Srpska SF priča: Izveštaj Dimitrija Vojnova iz 2050.

Satirični intervju sa Dimitrijem Vojnovim, scenaristom, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle – Dimitrije Vojnov o Srbiji 2050. (AUDIO)

Dobar dan, gospodine Vojnov! Izuzetno smo uzbuđeni što imamo priliku da komuniciramo s nekim kao što ste vi, jer ima toliko toga što bismo hteli da vas pitamo. Naravno, ono što nas svakako u ovom trenutku najviše interesuje je to kakva je epidemiološka situacija u vaše vreme, 2050. godine? 

Dimitrije Vojnov: Meni je veliko zadovoljstvo da se čujem sa prijateljima iz prošlosti. Mnogo mi je drago što, eto, mogu da vam kažem da smo danas i dalje živi, i manje-više zdravi. Ono što je možda najvažnije da vam poručim, pre svega, je to da je sve manje-više isto. Što se tiče epidemiološke situacije… Iz koje godine se beše javljate?

Mi smo iz 2020. godine, onako okrugla brojka.

DV: A, da! Tad je bio onaj COVID -19.

Jeste, jeste…

DV: E, kod nas sad postoji jedan novi virus, koji je malo drugačiji… Ali, u principu, navikli smo već da se izbegavamo, snalazimo se. Kad nam kažu da je epidemija, mi se prosto sklonimo, pričuvamo, malo variraju mere… Ovaj trenutni virus, koji sada imamo, je i dalje isti onaj problem — znači, prelazak sa životinje na čoveka, nemamo imunitet. Međutim, ovog puta napada centralni nervni sistem, pa je to malo drugačije — i opasan je, pre svega, jer se prenosi i putem nekih uređaja koje danas imamo za komunikaciju, a koje povezujemo sa svojim telom. U krajnjoj liniji, sve je to manje-više isto, navikli smo se, i ovakav način života, gde je čovek okružen tim raznim iznenađenjima, nam je već postao normalan. S druge strane, medicina je napredovala, i danas penzioner u Srbiji živi u proseku 120 godina — što, dakle, znači da imamo mnogo veći broj ljudi u karantinima kad se pojave te bolesti koje napadaju starije. 

Još nešto što će nas u 2020. godini veoma interesovati da saznamo je to da li i u vašem vremenu postoji entitet pod imenom Evropska unija, i u kom obliku? 

DV: Danas je Evropska unija u stvari jedna humanitarna organizacija, kojoj neke boljestojeće države dostavljaju pomoć, a onda je ona redistribuira. Ona je u tome poprilično neefikasna, i zbog toga je sada često kritikuju… Nažalost, to je danas jedna unija za koju bih rekao da je puna država koje praktično odumiru. Dosta su velike migracije prema drugim državama, i mi ovde, recimo, sad imamo jednu dosta interesantnu situaciju — u Srbiju je emigriralo dosta Nemaca, i oni se onako malo teže adaptiraju… Ja nisam rasista, imam dosta dosta prijatelja Nemaca. Moju decu je čak, kad su bila mala, čuvala jedna Nemica… Znam dosta ljudi koji su Nemci, i prosto je činjenica da se oni malo teže adaptiraju. 

Znate kako je kad vam dođe jedna migrantska zajednica, i kad sa sobom donese neku svoju hranu. Sad se svuda kuva taj njihov sauerkraut, u svakoj ulici, i to su sad neki novi mirisi… Beograd je u tom smislu postao egzotičnije mesto. Oni imaju neke svoje navike, koje malo iritiraju građane — recimo, kod nas je standard, naravno, vozimo ove leteće automobile… A, na primer, Nemci vole da voze njihova nemačka kola, znate, koja idu po zemlji, na točkovima. U Srbiji je sada sve mnogo stabilnije, ali ima tih tenzija, naročito, recimo, to sa Nemcima… Prosto, oni su ljudi poneli dosta nekih primitivnih navika iz tog svog društva — koje je bilo bazirano na radu, na sticanju, imovini, i tako dalje, i propalo je zbog svega toga — a onda su došli kod nas, i ne mogu da se adaptiraju na ovaj naš stil života, koji je doprineo tome da mi budemo ovde gde smo danas. 

Ipak, ima nekih migranata iz Evropske unije koji su se bolje adaptirali. Pre svega Italijani — oni su vam veći Srbi nego Srbi, nema šta. Dalje: Španci i Portugalci… Španci su uglavnom u onom delu tamo prema Vršcu, prave vino, njihovo vino je fantastično. Jako su se dobro uklopili. Doduše, ovi Šveđani su problematični — to je, onako, jedna kriminogena sredina, nažalost.

Kako izgleda država Srbija 2050. godine? Koliko ima stanovnika, koja nacija je većina?

DV: U Srbiji 2050. godine ima, verovali ili ne, devet miliona glasača — a ima oko pet miliona stanovnika, i to je interesantno. Etnički sastav je sledeći: 70% su Srbi, oko 15% Nemci, i preostalih 15% su druge nacije. Srbija se prostire od Horgoša do Dragaša — problem Kosova je rešen 2030. godine, jer su tad Albanci prosto otišli negde gde im je bolje i toplije. Na Kosovu su sada uglavnom samo Srbi i Šveđani… Nažalost, Šveđani su preuzeli te neke poslove organizovanog kriminala tamo. 

Kako je do ovoga došlo? 2035. godine se desio takozvani Treći svetski rat, koji se odigrao između Rusije, Kine i Sjedinjenih Američkih Država — i to je bio trenutak kad smo se mi Srbi, što bi se reklo, uhvatili za zelenu granu. Dakle, došlo je do sajber-rata, u kome su uništavane baze podataka, i u tim međusobnim napadima na baze su praktično uništeni svi podaci o imovini i bogatstvu. Pošto je najveći deo bogatstva bio u investicijama, on se nalazio u hartijama od vrednosti — a one su, u suštini, postojale samo virtuelno, jer je papir odavno ukinut. Odjednom je na celom svetu nastupio potpuni kolaps, zbog toga što više niko nije mogao da dokaže kojom imovinom zaista raspolaže, sem one imovine za koju je imao ključ u tom trenutku… 

Uf, nezgodno.

DV: Tu je došlo do strašnih sukoba u celom Zapadnom svetu, a bogami i na Istoku — samo je Srbija tu fantastično prošla, jer mi nismo imali ništa! Tako da smo mi ovde nastavili da živimo u miru kao i pre toga. Barem za nas ovde je od te 2035. krenuo jedan period izuzetnog prosperiteta — i evo, da vam kažem, mi smo sad već 15 godina jedna stabilna država. Neki nas čak, onako pežorativno, nazivaju „svetskim policajcem“. 

Pa dobro, a kakvo je društveno uređenje u Srbiji? Da li i dalje postoji višepartijski sistem, da li je SPS i dalje na vlasti? 

DV: Mi smo negde 2025. odlučili da prestanemo da se interesujemo za politiku — generalno, kao narod. Imamo predsednika, on vodi te poslove… Ako nešto treba da se glasa, on nama kaže, mi glasamo, i više se uopšte time mnogo ne opterećujemo. Tako da, iskren da budem, ja se time zaista ne bavim… Ima ovih mladih ljudi, aktivista, koji to prate mnogo više. Znate, ja sam to pratio kad sam bio mlad — politikom treba da se bave mladi ljudi, pred njima je budućnost. Tako da ja ne znam tačno koji je sistem na snazi, ali, u svakom slučaju, ima ko o tome brine. Mi smo dosta vremena i energije utrošili do 2025. godine, misleći da mi treba nešto tu da se pitamo — 2025. smo prosto digli ruke, i evo sad smo već 25 godina mirni, pravo da vam kažem. Ne bavimo se time, pratimo vesti i tako, uglavnom te međunarodne uspehe naših rukovodilaca.

Dobro, ima li nekakvih, bilo kakvih, društvenih sukoba u zemlji, između nekih socijalnih grupacija i slojeva? 

DV: To sa migrantima je uvek izvor tenzija, znate… Ali naša zemlja ima jedan moto, koji je zapravo preuzet iz jedne predizborne kampanje, koja je bila 2022. godine, i glasi: „Radnicima dobro, sirotinji teško.“ I to je moto koji je, nekako, iz te predizborne kampanje prešao i u našu društvenu stvarnost. Oni kojima je teško, oni se bore i pronalaze načine da im bude bolje. Mi koji radimo — nama je dobro, i trudimo se da zadržimo te poslove. Svako se bavi svojom mukom — ako čovek nešto sam može da reši, on to reši, i to je tako. To je malo drugačije od onoga što smo mi želeli, znate, od toga kako smo zamišljali da svet treba da izgleda, ali navikne se čovek. Videćete i vi, navići ćete se…

Interesuje me sad — ko su vam uopšte poslodavci, i kako se oni odnose prema zaposlenima? Da li još uvek postoji onaj koncept iz 19. veka, takozvana „radnička prava“?

DV: Poslodavac vam obezbedi dovoljno da vi imate kako da preživite, ali i, što je važnije, da možete da se reprodukujete — da bi on sutra mogao da računa i na vašu decu kao na radnike. To je sve dato u privatne ruke. Mi deo svojih prihoda uplaćujemo u određene fondove, koje drže privatne firme — vrlo često upravo naši poslodavci — i ostavljamo im deo plate, pa onda posle jednog dana imamo pravo da dođemo po to. Međutim, ako vas poslodavac prevari za to, vi onda… Znate valjda, ne moram da vam crtam. U stvari mogu da kažem, pošto se ovo neće čuti u mom vremenu — angažujete lepo neke Nemce ili Šveđane, da odu malo da popričaju s njim, i dobijete te pare.

Aha, tako dakle.

DV: Ma, da. To sve rešava. 

Kakva je situacija u regionu? Ko je na vlasti u Crnoj Gori, kakvo je političko uređenje u Bosni i Hercegovini? Šta se tu dešava, na šta to sve liči?

DV: Proteklih godinu dana tinja jedan jako neprijatan sukob, jedan zbunjujući i potpuno neočekivan konflikt između Srbije i Hrvatske. Naime, Hrvati su želeli da kloniraju Dražena Petrovića za potrebe svoje reprezentacije — u naše vreme se vrhunskim profesionalnim sportom skoro isključivo bave klonovi velikih zvezda, novih sportista gotovo i da nema… Znači, oni su klonirali Petrovića, i tokom kloniranja se na osnovu njegovog DNK otkrilo da je on zapravo Srbin.

Au!

DV: I onda je naš košarkaški savez tražio da Petrović bude u našoj reprezentaciji… Prošle godine je KK Crvena zvezda, pod pokroviteljstvom našeg predsednika, kupila klon Majkla Džordana. Znate, na svetu postoje samo 23 klona Majkla Džordana — to je zato što je on nosio broj 23 na dresu — i Zvezda je kupila jednog. Međutim, kupili smo ga iz jednog španskog kluba, gde se baš dobro jelo… On je onda bio dosta podgojen, i dosta drugačiji od onog pravog Majkla Džordana, kakvog ga vi i ja pamtimo kao deca. Ti klonovi se nekad malo iskvare, znate.

Pa da, povede čoveka društvo…

DV: Tako je, tako je.

Ko je bio prvi Srbin u kosmosu posle Željka Mitrovića, i šta mu je bila misija?

DV: Poslali smo dva Srbina u kosmos, na Mars, zato što smo želeli tamo da uspostavimo jedan istorijski kontinuitet. Mi smo još pre 30 i nešto godina potpisali ugovor sa Rusijom i Kinom o svemirskom programu, i poslali smo dva čoveka. Jedan je bio veoma star, tako da je on na tom putovanju umro, i pokopan je na Marsu. E, mi smo onda Mars proglasili za srpsku zemlju — jer je srpska zemlja tamo gde su srpski grobovi, znate. I u tom smislu, time smo tu stvar pravno rešili.

Da li je izgrađen metro u Beogradu?

DV: Nije izgrađen, zato što imamo leteće automobile. Dakle, više ne postoji taj problem zagušenja saobraćaja — osim Nemaca, i osim tih nekih jednostavnijih vozila za dostavu, ulicama se uopšte više ne kreću vozila. Uglavnom se po tlu kreću ljudi koji izađu da nešto bace, recimo otpatke ili nešto slično. Saobraćaj je sada mahom u vazduhu, i u Kragujevcu se proizvode leteći automobili.

Interesuje me, koliko su efekti globalnog zagrevanja pogodili našu zemlju? Gde je sada linija Jadrana, i gde smo dobili izlaz na more?

DV: Dobili smo izlaz na more na Zlatiboru. Prijatna je klima — noću sveže, danju toplo. Vrlo, vrlo je prijatno da se ode, pogotovo sa decom. Doduše, letovanje je malo drugačije nego što je bilo… Ranije je bilo da odete na more, pa ručate u ribljem restoranu tik uz obalu — a sad umesto toga možete da odete na neku zlatiborsku komplet lepinju. Dakle, malo je drugačije nego što je bilo pre, ali je to potpuno u redu. 

Gde su tačno naselili one migrante koje su dovozili dok smo mi bili zatvoreni u karantinu?

DV: To je dobro pitanje. Vidite, oni su bili naseljeni u Beogradu na vodi, to se otkrilo kasnije. Tamo su, u stvari, radili jedan posao, koji možda malo neobično deluje — pošto stanove u Beogradu na vodi niko nije mogao da priušti, oni su imali zadatak da u njima borave, i da noću pale svetla, da bi delovalo kao da tu neko živi. Onda su oni malo počeli da zabušavaju sa tim, i to je postalo šematizovano, i onda su ljudi otkrili da se stalno pale ista svetla u isto vreme.

Šta se sve Šveđanin doseti…

DV: A što se 5G tiče, ispostavilo se da je štetno po zdravlje!

Stvarno?

Da, da. Kad su dobili taj mnogo jači internet, ljudi su počeli užasno puno vremena da provode na telefonu i za kompjuterom, i da se slabije kreću. Ali mi smo 5G odavno prešišali, sad imamo najnoviju tehnologiju, takozvani G17+. Prethodna verzija je bila G17, a sad imamo G17+, i to vam je najjači prenos podataka koji trenutno imamo. Takođe, on ne samo da može da prenosi podatke, on može da prenosi i novac. Više volim da prenesem pare preko G17+ i da znam da su sigurne, nego da ih nosim u džepu, i da mi naiđe neki Nemac…

Kako izgleda kultura u Srbiji, kako izgleda savremena srpska kinematografija?

DV: Danas je kultura skoro u potpunosti podeljena na dva dela. Jedan deo čini kultura koja je prepuštena, da kažemo, privatnom kapitalu — to je uglavnom svet zabave, tabloida, rijaliti emisija, i tako dalje… S druge strane, imamo kulturu koju na neki način podržava establišment, odnosno javne institucije, javni novac i javni servis. To je zapravo najuzbudljiviji deo naše kulture, i tu je najviše kreacija, jer se tu uglavnom rade istorijske teme. Istorija je kod nas mnogo uzbudljivija i nepredvidljivija nego budućnost. Stalno se menja, stalno se javljaju neki novi narativi o događajima koji su nam samo naizgled bili poznati.

Koji su kod vas najpoznatiji filmovi o drugoj dekadi 21. veka?

DV: Pre svega dominira tema dolaska našeg aktuelnog predsednika na vlast, 2012. godine — imamo dosta filmova o tome. Recimo, bila je jedna sjajna komedija, zove se “Štrajk glađu.” Bilo je dosta, dosta jako dobrih i uzbudljivih filmova o izgradnji Beograda na vodi, i tako… To su uglavnom teme koje se tiču progresa i razvoja. Osnovna tema je odricanje, i to da čovek koji ne zna šta je patnja, i ne zna šta su briga i strepnja, zapravo nije u punom smislu aktivan, i ne doprinosi zajednici.

Kažite nam, na kraju, šta biste vi poručili stanovnicima Srbije u 2020. godini? Kakvi izazovi nas čekaju, i na šta treba da usmerimo naše snage?

DV: Hteo bih da vam kažem da budete pametniji nego što smo mi bili. Mi smo tek 2025. prestali da brinemo o politici, vi treba s time da počnete ranije. Ima ko da brine o tome, ima ko da bude pametan za sve nas… Ne treba mi da se pravimo pametni, i ne treba da se opterećujemo materijalnim vrednostima, niti sigurnošću koja iz njih proističe — 2035. će sve to biti poništeno, i tada će se videti da smo bili u pravu. Osnovni moto kojim treba da se vodite jeste: “Šta nam fali?” Znači, kad god ste u nekoj krizi, kad god ste nezadovoljni, vi samo kažite sebi “Šta nam fali?” i time ćete odagnati svaku sumnju.

Gospodine Vojnov, puno vam hvala, prenesite naše pozdrave savremenicima u 2050. godini, i nadam se da nam ovo neće biti poslednji kontakt. 

DV: Takođe!