Slepi i slabovidi veoma teško nalaze posao u Srbiji

U Srbiji živi oko 12.000 slepih i slabovidih ljudi. Nesamostalno kretanje, otežano obrazovanje, ali i nezaposlenost – njihova je stvarnost. Samo tri odsto slepih ima posao, a najčešće su angažovani po osnovu javnih radova, na samo nekoliko meseci. Nakon isteka ugovora o radu, sledi povratak u svakodnevicu.

Maja Milenković ima 33 godine. Filološki fakultet završila je pre skoro deset godina, a pre samo četiri dana dobila je prvi posao u biblioteci za slepe i slabovide.

„Bila sam presrećna zato što imam dete šest godina koje sad od septembra kreće u prvi razred, tako da mi je i ta finansijska strana jako bitna, a sa druge strane mi je dobrodošlo da malo izađem iz kuće da se posvetim nečem drugom“, oduševljeno kaže Maja.

Brajevo pismo njena je specijalnost. Pomaže kolegama koje dobro vide prilikom čitanja pisma, ali se nada da će se posao vremenom proširiti. A kada zaškripi s tehnikom, u pomoć pritiče Aleksandar. Od 2013. povremno radi poslove u biblioteci.

Kada ljudi imaju problem sa kompjuterom, zovu ga telefonom ili preko skajpa kako bi im pomogao u rešavanju.

„Tamo gde je to moguće mi se spajamo preko udaljenog sistema, preko servera i ja uđem u računar tih ljudi uz njihovo odobrenje i ako mogu da popravim sam neki problem, popravim, ako ne, onda popravimo zajedno. Ja ih navodim preko telefona, mejlom, pisanim putem, kako je kome lakše. To se sve postiže uz pomoć govornih programa, pošto svi slepi i slabovidi koriste računare sa govornim programom“, objašnjava Aleksandar Đurić.

U biblioteci za slepe, najvećoj na Balkanu, ima 7.000 audio naslova i više od 6.000 na Brajevom pismu. Zahvaljujući Borisu koji snima audio-materijale, fond knjiga je sve veći, a često se šalju po celoj Srbiji, ali i regionu.

„Mi imamo i neke snimke koji su jos iz 1948. i 1949. godine i taj kontinuitet i dalje traje. Zapravo, ponosni smo na to što i pored teških uslova u kojima radimo, mi uspevamo da snimamo, da štampamo Brajeve knjige, da pružamo tu osnovnu delatnost i usluge našim čitaocima za koje smo i tu“, ističe Boris Dončić.

Kaže da bi im dosta značilo kada bi ih država prepoznala kao ustanovu kulture, jer bi tada imali bolji tretman. Ovako moraju da se dovijaju na razne načine, jer 12.000 slepih je upućeno na ovu biblioteku.

Snalaze se i u salonu za masažu, trudeći se da svojim pacijentima pruže što bolji ugođaj.

Salon je osnovan pre tri godine kao podrška zapošljavanju slepih i slabodvidih. Danas u ovom salonu slepi i slabovidi fizioterpeuti pomažu ljudima da se bar na trenutak oslobode stresa. Zadovoljstvo je obostrano.

Na početku je bilo teško. Ljudi su sumnjali u njihovu sposobnost. Sada su im pune ruke posla, a preporuka im je najbolja reklama.

„Ljudi dolaze sve više i više opušteni, eto, recimo, mogu da krenem od sebe. Nekad dođu pa bi pitali nešto i ja im kažem, pitajte slobodno šta god vas zanima, ništa to nije strašno, prosto svako od nas ima neki problem i neku poteškoću u životu s kojom se nosi i navikne da živi“, kaže Jela Ostojić, koja je zaposlena kao fizioterapeut.

Problemi s kojima se nose slepi su brojni. Nedostatak personalnih aisitenata je nešto bez čega je gotovo nemoguć život ovih ljudi.

Branka Brkić iz Saveza slepih Srbije smatra da i na kulturnom planu situacija nije sjajna. Zbog toga se kroz projekte zalažu da u bioskopima i pozorištima autodeskripcija za slepe postane obavezna.

Kroz projekte se organizuje i nabavka medicinsko-tehničkih pomagala prilagođenih slepima. Projekti su korisni, ističu u Savezu slepih, ali ne i dovoljni. Pomoć države je neophodna. Tek kada se slepe osobe budu samostalno kretale, može se reći da država brine o njima. Ako odu same na posao ili bisokop, uspeh je još veći.