RAZGOVOR Miloš Teodorović sa Vidom Ognjenović

Pre sedam meseci obaveštena je o opozivu sa mesta ambasadora Srbije u Kraljevini Danskoj. Književnica i ambasadorka, Vida Ognjenović, u razgovoru za „Novu ekonomiju”, posle ambasadorskog rada u toj državi, a prethodno u Norveškoj, vratila se u Beograd. To što je odluku o opozivu doneo predsednik Srbije Tomislav Nikolić, od koga je dele ne samo stavovi nego i partijski dres (Vida Ognjenović je i dalje članica Političkog saveta Demokratske stranke u kojoj je ne tako davno bila i potpredsednica) nije je pogodilo. U ogovorima na pitanja koja smo joj uputili mejlom, uglavnom nije želela da se osvrće na pojedinačne ličnosti koje kroje srpsku sudbinu. Kako one na vlasti tako i one koji su to do pre godinu dana bili: „Retko doživljavam službene stvari emotivno. Moj ambasadorski mandat je isticao u to vreme, dakle opoziv je bio očekivan i zakonski u redu. Ko god da ga je potpisao, znači da je samo efikasno obavio svoju dužnost. Inače, emocije ubrajam u bolji deo svoje ličnosti i čuvam ih za lične odnose i stvari na koje mogu da imam nekog uticaja.“

Za svoju junakinju romana „Preljubnici“ jednom ste rekli: „Udara glavom o
činjenice i stvarnost kao o zid, ne znajući kako i kuda dalje. Možda je
najviše poražava činjenica što toliko toga može da pojmi, a tako malo
da reši.“ Iznenađuje li vas što meni ovo zvuči baš kao opis političkog
diskursa u Srbiji, pa, barem jedno dve decenije? Ili sam zastranio?

Niste zastranili, nimalo, to se odnosi i na politički daltonizam
kod nas koji demokratsku ideju jednakih šansi u vladavini po
kriterijumu  znanja i sposobnosti doživljava kao opasnost od šarenila.
Zato nastoji da ga obuzda partokratskim  pritiskom u pravcu jedne boje –
sive. No neka naročita maštovitost generalno nije, a možda i ne treba
da bude, jača strana politike. Zato se ovo gorko saznanje o moći
poimanja i nemoći da se izbori za primenu svojih ideja, ili uvažavanje
zamerki koje daje, više odnosi na poziciju naše humanističke
inteligencije. Politička pragma ne poseže za promišljanjem i procenom
svojih poduhvata, ali je za to naši  intelektualci ni ne prozivaju
dovoljno energično. Zadovoljavaju se povremenim kritikama u TV
pričaonicama, ili na profesionalnim forumima, i time ispunjavaju potrebu
za slobodom govora, u suštini, po svemu sudeći, i ne očekujući da
neko negde ozbiljno razmotri te primedbe i obrazloženja, a kamoli da ih
uvaži. To mi je krivo. A najviše mi je upravo neshvatljivo da često
sami intelektualci u svojim profesionalnim sporovima traže arbitražu
politike, umesto da se bore i protiv samog pokušaja takve arbitraže.
Takvim odnosom politička volja postaje sve više izvor i uvor svake moći.

Baš za kulturu, reklo bi se, da su izabrali dobro rešenje.

Nisu oni izabrali dobro rešenje, nego se dobro rešenje nametnulo nakon što su sva druga rešenja potrošena. To je po onom starom Marfijevom zakonu da će se ljudi razumno ponašati tek pošto istroše sve pogrešne opcije.

Ili je posle Bratislava Petkovića sve dobro?

Ima i u tome istine. Posle Petkovića je sve zaista dobro. I da postave bilo kog čoveka koga nahvataju na ulici, sigurno gori ne bi bio. Ali bez obzira na to, i bez obzira na okolnosti u kojima je Ivan Tasovac izabran, kada su videli da sa kulturom ne mogu mnogo da se raskusuravaju na partijskoj osnovi, a pri tome su se žešće okliznuli sa Tasovčevim prethodnikom, zapravo im i nije preostalo mnogo toga. Onda je SNS to prepustio SPS-u, pretpostavljam da je Dačić neko vreme ubeđivao Srđana Dragojevića kao čoveka koji pripada njegovoj stranci da se toga poduhvati, a pošto je Dragojević očigledno imao pametnija posla, na kraju se došlo do Tasovca.

Možemo li dakle reći da je partokratija „pregazila“ i inelektualce?

U velikoj meri jeste i to njihovom krivicom. U stvari intelektualci  su   svojom voljom prešli  u neku jalovu ironičnu defanzivu. Nemali broj intelektualaca se dobrovoljno kloni bilo kakvog pravog mešanja u političku sferu, što je, recimo, prethodna, ideološka država, smatrala idealnim stavom. U njoj su religija i slobodna intelektualna misao bile odvojene od države kao opasne zone po nju. I onaj ko se ponašao u okviru zadatog programa, imao je za to sve uslove i živeo je OK. I najmanja disidentska pobuna je surovo gažena, znamo to dobro i iz domaćeg iskustva. Možda smo nasledili taj strah od političke odmazde, pa zato danas poptuno nepotrebno volontiramo nemešanje i mirno podnošenje političke uobraženosti. Mi dobrovoljno unapred uzmičemo, a politička moć se hrani upravo tom našom defanzivom.

Da ne generalizujemo, ali mi ipak dozvolite, ako bismo pokušali da generalizujemo, da li su vas razočarali ovdašnji intelektualci?

Ma, nije o tome reč. Meni je samo žao što dozvoljavamo da nas niko ništa ne pita. Čak mi se čini da nam to pogoduje, nekako nam to dobro dođe kao isprika što ne činimo mnogo. Danas, kad intelektualci imaju mogućnosti da se direktno umešaju, da budu vrsta budne kontrole, da javno raspravljaju o planovima i o odlukama, da ponude drugačija rešenja i da se za njih bore, da pozovu politiku na odgovornost ako treba, oni to mahom čine satiričnim  tekstovima, kafanskim zafrkancijama, kao posmatrači sa strane, uzgrednim primedbama u svojim intervjuima. Time u stvari posredno legitimišu političku pragmu kao liberalnu i tolerantnu. Ona ih, istina, javno ne progoni, ali ni ne haje za njihove zamerke, ma kako oštre bile. I tako naše javno humanističko mnjenje umesto reskog disputa sa političkom praksom lagano poprima oblik dobroćudne nužnosti. Ima kritike,  ima opozicije, ima žestokih prozivki, što znači da se čuju i različita mišljenja, čime se politika hvališe i šepuri kao demokratski otvorena, i sve se to u osnovi završava obostranim samozadovoljstvom. Tako da, eto, partokratija nema potrebe da skuplja hrabrost da pregazi intelektualce, oni joj se sami krotko sklanjaju s puta. U stvari, intelektualni otpor nije ni tako snažan, ni tako dobro formulisan da bi bio ubojit, a najmanje od svega je istrajan. Tavori u svojoj malodušnosti sa povremenim ispadima, kojima u stvari povlađuje jačanju političke moći. Sad je nužno da se za bilo koji projekat, podjednako u poljoprivredi, saobraćaju, ili kulturi, obezbedi politička volja, nije neophodno ni valjano znanje, ni dobra stručna provera, ni elaboracija. Moć je moć, ako ćutite, onda istrpite.

Filozof Milorad Belančić je u komentaru koji je objavila „Politika“ napisao da se nacionalizam u Srbiji preselio iz politike u kulturu. Usledila je, inspirisana tom konstatacijom, rasprava na stranicama „Politike“. Slažete li se sa njegovom ocenom?

Možda bi samo trebalo reći da je nacionalizam sada ofanzivno zauzeo neke delove naše kulture. Ne bi trebalo u tom s razlogom gnevnom upozorenju  prevideti i postojanje vitalnog kulturnog života izvan te nacionalističke šeme. I ne bih rekla da se taj populizam preselio iz politike u kulturu, što bi značilo da ga u politici više nema. Nego je tu pre stvar uzajamnog sporazuma i udruživanja. Taj prenaglašeni nacionalni zamah u kulturi naišao je na snažnu podršku politike. No, ni otpor nije bio mali. I, evo, već se nešto menja.

Po čemu ćete pamtiti godinu u kojoj je kulturom u Srbiji upravljao Bratislav Petković?

Upravo po tome da je ministar  imao tako malo odlučujuće resorne moći, a tako mnogo obaveza koje mu je diktirala politika.

O kulturi kao poslednjem pribežištu nacionalizma govorilo se i povodom ovogodišnjeg „Sterijnog pozorja“, i povodom predstave „Konstantin“, i povodom smanjivanja budžeta za „Nišvil“ … Takođe, sećate se, pravljene su i paralele – nedostaje para za Bitef, ali ima za različite festivale folklora i slično. Vinovnik svih tih okolnosti nije bio jedino Petković. Dug je spisak onih koji su u njemu prepoznali priliku za vraćanje u institucije koncepata koji su ipak poslednju deceniju stavljeni u senku. Možemo li zaista verovati da Petkovićev odlazak rešava problem?

Znam da očekujete da na ovo pitanje odgovorim onim našim sofizmom da zapravo treba menjati odnos prema kulturi, da ne kažem mentalitet,  što se takođe često čuje, kao da je mentalitet košulja, pa je jednostavno svučeš i preobučeš. Ili bi možda trebalo da po ko zna koji put ponovim ko zna čiju parolu da moramo iz korena promeniti stav prema kulturi i njenim dobrima, pre no što zahtevamo od bilo kog ministra da nešto zaista pomeri nabolje. Dobro, moramo, naravno, ko se s tim ne bi složio. Ali ko da menja taj odnos, kojim sistemom mera, ko i kako te promene da izvede. Ima li negde neki strateški plan kako treba da izgledaju izvođači tog demijurškog poduhvata. Znam, već,  jedan od odgovora, a on glasi: to se postiže u prvom redu jačanjem institucija. Ma kakvih institucija, njih vode i čine ljudi, a oni se najteže menjaju. Odnos prema kulturi  se stvara, održava, razvija vaspitanjem. Kulturna potreba se stiče i unapređuje od zabavišta do doktorskih studija, pa nadalje, iksustvom i sazrevanjem ukusa.

A naš elitni sloj koji bi morao da brani sopstvenu kulturnu potrebu vrvi od nepismenih doktora nauka koji pod kulturom  podrazumevaju zabavna šenlučenja gde se opuštaju posle teškog političkog i proizvodnog menadžerisanja i marketinga. Tom doktoru nauka  s uredno otkupljenom diplomom, nepotreban trošak je sve što se ne jede, ne pije i ne zabavlja do izluđivanja. Prepoznaje li on kulturu u nekoj aktivnosti iz ovog njemu dostupnog trojstva materijalnih  i duhovnih dobara. Jok bre, brate. I šta onda tu može Petković i Petkovićev Petković. Ništa, bre brate. Zakržljavanje kulturne potrebe je nasledna krivica.

Ostatak razgovora sa gospođom Ognjenović  možete pročitati u četvrtom broju štampanog izdanja „Nova Ekonomija“