Šta sve plaćamo na šalteru?

Takse, naknade, nadoknade troškova, pa sa popunjenim uplatnicama na šalter. Ali šta zapravo plaćamo?

Plaćamo najčešće naknade za korišćenje nekog javnog dobra (vode, šume, iskopavanje rude i slično) ili takse za koje bi trebalo da dobijemo neku neposrednu uslugu od države (izdavanje uverenja, izvoda ili druge administrativne usluge).

Od svih ovih nameta, država godišnje prihoduje oko 150 milijardi dinara.

Međutim, koliko taksi ćete platiti za istu uslugu ili koliko će biti visina tih taksi zavisi i od mesta gde stanujete ili želite da investirate, pokrenete posao ili izgradite kuću, a zavisi iI od organa koji vam tu uslugu naplaćuje.

Koje sve takse ćete platiti i koliko ćete novca za to dati određuje država, pojedinačna ministarstva, lokalne samouprave, javna preduzeća, agencije, direkcije ili druge organizacije kojima su preneta ovlašćenja da neku uslugu obezbede.

Analiza lokalnih administrativnih taksi koju su spoveli Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED) i KPMG u odabranih 15 lokalnih samouprava pokazala je da za isti zahtev u jednom mestu treba izdvojiti 20 dinara, a u drugom čak 300, ističe Milica Bisić, direktorka korporativnih poslova u KPMG.

„Uz to, neretko se dešava da se iste radnje unutar jedne lokalne samouprave naplaćuju različito. Primera radi, za uverenje koje se koristi u zemlji naplaćuje se taksa od 500 dinara, a ukoliko se isti taj dokument izdaje za upotrebu u inostranstvu, usluga košta dvostruko više“, kaže Bisić.

Trenutno postoji oko 1.200 različitih republičkih neporeskih dažbina koje uređuje oko 500 zakona i podzakonskih akata, navedeno je na događuju u organizaciji NALED organizovanom povodom najave javne kampanje Mesec parafiskala. 

Građani i privreda će u okviru kampanje moći na sajtovima jpd.rs i parafiskali.rs da nominuju takse, naknade i druge neporeske dažbine koje ih najviše opterećuju, smatraju da su previsoke ili da se duplo plaćaju.

Parafiskalni nameti koji spadaju u neporeske dažbine, ali su nepotrebni, duplo se naplaćuju ili je iznos takse veći nego što košta cena uslug, tema su o kojoj se govori već deset godina.

Toliko traje i rad na Registru koji bi trebalo da objedini sve neporeske dažbine svih nivoa vlasti na jednom mestu i koji bi bio javno dostupan.

Problem je, međutim popisati sve naknade i takse jer se one nalaze u brojnim zakonima, ali i u odlukama lokalnih samoupravama ili javnih preduzeća. Čak I kada se uđe u trag svim dažbinama, već sutra bi neka odluka mogla da se promeni, a onda već spisak ne bi bio ažuran.

„Ideja nam je da oni koji naplaćuju takse sami upisuju takse u registar jer takse koje nisu upisane u registar ne bi mogle ni da se naplate. Tada bi spisak bio ažuran.“

Međutim, obavezu upisivanja taksi, može da odredi samo Ministarstvo finansija donošenjem posebnog propisa koje bi trebalo i da kontroliše Registar.

„Jedino rešenje je da se napravi ta vrsta javnog uvida i da svako može da vidi šta treba da plati. Dobar je i za procenu troškova i treba da ima tu osobinu da ukoliko neka dažbina nije u tom registru, neko lice kome treba da naplate tu dažbinu može da kaže – nema je tamo i neću da je platim.“

Neki od primera parafiskalnih nameta su i naknada za zaštitu i unapređivanje životne sredine ili za energetsku efikasnost, a za sve ove namete Bisić kaže da su zapravo u pitanju skriveni porezi jer za njih građani ne dobijaju nikakve neposredne usluge.