Poslovanje Elektroprivrede Srbije: Monopol, a pravi gubitke

U prvoj polovini prošle godine vodila se velika rasprava u javnosti oko razloga zašto je privredni rast u tom periodu bio vrlo skroman. Oko 2,5 odsto rasta u prvom polugodištu je bilo daleko manje od ostvarenog u 2018. ali i od planova za 2019. godinu. Pokazatelji industrijske proizvodnje u prvim mesecima 2019. ukazali su na pad rudarske proizvodnje, odnosno kopanja uglja i pad proizvodnje električne energije. Kao i prethodnih godina, odgovor EPS-a svodio se na vremenske prilike, na led na Dunavu, nizak vodostaj, pa na klizište na ugljenokopu, pa na nešto treće. A u stvari, kako su mnogi ekonomisti zaključili, radi se o sistemskom problemu koji se izgleda ne rešava.

Ove kritike tek sada, nakon objavljivanja finansijskih izveštaja, dobijaju i svoju kvantifikaciju.

Elektroprivreda Srbije, verovatno najznačajnija kompanija u našoj privredi, prošle godine je na nivou grupe zabeležila gubitak od 3,9 milijardi dinara ili oko 33 miliona evra.

Godinu pre ostvarena je dobit, ali jako skromna, svega 543 miliona dinara ili oko 4,6 miliona evra. Ako se uzme u obzir da kompanija angažuje imovinu vrednu skoro 10 milijardi evra, ovaj rezultat je u najmanju ruku razočaravajući. Razloga za to je mnogo, budući da je EPS ogromna, kompleksna i državna kompanija. 

Gledajući bilanse na nivou grupe, kompanija je ostvarila dobit iz poslovanja od 12 milijardi dinara, što je za skoro 50 odsto više nego 2018. godine.

I u finansijskom delu bilansa je zabeležen višak od 4,9 milijardi (za dve milijarde manji nego 2018. godine) da bi u tzv. ostalom rezultatu poslovanja bio zabeležen gubitak od čak 19,8 milijardi dinara koji je uzrokovao da u konačnom ishodu EPS izgubi 2,8 milijardi dinara pre poreza, a nakon poreskih rashoda skoro 3,9 milijardi dinara, ili oko 33 miliona evra. 

Ako se pogledaju kompanije koje čine grupu, dve najvažnije su JP EPS i EPS Distribucija. JP EPS je prošle godine završio u plusu od oko 30 miliona evra (i pored ogromnog gubitka u ostalim rezultatima od 17 milijardi dinara), ali je EPS distribucija zabeležila gubitak do čak 5,75 milijardi dinara. I u 2018. godini je u distribuciji napravljen gubitak, ali daleko manji -2,45 milijardi (oko 20 miliona evra).

Objašnjenja za gubitke

Objašnjenje za gubitak iz godišnjeg izveštaja se svodi na to da je “Elektroprivreda Srbije usled otežanih uslova poslovanja (naročito u zimskom periodu) 2019. godine, završila sa negativnim finansijskim rezultatom (nakon oporezivanja) u iznosu od 3,9 milijarde dinara, dok je planom za isti vremenski period bio predviđen neto dobitak u iznosu od 0,1 milijardi dinara.

Lošiji rezultat u 2019. godini u odnosu na planirani u istom periodu posledica je, pre svega, manje proizvodnje električne energije sa jedne strane (proizvodnja termoelektrana u 2019. godine bila je manja u odnosu na plan za pet odsto) i veće nabavke električne energije usled manje proizvodnje električne energije u elektranama EPS-a (troškovi nabavke električne energije su u odnosu na plan veći za tri odsto)”.

Nema nažalost objašnjenja zašto je planirani dobitak bio svega 100 miliona dinara ili manje od milion evra. Poređenja radi, u 2019. je Hrvatska elektroprivreda (HEP) ostvarila neto dobit od 186 miliona evra, rumunska Elektrika 42,7 miliona evra, a češki ČEZ koji mnogi porede sa EPS-om i šta bi mogao biti da se njim upravlja kako treba, 550 miliona evra.

Ukupna proizvodnja električne energije u 2019. godini iznosila je 33.482 gigavat-sati i bila je za tri odsto manja od ostvarenja prethodne godine. Ovim se nastavlja pad proizvodnje električne energije, jer je u 2018. proizvodnja struje bila manja za osam odsto nego pet godina ranije. 

Zbog manje proizvodnje trebalo je kupiti više struje, što je više i koštalo. Radi obezbeđivanja uslova za redovno i sigurno snabdevanje električnom energijom tarifnih kupaca na teritoriji Republike Srbije, priznati su rashodi po osnovu nabavke električne energije od pravnih lica na domaćem tržištu u ukupnom iznosu od 18,99 milijardi dinara, što je za oko 6,5 milijardi više nego 2018. godine.

Međutim, veći deo toga je potrošen za otkup struje od povlašćenih proizvođača iz obnovljivih izvora energije za šta je plaćeno 13,3 milijarde dinara, dok je preostalih 5,7 milijardi potrošeno na uvoz struje. 

Potreban profit od 200 miliona

Prema proceni Fiskalnog saveta, kada 2024. godine stigne na red obaveza o gašenju zastarelih termoenergetskih blokova i ako se potrošnja električne energije poveća, što je neizbežno ukoliko privreda nastavi da se razvija prema planovima države, EPS-u će nedostajati oko 5.000 gigavat-sati godišnje da zadovolji potrebe za strujom. To je oko 15 odsto proizvodnje iz prošle godine. Da bi se to nadoknadilo i još zadovoljili ekološki kriterijumi proizvodnje, od kojih je EPS trenutno jako daleko, prema proceni Saveta potrebno je investirati 5,6 milijardi evra u sledećih sedam godina. 

Za tako nešto potrebno je da EPS pravi godišnji profit od 200 do 250 miliona evra, što u ovom trenutku deluje kao fantastika. Takođe, treba da investira godišnje oko 600 miliona evra umesto dosadašnjih oko 350 do 400 miliona, u zavisnosti od godine. U prošloj godini recimo, plan je bio da se uloži 105 milijardi dinara. Umesto toga realizovano je 47,7 milijardi, odnosno svega 45,5 odsto plana. To je skoro identično amortizaciji koju je EPS imao u 2019. od 47,85 milijardi dinara, što znači da je investicijama obezbeđena prosta zamena sredstava.

Razlozi lošeg poslovanja s jedne strane leže u problemima u samoj kompaniji.

Fiskalni savet već godinama apeluje da se uvede kontrola nad rashodima za zaposlene u ovoj kompaniji.

Prošlu godinu EPS je završio sa 28.083 zaposlena što je za 977 manje nego prethodne godine, a svega 10 odsto manje od češkog ČEZ-a koji ima prihode iz poslovanja od oko 10 milijardi dolara, dok EPS pravi prihode od 2,3 milijarde dolara.

Naša Elektroprivreda je prošle godine isplatila za plate 27 odsto poslovnih prihoda, dok je prosek za slične kompanije 20 odsto. Doduše deo toga je posledica nižih prihoda zbog nižih cena struje, kao i činjenice da EPS ne koristi usluge eksternih preduzeća kao što to rade druge kompanije. 

Na osnovu uporedne analize u Savetu su ocenili da je oko 10 odsto zaposlenih višak, što je skoro 3.000 ljudi. S druge strane, prosečna mesečna bruto zarada po radniku u EPS Grupi za 2019. godinu iznosila je 136.506 dinara, a prosečna mesečna neto zarada 97.198 dinara. 

Pored toga razlog za loš rezultat su ogromni gubici u distributivnoj mreži. “Usled ograničenog investicionog ulaganja, tehnički i netehnički gubici su iznad optimalnog nivoa za postojeću strukturu mreže i potrošnje”, navodi se u izveštaju EPS-a za 2019. Ostvareni gubici su 11,73 odsto i nešto su niži od ostvarenih gubitaka u 2018. godini (12,16 odsto). 

Kasa za socijalnu politiku

S druge strane, EPS se već decenijama koristi kao instrument za vođenje socijalne politike i za zapušavanje drugih rupa u državi. To se pre svega vidi po tome što je ova kompanija od 2015. do 2019. uplatila više od 250 miliona evra u budžet, iako su joj preko potrebne investicije.

Ipak, ono što je najuočljivije je cena. Cena jednog kilovat-sata za stanovništvo je u 2019. godini zajedno sa taksama iznosila 7,3 evrocenta, a bez poreza i akcize 5,6 evrocenti.

To je najniže u Evropi i daleko ispod prosečnih 16,4 evrocenta koliko je recimo u Grčkoj ili Sloveniji. Ipak, to se odnosi samo na stanovništvo koje čini otprilike polovinu prodaje EPS-a i od decembra prošle godine cena je povećana za 3,9 odsto.

Drugu polovinu čine komercijalni kupci, odnosno pravna lica. Za njih je cena kilovat-sata bez nameta iznosila 6,8 evrocenti i bila je za 11 odsto viša nego prethodne godine. S druge strane, cena kilovat-sata za izvoz i licencirane kupce koštao je svega 4,2 evrocenta.

A o ceni struje kažu u EPS-u: “Dugogodišnje vođenje politike neekonomske cene električne energije, uzrok je izuzetno visoke specifične potrošnje električne energije po društvenom proizvodu i neracionalnog udela ovog (skupog) vida energije u zadovoljenju ukupne finalne potrošnje energije u Srbiji. Cena električne energije za garantovano snabdevanje u Republici Srbiji znatno je ispod cena u regionu i Evropi”. 

Osim toga, EPS distribucija se nalazi u makazama, tako što država odobrava povećanje mrežarine koje EPS plaća Elektromrežama Srbije, dok istovremeno ne odobrava povećanje mrežarine koje EPS Distribucija naplaćuje. Željko Marković, stručnjak za energetiku iz revizorske kuće Dilojt ističe da EPS distribucija tu gubi oko 10 do 20 odsto.

“EPS Distribucija, kao i EPS, kao monopoli posluju po cenama koje odobrava Agencija za energetiku. EPS Distribucija plaća određen iznos mrežarine po jedinici EMS-u, a onda ga naplaćuje od krajnjih korisnika. EMS-u su prethodnih godina odobravali veću cenu usluge distribucije, dok EPS-u nisu, pretpostavljam zato što bi to podiglo cenu električne energije za domaćinstva”, objašnjava Marković.

Ono što EPS debelo košta poslednjih godina je otkup struje iz obnovljivih izvora energije.

Tarifa koju EPS naplaćuje od krajnjih korisnika je 9,33 pare po kilovat-satu prodate struje. Međutim ta tarifa stoji nepromenjena još od 2015. godine, dok je nabavka električne energije od povlašćenih proizvođača u ovom periodu povećana osam puta.

Samo u toku 2019. godine isporuke su povećane 2,3 puta. Da bi EPS ostao na nuli, upravo toliko je trebalo da bude povećana i taksa koja se naplaćuje od krajnjih potrošača. Opet zbog socijalnog mira i da bi se zadržala niska cena struje, ide se na štetu EPS-a. “Posebna naknada za podsticaj OIE u 2019.g. iznosila je 0,093 dinara po kilovat-satu i nije menjana od 2015. godine i po ovom osnovu EPS ostvaruje značajne gubitke”, navodi se u izveštaju ove kompanije.

“Kada bi se to sve raščistilo i liberalizovalo, jeste da bi više koštalo potrošače, ali bismo znali na čemu smo i ne bi bilo više opravdanja” zaključuje Marković.

Visoke plate, niska produktivnost

Prema rečima Gorana Radosavljevića, profesora na FEFA, u EPS-u za razliku od nekih drugih državnih kompanija, situacija je veoma kompleksna i radi se o strukturnim problemima, a ne o jednoj ili dve pojedinačne stvari.

„Dugo se tamo presipa iz šupljeg u prazno. Imamo visoke plate, a nisku produktivnost. Teško je razlučiti koji deo gubitaka se odnosi na proizvodnju, a koji na distribuciju. Decenijama nema investicija. Deo njih je izostao zato što država uzima dobit”, kaže on. Takođe, smatra da niske cene nisu jedino objašnjenje za loše rezultate. 

“Čim se uđe u žutu ili crvenu zonu, cene su znatno više. Osim toga cene za komercijalne kupce nisu najniže u Evropi. Ali kada se govori o cenama, onda se mora prvo videti koliki su troškovi. Onda se može reći da je razlog gubitku niska cena ili možda niska produktivnost i visoki troškovi. Pored toga, već smo imali veliko povećanje cene struje, kada je uvedena akciza, ali taj novac nije otišao u EPS, nego u budžet. EPS je kompanija od značaja za državu i mora se uraditi analiza zašto je takvo stanje, a ne da se sve svodi na to niska je cena”, zaključuje Radosavljević.

Još jedan uticaj države gde je EPS žrtva, jesu nenaplaćena potraživanja mahom od društvenih preduzeća, pošto je naplata od stanovništva poslednjih godina preko 99 odsto, a od komercijalnih kupaca preko 98 odsto. 

Tako EPS ima učešća u vlasništvu po osnovu konverzije duga u HIP Azotari u stečaju, u Petrohemiji u vrednosti od preko 30 miliona evra. Zatim, u skladu sa UPPR-om Trajala, Simpa, Novkabela, Toze Markovića i FAP Priboj potraživanja su konvertovana u kapital i obezvređena. Ukupan iznos je oko milijardu dinara ili oko 8,5 miliona evra.

EPS Grupa je prošlu godinu završila sa finansijskim dugom od 122,6 milijardi dinara (više od milijardu evra), a kada se oduzme gotovina na računima, neto dug je iznosio 102 milijarde dinara. Verovatno najdepresivnija stavka iz bilanca EPS-a je kumulirani gubitak od 129,6 milijardi dinara ili čak 1,1 milijardu evra. On iznosi čak 51 odsto ukupnih prihoda i 15 odsto ukupnog kapitala kompanije.