Posebna prava potrošača u sudskom postupku

            Zakon o zaštiti potrošača predviđa različite mehanizme zaštite prava potrošača. Oni se, načelno, mogu podeliti na vansudske i sudske mehanizme zaštite. Za vansudske mehanizme zaštite nadležna su posebna tela koja se bave posredovanjem u rešavanju potrošačkih sporova. Dosadašnja praksa je pokazala da se najveći broj potrošačkih sporova uspešno rešava upravo na ovaj način.

Međutim, postoje slučajevi u kojima vansudska zaštita nije dovoljna ili nije dovoljno efikasna. Ipak, i u tim situacijama potrošači se relativno retko odlučuju da zaštitu svojih prava ostvare pred sudom. Vlada uverenje da sudski postupci traju dugo i da predstavljaju dodatni teret za lica čija su potrošačka prava povređena. Zato je cilj ovog teksta da jasnije prikaže koji su to procesni instrumenti kojima se potrošaču u sudskom postupku garantuju dodatna prava ili pogodnosti.

Iako su, po pravilu, u sudskom postupku obe strane jednake, to često u životu nije slučaj. Neretko se dešava da je pred sudom jedna strana ekonomski, finansijski ili moralno superiornija od druge. To je slučaj u sporu između potrošača i trgovca. Potrošač spram sebe neretko ima ekonomski jaku i dobro razvijenu korporaciju koja se pojavljuje u ulozi trgovca. Zbog toga je domaće zakonodavstvo predvidelo instrumente čiji je cilj da ublaže efekte ove nejednakosti.

U prikazivanju koja su to posebna preimućstva koja uživa potrošač u postupku pred sudom, krenućemo od samog prava na pristup sudu. U prvom redu, tu su odredbe koje regulišu nadležnost suda. Opšte je pravilo procesnog prava da se nadležnost suda određuje prema mestu gde se nalazi prebivalište/sedište tuženog. Ovo opšte pravilo je unekoliko promenjeno kada su u pitanju potrošački sporovi. U sporovima za zaštitu prava potrošača, tužilac-potrošač može da bira da li će tužbu podneti sudu na čijoj teritoriji se nalazi sedište trgovca ili u mestu svog prebivališta. S obzirom da se u ovim sporovima štiti i dostojanstvo samog čoveka, zakon je uvažio ovakav status lica čija su prava ugrožena i omogućio im je da pravnu zaštitu ostvare u mestu svog prebivališta. Na taj način se potrošaču koji namerava da zaštitu svojih prava ostvari pred sudom smanjuju troškovi i olakšava pristup sudu.

Olakšan pristup sudu ostvaruje se i time što se u potrošačkom sporu ne plaća sudska taksa na tužbu i presudu. Kada potrošač odluči da podnese tužbu protiv trgovca on će, nezavisno od ishoda sudskog postupka, biti oslobođen obaveze plaćanja sudske takse na tužbu i na presudu. Ovo zakonsko oslobađanje od plaćanja sudske takse odnosi se na sve sporove koji proizađu iz odnosa potrošača i trgovca, a čija vrednost ne prelazi 500.000,00 dinara.

Sa druge strane, sam tok sudskog postupka u kojem se štite prava potrošača je pojednostavljen u odnosu na opšti parnični postupak jer je osnovni cilj postupka da se na najbrži i najefikasniji način zaštite povređena prava potrošača. U tom smislu, tužba se ne dostavlja na odgovor tuženom, već se odmah zakazuje ročište za glavnu raspravu. Ročište za glavnu raspravu zakazuje se u roku od 30 dana od dana podnošenja tužbe. Na ovom ročištu tuženi po prvi put može da iznese svoju odbranu i predloži izvođenje dokaza koji idu u prilog njegovim tvrdnjama. Dok u opštem parničnom postupku, rok za izjavljivanje žalbe protiv presude iznosi 15 dana, žalba se u sudskom postupku za zaštitu potrošača podnosi u roku od 8 dana. Žalba se u ovom postupku može izjaviti samo ukoliko su povređena pravila procedure ili ako je pogrešno primenjen neki zakonski propis (materijalno pravo).

Kada govorimo o samom ostvarivanju prava pred sudom, neizostavan momenat svakog sudskog postupka je dokazni postupak. U njemu se izvode dokazi radi potvrđivanja ili provere da li je tačno ono što stranke tvrde. Pravilo je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo ima i obavezu da to i dokaže. Tužilac je u obavezi da dokaže svoje tvrdnje da ima neko pravo, dok je tuženi u obavezi da dokaže da pravo tužioca ne postoji. Ipak, u sudskom postupku koji se vodi radi zaštite potrošačkih prava, ovo pravilo je izmenjeno. Kada potrošač podnese tužbu protiv trgovca i traži zaštitu zbog toga što kupljena roba nema potrebna svojstva ili kvalitet, tada se obaveza dokazivanja prenosi sa potrošača na trgovca.

Potrošač nije u obavezi da dokazuje da kupljena stvar nije saobrazna ugovoru, već je na trgovcu obaveza da dokaže da stvar koju je prodao poseduje sva potrebna svojstva i da ima odgovarajući kvalitet. Na konkretnom primeru, to izgleda ovako – kada kupujemo gojzerice za planinarenje, tada je potrebno da ova obuća bude vodootporna i da ima đon odgovarajućeg kvaliteta. Međutim, ukoliko se u roku od šest meseci od kupovine pokaže da kupljene cipele nemaju deklarisana svojstva i kvalitet, dovoljno je da potrošač samo učini verovatnom uočenu nesaobraznost, a na trgovcu je obaveza da dokazuje suprotno.

Pravilo o obrnutom teretu dokazivanja služi posebnoj zaštiti potrošača, kao ekonomski slabije strane. Kada bi se primenjivalo opšte pravilo o teretu dokazivanja, potrošač bi imao obavezu da dokazuje da kupljena obuća nema potrebna svojstva, što zahteva stručne procene materijala i ekspertize i skopčano je sa dodatnim troškovima. Na ovaj način bi se ugrozio, ionako, neravnopravan položaj potrošača.

Može se zaključiti da je pravni sistem potrošače identifikovao kao posebno osetljivu kategoriju stanovništva i pružio im je drugačiju zaštitu. Stoga je neophodna kontinuirana edukacija potrošača i njihovo osnaživanje da u punoj meri ostvaruju prava koja su im data.

Nebojša Đuričić, sudija