Prosečna subvencija po zaposlenom 2020. godine dostigla 30.000 evra

U Srbiji, naročito u izbornim godinama, investicija investiciju stiže, zaposlenost raste, ali retko kad i retko gde se kaže koliko to košta. Primera radi, fabrika autodelova turskog investitora Teklas automotiv (koji je „uskočio“ nakon odlaska fabrike obuće Geoks), predsednik Srbije Aleksandar Vučić otvorio je nedavno u Vranju. Nije spomenuo da će samo ova fabrika budžet Srbije koštati 10,77 miliona evra. U 2020. godini, prosečna subvencija investitorima je, po zaposlenom, dostigla oko 30.000 evra.

S obzirom na obavezu Teklasa da zaposli najmanje 500 ljudi, subvencija po radniku iznosi 21.500 evra. I Geoks koji se nakon izbijanja epidemije pokupio i otišao, svojevremeno, 2012. godine dobio je pare da otvori fabriku i 11,4 miliona evra, ali dvostruko manje po zaposlenom – 9.000 evra.

Od 2006. godine kada je počeo program privlačenja stranih investicija subvencijama do kraja 2019. godine investitori su od države dobili 638 miliona evra.

U poslednje dve godine mašina se zahuktala i ukupna brojka je dostigla skoro milijardu evra. U 2020. godini država je ugovorila subvencije u iznosu od 233 miliona evra, a u 2021. godini još 107 miliona, čime je ukupna suma dostigla oko 978 miliona evra. Od 2016 do danas potpisano je 185 ugovora o dodeli podsticaja investitorima.

Ovde treba podsetiti i na zacrnjeni ugovor između Srbije i Fijata iz 2009. godine za koji su neki državni funkcioneri kasnije tvrdili da je težak oko milijardu evra u državnim subvencijama, što je apsolutni rekord.

Uprkos brojnim i argumentovanim kritikama ovog sistema podmićivanja investitora ova aktivnost se poslednjih godina pojačava. Naime od onih 638 miliona evra, prema analizi FREN-a iz prošle godine, 60 odsto se ugovorilo u 2018. i 2019. godini.

Međutim, u 2020. godini dostignut je rekord od preko 230 miliona evra obećanih subvencija. One se uglavnom isplaćuju u dve ili više tranši kako investitor ispunjava svoje obaveze u pogledu investiranja ili zapošljavanja. 

Ukupni iznos investicija prema dokumentima Razvojne agencije Srbije iznosio je 1,87 milijardi evra, a one bi trebalo da zaposle 7.761 čoveka.

U 2021. godini ovaj proces je značajno usporen pa je ugovoreno oko 107 miliona evra za subvencije, mada za mnogo veći broj pojedinačnih investicija, njih 48 naspram 26 u 2020.

Nekada u vreme kada je tadašnji ministar Mlađan Dinkić prodavao u Srbiji tzv. slovački model privlačenja investicija subvencijama, podsticaji za investitore su se kretali od 2.000 do 10.000 evra po radnom mestu. Donja granica je 2012. godine podignuta na 4.000 evra, ali danas i najprostije tehnologije poput motanja kablova vuku od 6.000 evra po radnom mestu pa naviše. Gornja granica odavno je probijena.

U pandemijskoj i kriznoj 2020. godini oboren je i rekord u relativnom iznosu subvencije.

Naime kompanija Henkel koja je 2002. privatizovala Merimu iz Kruševca, za investiciju u proširenje proizvodnje vrednu 93,57 miliona evra u kojoj će zaposliti 100 radnika dobila je od države 14,4 miliona evra. Sa 144.362 evra po zaposlenom nemačka kompanija dobila je do sada najviše novca po jednom zaposlenom.

Na drugom mestu nalazi se investicija švajcarske kompanije Bari Kalebo (Barry Calebaut) ugovorena 2019. u fabriku čokolade kod Novog Sada od 45 miliona evra u kojoj će raditi 100 ljudi. Za nje će od države dobiti 12 miliona evra ili 120.000 evra po zaposlenom. 

Država je 2015. godine donela novi zakon o ulaganjima u kom je za podsticaje investicijama pored broja zaposlenih, kao kriterijum uvela i iznos investicije. Ovo je otvorilo prostor za ogromne subvencije.

Tu se izdvajaju ulaganja u proizvodnju auto guma, najvažnijeg izvoznog proizvoda stranih investitora u srpsku prerađivačku industriju.

U 2020. godini  ugovore sa državom su zaključili japanski Toyo tires i do sada, ne po dobrom, poznati kineski Ling Long.

Ling Long dobiće od države podsticaj od 75,8 miliona evra za investiciju vrednu čak 800 miliona evra. U ovoj fabrici kod Zrenjanina koja već sada izaziva veliku zabrinutost građana i ekoloških organizacija, ali i organizacija za zaštitu ljudskih prava, radiće prema ugovoru 1.200 ljudi. To znači da će po jednom radnom mestu kineska kompanija dobiti 63.167 evra.

Toyo tires je nešto skromnijih dimenzija, ali skuplja za državu gledano po zaposlenom. Za investiciju od 382 miliona evra u kojoj će raditi najmanje 523 radnika, Japanci od države dobijaju 41 milion evra ili 78.394 evra po zaposlenom.

Još jedna fabrika guma, od ranije prisutna u Srbiji, Cooper tires dobila je 2020. od države pomoć od 63.478 evra po zaposlenom. Za ulaganje od 48,3 miliona evra, oni će od države inkasirati 7,3 miliona da bi zaposlili svega 115 ljudi.

Ako se ovde radi o investicijama vrednim stotine miliona evra, kod ulaganja u novo postrojenje u fabrici sokova Rauh kod Koceljeve to nije slučaj. Naime, ova firma je početkom 2020. ugovorila pomoć države od 2,2 miliona evra za investiciju od oko 10 miliona evra koja će zaposliti svega 30 novih radnika. Čak 73.333 evra po čoveku će dobiti ova kompanija od države.

Još jedna nemačka kompanija iz autoindsutrije ZF otvorila je u Pančevu razvojni centar sa 750 zaposlenih. Ova kompanija se obavezala 2020. na investiciju od 160 miliona evra i dobila za to subvenciju od 19,6 miliona evra.  

Ali na par kompanija koje su u Srbiju prenele istraživanje dolazi mnogo više onih koje traže jeftinu radnu snagu, koje zapošljavaju hiljade ljudi za minimalac plus 20 odsto, kako je ugovorima sa državom propisano.

Tako su veliki novac dobile kompanije kao što je Aptiv (25,5 miliona evra) za proizvodnju kablova čiji su radnici padali u nesvest nakon 12-časovnih smena prošle godine, zatim PKC wiring (14 miliona evra), Krombert i Šubert (9,5 miliona evra), Leoni (12 miliona evra), pa zatim proizvođači presvlaka za automobilska sedišta kao što su Adient (9 miliona) ili Magna siting (6,4 miliona evra) ili tekstilne fabrike kao što je turski Taj (16,5 miliona evra).

Takve fabrike zaposlile su veliki broj ljudi, ali sa prilično niskim platama i često ne vodeći previše računa o njihovim pravima ili zakonu o radu.

Dakle, veliki novac je država uložila u privlačenje, pre svega stranih investitora, pošto neke analize do 2019. pokazuju da je 90 odsto sredstava otišlo stranim investitorima, ali do sada nismo videli nikakvu analizu efekata tih davanja.

Nesporno je da izvoz dostigao 21,6 milijardi evra u prošloj godini, i da je u zemlju ušlo 3,9 milijardi evra stranih direktnih investicija, ali kolika je zaista vrednost koje su donele fabrike još nije izračunato. 

Možda jedan pokazatelj može biti rast bruto dodate vrednosti prerađivačke industrije u kojoj je završio najveći broj ovih investicija. Za četiri godine, od 2016. do 2020. godine, prema podacima Zavoda za statistiku, bruto dodata vrednost prerađivačke industrije povećana je za šest odsto. Istovremeno, nominalni bruto domaći proizvod (BDP), kao i ukupna bruto dodata vrednost (BDV) povećana je za 16 odsto. 

Odatle proističu kritike ekonomista da se ovde uglavnom obavlja sklapanje uvoznih komponenti i jeftin manuelni rad i da osim isplaćenih plata i poreza na njih, što treba priznati nije mala stvar u zemlji sa velikom nezaposlenošću, drugih većih efekata nema.

Što više država daje stranim investitorima, to više ekonomista ističe da nema razvoja bez domaćih investicija i to posebno u istraživanje i razvoj.

Sa otvaranjem radno intenzivnih fabrika, ljudi se zapošljavaju ali ekonomiji preti nešto što se zove zamka srednje razvijenosti koju karakterišu visoka zaposlenost, ali realtivno niske plate i životni standard i nesposobnost za tehnološki skok usled privredne strukture.

Strani investitori koji po svetu jure niske troškove, koje dodatno snižavaju državne subvencije, kako dođu tako i odu, kao što je otišao Geoks kada su subvencije istekle.