Prodaju kuće da odu u inostranstvo, a kad se vrate žive u još težim uslovima

Veliki broj migranata, koji se nakon odlaska u inostranstvo vrati u Srbiju, nema legalizovanu nekretninu, a skoro polovina njih živi sa više od dva problema, poput nedostatka prostora, vlage, krova koji prokišnjava ili nedostatka dnevnog svetla.

Istraživanje otkriva i da je legalizovano svega 35 odsto stambenih objekata koji su u vlasništvu povratnika, da je 23 odsto u procesu legalizacije, dok 43 odsto nije ni u procesu legalizacije.

Migranti koji se nakon odlaska iz Srbije u inostranstvo vrate u matičnu zemlju žive u nešto boljim uslovima nego što je to bio slučaj pre deset godina, saopštio je GIZ.

Većina povratničkih domaćinstava živi u prostoru koji je namenjen za stanovanje, njih 94 odsto, što je za 5 odsto više nego 2011. godine.

Takođe, pre deset godina svega 54 odsto anketiranih domaćinstava živelo je u nekretninama u svom vlasništvu, dok ih je sad 65 odsto.

To je pokazuje istraživanje „Društveno-ekonomski položaj i reintegracija povratnika po Sporazumu o readmisiji u Srbiji 2021. godine“ koje su sproveli Komesarijat za izbeglice i migracije i Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH.

Mladi odlaze zbog veće plate i dostojanstvenog života

Kada je reč o samom stanju stambenih objekata, većina anketiranih povratnika izjasnila se da živi u prostoru u kom je, primera radi, prisutna vlaga (71 odsto), zatim sa nedovoljno soba za sve članove domaćinstva (60 odsto) i gde prokišnjava krov (54 odsto).

Povratnici neretko dolaze u nepovoljan stambeni položaj jer celokupne višečlane porodice prodaju kuće i domaćinstva koja poseduju u Srbiji kako bi od tog novca otišli do neke od zemalja zapadne Evrope, najčešće Nemačke, i zatražili azil, kaže savetnica u centru DIMAK za povratak i reintegraciju Ivana Ristićević.

Doktorand na Harvardu: Porazno je da su iz Srbije otišli i oni koji su uspeli

„Domaćinstva često prodaju da prikupe novac za put, ali ponekad i zbog uverenja da će, ako ne poseduju nikakvu nepokretnost, lakše dobiti azil“, kaže ona.

Takođe, kako navodi, veliki procenat romske populacije u Srbiji živi u neformalnim naseljima pa postoje primeri da porodice nakon povratka iz inostranstva ostanu bez neformalnog objekta jer vlada „zakon jačeg“.

„Upoznavala sam porodice koje privremeno ostave svoju neformalnu kućicu, a kada se kroz par meseci vrate druga porodica se već uselila u nju i nemaju način da je izbace“, kaže Ristićević.

Dešava se i da neki pak ostave svoj neformalni objekat na čuvanje rodbini ili osobama od poverenja da tu žive dok se ne vrate i tako ga sačuvaju, ali se i tu desi da rodbina kasnije neće da se iseli najčešće pod izgovorima da su imali ulaganja u održavanje kuće.

Porodice koje se vrate pod takvim okolnostim osim što nemaju fizički gde da žive, suočavaju se i sa problemom da pronađu legalnu adresu gde bi prijavili prebivalište, što im je preduslov da regulišu ličnu dokumentaciju bez koje je proces (re)integracije u društvo gotovo nemoguć.

Globalni program “Migracije za razvoj” (PME) sprovodi GIZ u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Nacionalnom službom za zapošljavanje i Komesarijatom za izbeglice i migracije, a finansira nemačko Savezno ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj.