‘Sakrivanje ugovora o davanju 140 miliona evra Srpskoj banci je siva ekonomija u vrhu vlasti’

Zašto je država spasila Srpsku banku po ceni od 140 miliona evra novcem poreskih obveznika i zašto je to sakrila od građana, proglasivši ceo postupak strogo poverljivim? Da li je 10 milijardi dinara, koliko je Vlada Srbije dala za dokapitalizaciju Srpske uzet od sredstava namenjenih kapitalnim investicijama? Zašto je ta banka spasena umesto da bude zatvorena i na čijim računima je na kraju završilo 15,2 milijarde nenaplativih kredita, koje je Srpska odobravala raznim anonimnim firmama i poznatim tajkunima? 

Na sva ova pitanja i dalje nemamo odgovor, a obzirom da Ministarstvo finansija ni juče nije odgovorilo na pitanja u vezi ove sanacije, čini se da ga ni nećemo dobiti. 

Stručnjaci, međutim, smatraju da je razlog za sakrivanje svih detalja oko ove banke jasan: država je, kako za Danas kaže profesor Ekonomskog fakulteta Ljubomir Madžar, to držala u tajnosti, „jer je znala da se time ne može ponositi“.

„Sakrivanje ugovora i ovog, kao i onog o Fijatu recimo, predstavlja sivu ekonomiju u najvišim slojevima vlasti. Javnost treba da ima uvid u to na šta se troše pare poreskih obveznika“, smatra ovaj stručnjak.

Podsećajući da Srpska banka nije prva koju je država spasila budžetskim sredstvima, Madžar ocenjuje da su državne banke prava katastrofa za srpsku privredu.

„Neuporedivo su manje efikasne od privatnih, jer daju kredite na osnovu političkih sugestija ili impulsa. Sve je to deo šire priče, koja nas mnogo košta“, dodaje on.

I njegov kolega sa Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić smatra da se sa Srpskom bankom „nastavlja loša priča oko domaćih banaka, koje su nas koštale milijardu evra, što je za siromašnu zemlju poput Srbije, jako mnogo“.

„Činjenica je da je osobenost finansijskog sektora takva da nekoliko banaka može da ugrozi ceo sektor. Zato i zemlje koje su i više tržišne od naše pomažu svojim ugroženim bankama, za šta je najbolji primer SAD, koja je pustila da neke banke propadnu, da bi posle neke druge spasavala. To se radi zbog depozita građana i privrede. Teško je reći, ‘neka ide banka na doboš’, jer bi se onda moglo dogoditi da građani izgube poverenje i u ostale banke pa da počnu da povlače novac. Ali, to ne znači da neki ljudi u bankama smeju da rade to što rade. U Srpskoj banci do tolikih gubitaka nije moglo da dođe preko noći, već je to trajalo duže vremena. To znači da su Narodna banka Srbije i Ministarstvo finansija morali mnogo ranije da reaguju. Najlakše je ovako pokriti gubitke novcem poreskih obveznika“, kaže Savić.

Prema njegovim rečima, najveća odgovornost leži na državnim predstavnicima u Upravnom i Nadzornom odboru u Srpskoj banci, koja je bila u državnom vlasništvu, a koji svoj posao nisu uradili kako treba.

„Zato vlast više ne sme da u banke postavlja ljude kao nagradu za partijski angažman, jer tako dolaze ljudi koji su ili nestručni ili neodgovorni ili su tu da bi se deo novca prelio u njihove džepove. Ne želim nikoga da optužujem, ali ne mogu da se otmem utisku da nije moguće da toliko godina nisu znali kako se, kome i pod kojim uslovima u njihovoj banci odobravaju krediti“, zaključuje Savić.