Često do mene dođu informacije o tome šta sve kandidate pitaju na razgovoru za posao. Iako mislim da sam sve čula, svaki put se iznenadim. Ne znam da li ljudi koji se bave selekcijom kandidata ne znaju ili ih jednostavno ne interesuje šta smemo, a šta ne, da pitamo kandidata.
*Tekst je napisala autorka Milica Ivić, a prenet je sa njenog bloga www.mlcic.rs, gde možete pročitati iostale tekstove. Treba imati na umu da intervju ne rade samo zaposleni u ljudskim resursima, već i budući neposredni rukovodioci kandidata. Njih je veoma važno obučiti kako da vode razgovor i šta ne smeju da pitaju kandidate.
Celo jedno poglavlje Zakonu o radu je posvećeno zabrani diskriminacije.
Član 18: „Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.“
Član 19: „Neposredna diskriminacija, u smislu ovog zakona, jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona kojim se lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji.
Posredna diskriminacija, u smislu ovog zakona, postoji kada određena naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja ili bi stavila u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica – lice koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog, zbog određenog svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. ovog zakona.“
Međutim, jedno je ono što piše u Zakonu, a drugo je ono što nam se dešava u životu. Koja su to najčešća pitanja s kojima se kandidati susreću na razgovoru za posao, a ne bi trebalo?
Koliko imate godina? (ukoliko ne piše u biografiji)
Da li ste udati/oženjeni?
Da li imate decu? Koliko?
Da li planirate još dece? (posebno se odnosi na žene)
Ko vam čuva decu?
Čime se bavi vaš supružnik i gde radi?
Imate li kredit? Koliki je i za šta ste ga uzeli?
Živite li u iznajmljenom stanu ili imate svoj?
Da li ste član neke stranke?
Svako će reći da na ovakva pitanja ne morate da odgovorite jer je i Zakonom o radu, članom 23 propisano:
„U slučajevima diskriminacije u smislu odredaba čl. 18-21. ovog zakona lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, može da pokrene pred nadležnim sudom postupak za naknadu štete od poslodavca, u skladu sa zakonom.
Ako je u toku postupka tužilac učinio verovatnim da je izvršena diskriminacija u smislu ovog zakona, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja diskriminaciju je na tuženom.“
Međutim, naša realnost je drugačija. Ljudi u potrazi za poslom često prihvataju da odgovore na sva pitanja, ne bi li povećali šansu za zaposlenje. Ipak, treba se zapitati šta možemo očekivati od poslodavca ukoliko nam takva pitanja postavlja na intervjuu. Vaše je pravo da na njih ne odgovorite. U tom slučaju, verovatno će se desiti da ne budete razmatrani za tu poziciju. Vaše je pravo i da na njih odgovorite, samo dobro razmislite da li je to pravi poslodavac za vas.
Kao neko ko se nalazi u sličnoj situaciji, mogu samo da kažem da je ovo što se dešava nepravda i sramota za jednu državu 21.veka. Držim časove engleskog online. Moja mama je pitala prijateljicu koja radi u PU da li ja treba da platim nešto za to, rečeno joj je da se opustim i uživam. Prvih nekoliko godina sam imala jedva da preživim, platim kiriju, račune i da jedem, a sada treba da platim porez o kome me niko nikada nije obavestio, i to sa kamatama? Stidite se!