Stranke žele da privuku mlade, ali iz pogrešnih razloga

Stranke žele da privuku mlade ali iz pogrešnih razloga, dok je interesovanje najmlađeg dela populacije za politička pitanja konstantno niska. Ni jedan politički sistem nije otvoren niti dizajniran za mlade, oni će uvek nailaziti na otpor, ali je prostor civinog društva sfera u kojoj mogu da se aktiviraju kako bi proizveli smislene promene u lokalnoj zajednici, glavne su poruke panela „Politički aktivizam: Da li su mladi zaista pasivni?“ 

Vanredna profesorka Filozofskog fakulteta Isidora Jarić navodi da je ne iznenađuje pasivnost i razočarenje mladih u političke procese, već da je to trend koji je uočen pre dve decenije.

Ona dodaje da su mladi duži povlačenju iz sfere politike i distanciraju od nje, te da za njih izazov predstavlja i sama artikulaciju svojih potreba. 

U seriji istraživanja koja je sa svojim kolegama sprovodila od 5. oktobra do kraja 2000-ih, Jarić je dokumentovala da je vrlo brzo nakon demokratskih promena zabeležen pad entuzijazma mlađih generacija.

„Socijalni kontekst (od tada) nije promenjen, zapravo je još više neprijateljski prema mladima. Mi vidimo da je još teže naći posao, da do inicijacije u odraslost u Srbiji dolazi još kasnije… Ovo što se dešava sa pandemijom gura te generacije još dalje od stvarnog sveta i dobijaju još veću distancu prema svakodnevici“, ocenila je Jarić.

Ona ipak napominje da „ima nade“, a da, iako je situacija trenutno loša u Srbiji, da ventil treba videti u spremnosti na socijalni aktivizam, koji je u ostatku Evrope u porastu.

„To je mesto na kome treba raditi, 5. oktobar ne bi mogao da se desi bez jakog civilnog sektora, ali mladi (u Srbiji) i dalje to ne prepoznaju kao prostor u koji mogu da iskorače… To je tema kojom se treba baviti, senzibilisati mlade da osvoje taj prostor“, kaže Jarić.

To bi, prema njenim rečima, moglo da se postigne aktivacijom na manjim, životnim temama, koje ih se direktno tiču, poput izmena nastavnog programa.

Milica Borjanić, koordinatorka projekta u Krovnoj organizaciji mladih (KOMS) ocenjuje da političke partije suštinski ne žele mlade kao ravnopravne partnere u donošenju odluka, već da im trebaju kao „sledbenci koji će da se slikaju u pozadini“.

Ako bi morala da ponudi novi naziv za poslednji Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih koji je KOMS objavio, Borjanić kaže da bi to bilo „nepoverenje“, obzirom da omladina ima ogromno i sistemsko nepoverenje prema institucijama.

Dodaje i da u svakom od istraživanja preko 50 odsto mladih navodi da želi da napusti Srbiju.

Glavni razlozi su nezaposlenost, kvalitet obrazovnog sistema i partijsko zapošljavanje, ali i percepcija da ne mogu da izazovu pozitivne promene.

„Ono gde smo mi videli neki blagi pomak, preko 55 odsto je navelo da je problem mali uticaj na proces donošenje odluka, (dobro je) da su oni prepoznali da je to problem… Ne volim da kažem da su mladi pasivni, već mi to nazivamo ‘sistemski obeshrabreni'“, kazala je Borjanić.

Smatra da problem treba rešavati na lokalu, ali i na državnom nivou. Primer toga je Ministarstvo omladine i sporta, koje preko 90 odsto svog budžeta zapravo troši na sport.

„Suštinski nemama mehanizme da sprovodimo akcione planove i strategije… iako imamo taj okvir bolji od većine okruženj“, zaključila je ona.

Politikolog Boban Stojanović ocenjuje da mladi u trenutnoj situciji imaju izbor između odlaska iz zemlje ili „odsustva kičme“, koje podrazumeva integrisanje u sistem koji im je odbojan.

„Drugacije je teško izboriti se… Najveći problem je što kada govorimo o mladima gledamo samo Beograd, a kada krenete južnije vidite da su oni u još goroj situaciji“, kaže Stojanović.

Iako navodi da partije nisu organizacije sa vrednostima, nego „servisi za zapošljavanje“, ipak smatra da omladinu bilo koje političke opcije treba podržati, uz ocenu da će sitacija kada onu počnu da se pitaju za nešto biti znatno bolja.

„Jako mali broj mladih je zainteresovano za bilo kakav angažman, delom zbog sveprisutnog defetizma, delom zbog toga što nemaju vremena… Različit je nivo aktivizma između srednjoškolaca, studenata i onih koji uđu u život, sa poslovnim i porodičnim obaveza“, dodaje on.

Stojanović kaže da u Srbiji ne postoji politička kultura da građani kontinuirano učestvuju u donošenju odluka, kulturu komunikacije sa političkim predstavncima, već da naprotiv imaju gađenje prema strankama.

„Bez partija nema demokratija i dok ljudi ne shvate to, dok se to ne desi, ništa se neće promeniti“, smatra Stojanović.

Član odbora „Zelene omladine“ Milan Zlatanović najveću šansu vidi u srednjoškolcima, za koje kaže da imaju više nade, i da nemaju osećaj da su svi isti. Dodatno, smatra da prostor zelenih politika može biti najprivlačniji omladini.

Svoj stav zasniva na tome da su pitanja životne sredine inherentno bilska svim ljudima podjednako, a političke prilike su globalno naklonjena zelenim idejama.

Iz ličnog iskustva smatra da obrazovni sistem ne podstiče aktivizam mladih, zbog čega smatra da je internet važan i koristan za mobilizaciju.

„Onlajn aktivizam je dobar za osvešćivanje i obrazovanje, ali je i mač sa dve oštrice – smanjuje šansu da se desi neka akcija, zato što ljudi veruje da su lajkovanjem nešto promenili“, kaže Zlatanović.

Dodaje i da je najveći izazov zelenih politika manjak sluha, obzirom da svi predlozi ipak moraju da prođu kroz zvanične političke strukture.

„Ovo nije pitanje samo motivacije (građana), nego i okolnosti i kapaciteta organizacija civilnog društva, među kojima ima puno onih kojima obaveze na poslu ili fakultetu ne dozvoljavaju da se više uključe u politiku.

Panel su organizvale Fridrih Ebert fondacija i Business Info Group.