ajvara, kompota ali je problem što nisu registrovani, ne možemo da ih ubacimo u sistem kako bi prodavali njihove proizvode“, kaže Slobodan Dorutović iz Organik art.

Ovakav problem imaju i osnivači sajta za dostavu namirnica sa registrovanih seoskih gazdinstava. Trguju uglavnom sirovinama iako se skoro svako domaćinstvo bavi i preradom.

„Tražnja postoji, međutim veoma je otežan plasman malim proizvođačima jer su oni po zakonskim osnovama stavljeni uz rame sa industrijskom proizvodnjom tako da oni moraju za domaću proizvodnju da ulože kao da otvaraju veliku firmu, što je veoma neodrživo“, kaže agroekonomista Nikica Marinković.

Zemlje Evropske unije uredile su proizvodnju hrane na poljoprivrednim gazdinstvima ali je i podstiču. Stručnjaci kažu da ćemo takvu robu uvoziti ako uskoro ne usvojimo standarde o zanatskoj i tradicionalnoj proizvodnji.

Pravilnik se u Srbiji najavljuje već dve godine, a odgovor na pitanje da li će uskoro biti donet još nismo dobili. Nezvanično saznajemo da je pre pravilnika neophodno usvojiti novi, krovni Zakon o bezbednosti hrane oko kojeg se posebno lome koplja, budući da bi on trebalo da definiše i promet odnosno proizvodnju hrane sa genetski modifikovanim organizmima.