Subvencije kao kompenzacija za visok rizik poslovanja

Intervju: Saša Ranđelović, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

O pozitivnom uticaju spoljnih faktora, tj. velike ponude jeftinog kapitala na svetskim tržištima, na priliv SDI govori i podatak da su i druge zemlje Zapadnog Balkana u prethodnih par godina ostvarivale relativno velike prilive po ovom osnovu. Tako je u prethodne tri godine, prosečan iznos priliva SDI u zemljama Zapadnog Balkana iznosio preko 6% BDP-a, dok je u Srbiji u proseku iznosio blizu 7% BDP-a.

Da bi privreda Srbije rasla po stopi od oko 4-5% godišnje u dužem periodu, potrebno je da ukupne investicije budu na nivou od oko 25% BDP-a. Budući da su strane investicije već visoke, da bi se ovaj cilj ostvario, potrebno je osetno povećanje domaćih privatnih investicija, koje su niske zbog male domaće štednje i nepoverenja domaćih preduzetnika u uslove poslovanja, objašnjava Saša Ranđelović, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. 

Strane direktne investicije su prošle godine dostigle oko 3,8 milijardi evra. Šta je po vašem mišljenju glavni razlog visokih priliva SDI?

Na veliki priliv stranih direktnih investicija (SDI) u Srbiji uticali su i spoljni i unutrašnji faktori. O pozitivnom uticaju spoljnih faktora, tj. velike ponude jeftinog kapitala na svetskim tržištima, na priliv SDI govori i podatak da su i druge zemlje Zapadnog Balkana u prethodnih par godina ostvarivale relativno velike prilive po ovom osnovu.

Tako je u prethodne tri godine, prosečan iznos priliva SDI u zemljama Zapadnog Balkana iznosio preko 6% BDP-a, dok je u Srbiji u proseku iznosio blizu 7% BDP-a. 

S druge strane, kada je o unutrašnjim faktorima reč, na snažan priliv SDI u Srbiji pozitivno je uticalo smanjenje makroekonomskih rizika, usled uspešno sprovedene fiskalne konsolidacije, kao i postojanje veoma izdašnog sistema finansijskih i nefinansijskih podsticaja za strana ulaganja.

Kada investitor bira zemlju u kojoj će realizovati svoju investiciju, u obzir uzima očekivani prinos, kao i očekivane troškove, tj. rizike po osnovu tog ulaganja. S obzirom da se za privlačenje investicija u Srbiji dodeljuju izdašni finansijski podsticaji, to može značiti da su opšti uslovi poslovanja, tj. rizici povezani sa poslovanjem u Srbiji (pravna nesigurnost, korupcija, neefikasnost administracije i sl.) i dalje visoki, zbog čega je potrebno da država dodeli subvencije, kako bi za investitora prinosi od ulaganja bili veći od rizika.

To bi značilo da je iznos subvencija koje je potrebno dodeliti da bi se investicija realizovala obrnuto srazmerna kvalitetu poslovnog ambijenta.

Takođe, uočava se da je priliv SDI u Srbiji i drugim zemljama Zapadnog Balkana, u relativnom iznosu, višestruko veći nego u zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE), što se delimično može objasniti i razlikom u visini troškova zarada. Tako je prosečna nominalna neto zarada u zemljama CIE za oko 80% veća nego u Srbiji, dok je u odnosu na prosek Zapadne Evrope ta razlika i znatno veća (preko 5 puta).

Kako ocenjujete aktuelni model privlačenja SDI?

Država bi po pitanju privlačenja investicija trebalo veći napor da uloži u otklanjanje ključnih izvora rizika za poslovanje, kao što je neefikasnost sudstva i administracije, kao i korupcija. Ipak, u uslovima kada većina zemalja Zapadnog Balkana i CIE dodeljuje određenje podsticaje za ulaganja, verovatno je neophodno da neki sistem podsticaja postoji i u Srbiji.

Postojeći model privlačenja SDI koncipiran je sa ciljem da podstakne masovno zapošljavanje srednje i niže kvalifikovanih radnika, budući da su podsticaji usmereni pre svega na projekte kojima se otvaraju radna mesta za relativno nisko plaćene manuelne poslove, koji stvaraju relativno malu dodatu vrednost.

S obzirom da je nezaposlenost među tom grupom ljudi u Srbiji znatno smanjena, usled emigracija i zapošljavanja, u narednom periodu fokus bi trebalo da bude na podsticanju ulaganja koja generišu pozitivne eksterne efekte za društvo u celini.

Tu se pre svega misli na investicije koje dovode do zapošljavanja visoko kvalifikovane radne snage, koja će biti angažovana na složenijim poslovima i usled čega će iz te aktivnosti proisteći veća dodata vrednost kreirana u Srbiji. Osim toga, određeni vid podsticaja je opravdan i za veće investicije, koje će za sobom povući klaster manjih investicija, kao i za poslove istraživanja i razvoja, te generisanja inovacija.

U tom smislu, uvođenje poreskih podsticaja u domenu poreza na dobit preduzeća u 2019. godini, usmerenog na podsticanje istraživanja, razvoja i inovacija, se ocenjuje kao jedan od mogućih pravaca delovanja.

Da li još ima prostora za rast javnih investicija u BDP-u?

Nakon dugog perioda niskih javnih investicija, one su u prethodnih par godina u Srbiji beležile rast, tako da su u 2019. godini iznosile 4,9% BDP-a, što se ocenjuje kao adekvatno, imajući u vidu stanje u budžetu i razvijenost infrastrukture. Akutni problemi sa kojima se privreda Srbije suočava usled izbijanja pandemije uticaće na pad poreskih prihoda i rast tekućih rashoda (na zdravstvo, subvencije, socijalnu pomoć i sl.), što će neminovno uticati na povećanje fiskalnog deficita.

U tom pogledu, prioritet države u raspodeli sredstava će, opravdano biti na tekućim rashodima, tako da je moguće da zbog toga, kao i zbog nemogućnosti da se neki radovi fizički izvode u uslovima ograničenja kretanja, nivo javnih investicija u Srbiji u 2020. godini bude i manji. Ipak, po završetku ove krize, za koju se očekuje da bude privremena, javne investicije bi već od naredne godine trebalo vratiti na nivo od oko 4,55% BDP-a, koji omogućava hvatanje priključka sa zemljama CIE u pogledu razvijenosti infrastrukture.

U kojoj meri je važno upravljanje javnim investicijama i da li tu ima prostora za napredak?

Da bi pozitivno uticala na privredni rast, politika javnih investicija mora da bude održiva i efikasna. Pod održivošću se podrazumeva zahtev da javne investicije, u iznosu od 4,5-5% BDP-a budu uklopljene u održivi nivo fiskalnog deficita, koji u srednjem roku ne bi trebalo da bude veći od 1% BDP-a.

S druge strane, da bi javne investicije bile efikasne, potrebno je da budu fokusirane na društveno najisplativije projekte i da se realizuju na efikasan način. To znači da je potrebno uvesti meritorni sistem ocene isplativosti i selekcije projekata  koje će država finansirati, ugovaranje radova vršiti na transparentan i otvoren način, putem tendera, te unaprediti sistem nadzora nad kvalitetom i brzinom realizacije projekata.

Osim toga, potrebno je uvesti i sistemske podsticaje (i penale) za opštine i gradove, koji bi učinili da i lokalne samouprave povećaju iznos i efikasnost realizacije investicija u lokalnu infrastrukturu.