RAZGOVOR Njuz.net sa Zoranom Kesićem

Zašto si se vratio na televiziju kada je opštepoznato da ti taj posao ne ide?

Zato što volim televiziju. Bio sam besan na sve koji se pojavljuju na televiziji tokom moje dvogodišnje apstinencije sa malih ekrana. Ovako sam tada govorio: „Kako ih nije sramota, vidi ovaj na šta liči, vidi ona šta priča, kakva je ovo emisija, ko može da gleda ove gluposti, kako li su ovi ljudi samo došli do posla, ko te pusti u program seljačino, skote nepismeni, svinjo, kravo, smrade, uobraženko, muuuuu….” Zanimljivo, nakon što sam se vratio na TV i kada se još ispostavilo da je emisija koju radim uspešna i rado gledana, u mnogo vedrijim tonovima gledam na kolege i koleginice. Svi su mi odjednom postali neobično dragi, radujem se da ih vidim i na ekranu i uživo. Često sada ovako govorim: „Baš lepo što ima raznih emisija, dobro je što se mladim voditeljima ukazuje šansa da rade, odličan program, bravo kolega, fina ljupka koleginica, pametna, bravo dečko, tako se radi…” Elem, znam da mi ne ide, ali vratio sam se na TV da makar više ne budem frustriran što nisam na TV-u.

Da li gledaš televiziju i šta bi izdvojio kao zanimljivo u sadašnjoj ponudi? Tvoja emisija se ne računa, mada znamo da svaku epizodu gledaš po bar osam puta da bi napumpao preglede na YouTubeu.

Zvučaću kao dosadni starac i nimalo kul lik, ali najviše na TV-u gledam vesti. Znam, bilo bi bolje da  sam rekao da gledam samo Discovery i Animal Planet, ali neću da lažem. Vesti gledam jer em me zanima šta se desilo, em mi dobro dođe kao izvor inspiracije za našu emisiju. Pohvalio bih novi Dnevnik 3 Zorana Stanojevića na RTS-u i drago mi je što javni servis pokušava da uvede neke novine. Drugari iz Novog Sada, „Državni posao”, rade jako dobru stvar i iako se emituju pet dana nedeljno, koliko vidim, ne opada im kvalitet, naprotiv. Uživam i gledajući „Trezor”. Obožavam da gledam te starinske emisije i oduševljava me neka spontanost, naivnost, neiskvarenost u tadašnjem pristupu televizijskom poslu. Pa čak i ta činjenica da se često moglo videti i da novinar i gosti puše tokom intervjua, doprinosi utisku neke prirodnosti te inače neprirodne situacije u kojoj pričaš sa nekim a kamere te snimaju. Iz perspektive današnje televizije i konstantne trke za rejtinzima, ona televizija od pre 30, 40 godina deluje bukvalno kao bajka. A činjenica da je „Trezor” jedna od najboljih i najvoljenijih emisija kod nas, dovoljno govori o tome koliko nam te i takve bajke nedostaju.

Šta ti, osim saradnje sa Njuzom, najteže pada u radu na emisiji?

U celoj ovoj priči oko emisije, najteže mi padaju intervjui u kojima se od mene očekuje da u afirmativnim tonovima govorim o saradnji sa Njuz.netom. Problem je u tome što narod poistovećuje njuzovce sa Njuz.netom i nekako se podrazumeva da su i ljudi koji stoje iza tih duhovitih, kreativnih, živopisnih vesti, jednako duhoviti, zabavni, pozitivni i vedri. Kamo sreće da je tako. Molim vas da ovo ne objavite, ali ja sam žrtva tih groznih ljudi. Teraju me da čitam grozote koje oni napišu, prete ukoliko se usudim da im se suprotstavim, urlaju… Ima jedan veliki, krupni, a i da nije tog velikog, njih je nekoliko, a ja sam sam.  U emisiji iznosim gadosti o veoma bitnim i moćnim ljudima, Njuzovci tako leče neke svoje frustracije, a ja sam izložen sudu javnosti. I džabe mi je da se pravdam „nisu to moje reči”. Jel᾿ to Kesićeva emisija – jeste.  Jel᾿ to Kesić rekao – rekao. Koga ćemo da ᾿apsimo – Kesića. Pomozite ako ikako možete, ali ne objavljujte ovo. Ako vide, nagrabusio sam!

Kako komentarišeš rezultate izbora? Da li ti je sada smešno, jel᾿ ti smešno?

Nije mi više smešno. Odluku da nastavimo da se zameramo Vučiću shvatam kao odluku hodača po žici koji, iako je svestan da će kad-tad neminovno da padne, ipak nastavlja da hoda. I džabe nam je što umesto one šipke za balans mi balansiramo zameranjem i ostalim akterima političke scene. Sada više nije bitno šta si rekao o Đilasu, Dačiću, Tomi, Tadiću… njih možeš i uzduž i popreko,  i ovako i onako, već prema ličnom afinitetu i trenutnom raspoloženju,  ali o Njemu… o  Njemu nije poželjno. Jer on već neko izvesno vreme nije samo on.  On je On! Kako tumačim rezultate izbora? Realno i očekivano. On ambiciozan do bola i pun samopouzdanja, svi ostali kao uplašeni miševi koji oprezno prilaze za koju mrvicu sira.

Postoji li c***ura u Srbiji i koliko ti ona pomaže u poslu?

Postoji nekakav prećutni dogovor da se o Vučićevoj svadbi ne govori na televiziji. Sada je već glupo o tome i govoriti, jer prošlo je dosta vremena, ali u trenutku kada se ta vest proširila, bili smo u fazonu „hoćemo li o tome, ili ne”. Prevagnulo je ipak ne, jer mi nismo emisija koja tretira privatni život bilo koga, već se bavimo komentarisanjem političkih odluka, izjavama aktera političke scene, bavimo se društvenim, socijalnim fenomenima itd. Naš jedini ugao za pominjanje Vučićeve svadbe bila bi činjenica da emisije od kojih se to očekuje, tipa Ekskluziv, Bulevar, razni talk show programi, ne pominju svadbu. Pa i ovi što jedva dočekaju svakog Stanijinog novog verenika, ćutali su o svadbi. Pa znači li to da mi treba, makar samo na trenutak, da preuzmemo temu koja po svemu pripada žutoj štampi? Naravno da ne.  I drago mi je što smo odoleli izazovu da se „proslavimo” pričom o svadbi.

Za razliku od Njuza, odmah se vidi da ti imaš „jaka leđa“. Svi se pitaju – ko stoji iza tebe? I zašto, pobogu?

Zabavno je čitati pojedine komentare na društvenim mrežama i forumima, koji otkrivaju da iza mene i naše emisije stoji ovaj i onaj. Nedavno se na Facebooku pojavila moja fotografija na kojoj piše „Đilasov klovn”. Moja prva reakcija nije bila uvreda zbog „klovn”, nego zbunjenost zbog „Đilasov”. Što baš njegov, što nisam Tadićev ili Čedin? Dačićeva budala… i to bih razumeo, ali Đilasov klovn!? Po jednoj teoriji, iza nas stoji lično gospodin Vučić. Kao, on lično usmerava u kom pravcu će ići naša zajebancija, često insistirajući da baš njega najviše opletemo, jer  time se navodno dokazuje da živimo u demokratskom društvu, gde je sloboda medija zagarantovana. Svašta smišljaju ljudi u trenucima seksualne apstinencije.

Nastavak teksta možete pročitati u devetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“