Švedska: Ključ je u obrazovanju

Besplatni vrtići, biblioteke, školovanje, udžbenici, zdrava hrana u školama, ekskurzije koje nisu na teret porodicnog budžeta, nastavnici kao prijatelji đaka, bliskost s prirodom, filozofski vrtići u kojima deca od malih nogu raspravljaju o životu, uče da sumnjaju i postavljaju pitanja, da postanu empatični ljudi, gradjanski aktivisti koji ustaju da se bore za svoja i prava svakog drugog čoveka na planeti…

To je u kratkim crtama obrazovni sistem Švedske. Cilj mu je stvaranje svesnih, aktivnih i obrazovanih građana koji će graditi kvalitetno i demokratsko društvo.

Ovako osmišljeno formalno obrazovanje podupire neformalno obrazovanje, koje u ovoj skandinavskoj zemlji, članici EU, nije ništa manje važno od formalnog.

Kako to detaljnije izgleda i šta bi Srbija mogla da preuzme od švedskog sistema opisale su Ana Urombi, generalna sekretarka Akademije Raul Valenberg, Maša Avramović, doktorand i nastavnik na Odeljenju za pedagogiju i Odeljenju za obrazovanje nastavnika na Sodertorn univerzitetu u Stokholmu i Eva Gaugirard, profesorka švedskog i francuskog jezika u srednjoj školi Hersby Highschool.

Urombi: Neformalno obrazovanje jednako je značajno kao i formalno

Akademija Raul Valenberg jedna je od najznačajnijih ustanova neformalnog obrazovanja u Švedskoj. Osnovana je u znak sećanja na švedskog diplomatu Raula Valenberga, poznatog i po nadimcima „švedski Šindler“ i „Andjeo Budimpešte“, koji je tokom Holokausta spasio na desetine hiljada mađarskih Jevreja.

Akademiju je osnovala Raulova sestra Nina Lagergren, koja je nakon njegove smrti počela da obilazi škole širom Švedske kako bi pričala priču o njemu.

Ana Urombi kaže da je za Ninu bilo veoma važno da priča o Raulu ne bude zaboravljena, već da inspiriše buduće generacije.

„Nina je 2001. godine osnovala Akademiju Raul Valenberg s vizijom sveta u kome svaki pojedinac svojim znanjem i građanskom hrabrošću ustaje da se bori za ljudska prava. Danas, Akademija sa Raulom Valenbergom kao svojim uzorom, ima za cilj da inspiriše i podržava mlade ljude da deluju u svom okruženju u duhu civilne hrabrosti“, objašnjava Urombi.

Foto: Privatna arhiva

U skladu s tim Akademija je pokrenula projekat Cube – Kocka ljudskih prava, kao i nagradu Mlada hrabrost koju dodeljuju svake godine hrabrim mladim ljudima, za sada iz pet evropskih zemalja – Švedske, Francuske, Mađarske, Srbije i Španije.

„Ključ je u obrazovanju. Mi u Akademiji verujemo da je neformalno obrazovanje za sve jednako značajno kao i formalno jer mladima može da pruži inspiraciju, znanje i tehnike kako da postanu odgovorni demokratski građani koji neguju saosećanje za druge, pogotovu one kojima su prava ugrožena. Cube projekat se zasniva na obrazovanju o istoriji i ljudskim pravima, ličnom razvoju mladih i njihovom kreativnom izražavanju“.

Deo aktivnosti Akademije poklapa se s aktivnostima zvaničnog nastavnog plana i programa, dok deo izlazi iz tog okvira. Nastavni materijali i podrška nastavnicima da se bave temom ljudskih prava i Holokausta u okviru Cube projekta je u skladu sa kurikulumom.

„Veoma je važno da mladi imaju uzore na koje se ugledaju i koji ih inspirišu da čine velike stvari. Skoro svaka mlada osoba sa kojom sam razgovarala govorila je o nekom svom učitelju, prijatelju, roditelju ili nekoj drugoj osobi iz okruženja koja joj je bila inspiracija, što govori o tome da mladi koji imaju uzore na koje se oslanjaju imaju podršku da stasavaju u odgovorne građane koji doprinose boljem društvu“, ističe Urombi.

Mladi nisu samo naša budućnost nego i naša sadašnjost i stoga su njihove lične vrednosti od suštinskog značaja – ono u šta mladi veruju, u kakvom društvu i zajednici žele da žive, kaže ona.

Unutrašnji vrednosni kompas koji nose u sebi veoma je važan jer čini bazu na koju se oslanjaju i koja ih vodi u životu. Pričajući priču o Raulu Valenbergu inspirišemo mlade da sagledaju svoje unutrašnje vrednosti, podstičemo ih da promišljaju o svom mestu u društvu i ohrabrujemo ih da, baš kao i Raul, uvek deluju s građanskom hrabrošcu. Na našim treninzima o samoliderstvu ih pozivamo da razumeju svoje vrednosti, kalibriraju svoj unutrašnji kompas i iznalaze načine da čvrsto stanu iza svojih uverenja. To je nešto što škole nisu uvek u mogućnosti da čine.

Avramović: Tokom celog školovanja gaji se kultura podrške i pomaganja

Maša Avramović, koja je do pre koju godinu predavala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom se preselila u Stokholm, kaže da je Švedski sistem veoma dobar, ali da i on ima izazove s kojima se suočava. Zasniva se na tri postulata: etički, istraživacki i praktični.

„Kada kažem etički, to znači da je obrazovanje vrednosno orjentisano. Deca se od malih nogu uče da poštuju druge ljude i njihove različitosti, uče se nenasilju, inkluziji i uzajamom poštovanju u zajednici u kojoj svako nalazi svoje mesto, svako joj doprinosi i svako oseća da joj pripada“, navela je Avramović.

Cilj istraživačkog aspekta obrazovanja je podučavanje dece da nema samo pukog prihvatanja gotovih znanja i memorisanja činjenica, nego da treba da postavljaju pitanja i istražuju odgovore na njih.

Treća je praktična komponenta, što znači učenje veština za svakodnevni život: od lične ekonomije i toga kako da čuvaju i troše svoj džeparac, do toga kako da sebi organizuju putovanje, pa do kuvanja, peglanja i slično.

Devedeset posto dece u Švedskoj ide u vrtić. Pravo na mesto u vrtiću je jedno od osnovnih prava svakog deteta i porodice bilo da je reč o rođenim Švedjanima li doseljenicima s bilo kog kraja sveta. Već u tom uzrastu deca se uče kreativnom i kritičkom razmišljanju.

„Zanimljivo je da u Stokholmu postoji filozofski vrtić gde se deca bave filozofijom. Tamo uče da raspravljaju o raznim egzistencijalnim, životnim pitanjima, da uvek postavljaju pitanja „zašto“ i da kroz razgovor dolaze do odgovora“, izjavila je Avramović.

Ono što je kod nas dosta zapostavljeno – briga o životnoj sredini – kod njih je veoma značajan deo školovanja. Zato se od jaslica uče da čuvaju okolinu, recikliraju, uzgajaju povrće u školskim baštama, beru borovnice i drugo voće, od čega im se potom kuvaju zdravi obroci.

„Potpuno je uobičajeno da deca provode veliki deo vremena napolju bez obzira na vremenske prilike, pa se vrtići i škole grade blizu prirode. Živi se dosta blisko s prirodom i puno se radi na održivom razvoju. Puno se reciklira, pa škole često imaju sisteme za reciklažu i greju se na recikliranom biomaterijalu“, dodala je Avramović.

Tokom celog školovanja gaji se kultura podrške, pomaganja jednih drugima i podsticanja tako da se svi osećaju slobodni i jednaki. Od vrtića, škola, do fakulteta radi se na uzajamnom poštovanju, uzajamnoj podršci, gradi se odnos u kome se radi za opšte dobro.

„Deca se uče da sagledaju svoj položaj u svetu i položaj drugog, da umeju da se nađu drugome, da umeju da postave pitanje zašto je nešto takvo kakvo jeste i to je ono sto bi trebalo Srbija da usvoji“, zaključila je naša sagovornica.

Važan deo obrazovanja je, uz kritičko podsticanje i kreativnog mišljenja, pa se tako deca od najranijih dana uče i podstiču da budu kreativna i da smišljaju inovacije.

Švedsko obrazovanje može da se poredi s našim u tom smislu što je obavezno.

Kod njih se puno radi na integraciji u okviru škole, pogotovo dece koja nisu iz Švedske.

Životna praktičnost obrazovanja je, takođe, veoma važna.

Već od petog razreda osnovne škole imaju časove na kojima uče kako da spremaju hranu i kako da se snađu u svakodnevnim životnim situacijama.

Zanimljiv je način na koji se plaćaju ekskurzije, pa su roditelji rasterećeni i tog troška.

„Novac za ekskurziju skuplja se tako što odeljenja nalaze način kako da u svom kraju zarade novac. To rade prodajući predmete koje đaci sami naprave ili tako što u školi naprave nešto za jelo, na primer kolače i kafu (čuvena švedska fika) i iznesu to u park na prodaju. Sav zarađeni novac uplaćuju u svoj fond za ekskurzije iz kog se one izfinansiraju“, priča Maša.

Švedska je nacija koja je fizički najviše aktivna po svim svetskim statistikama. Stoga ne čudi činjenica da je kod njih koncept nezdrave hrane u školama nezamisliv.

„Podrazumeva se da je sva hrana, pa čak i užina koja se jede napolju u parkovima – zdrava. Mnogo se vodi računa o brizi za telo i o zdravoj ishrani“, rekla je Avramović.

Uporedo s brigom o đacima vodi se i briga o nastavnicima. Oni stalno nadograđuju svoja znanja, i imaju specifičan način učenja. Jedina sličnost s našim sistemom obrazovanja jeste, kako kaze sagovornica, činjenica da nema dovoljno nastavnika i da su oni postojeći preopterećeni i nezadovoljni svojim primanjima.

Imamo puno planiranja nastave i puno praćenja učenika, a problem je to što često nedostaju zamene. Veliki je pritisak na nastavnike, pa se često čuje da je neophodno da se nastavnicima poboljsa status i što se tiče uslova rada i što se tiče zarade.

Govoreći o Univerzitetu na kojem radi, Avramović kaže da ga je izabrala jer daje jednu vrstu širokog i multidisciplinarnog pristupa.

„Meni se veoma dopalo to što su filozofije obrazovanja koje izučavaju ne samo evropocentrične, nego su i globalne, pa smo izučavali i studije takozvane crnačke kulture, potom azijske i druge… Mi učimo neku pedagošku filozofiju, koja nije samo evropska nego i domorodačka, južnoamerička..Dakle, prilično različitih perspektiva“, navodi.

Za nas inovativno i možda čudno, a za njih sasvim normalno jesu i studije za vaspitače na kojima Maša radi. Tako imaju predmet Dečija igra i egzistencijalna pitanja u koji je i Maša bila uključena.

Dakle, budući vaspitači rade na tome koja su to egzistencijalna pitanja kojima se bave mala deca i kako je igra u stvari način bavljenja tim pitanjima, odnosno kako je igra način istraživanja egzistencijalnih pitanja kod dece.

S druge strane studenti koji su nastavnici imaju predmet Vrednosti u globalnom društvu, gde se bave interkulturalnošću.

„Tu se radi na pitanjima ljudskih i dečijih prava kao okosnicom obrazovanja, pitanjima poput onog kako graditi jedno demokratsko i ravnopravno društvo za sve gradjane, kako praviti pristup obrazovanju koji je interkulturalan“, zaključila je  Maša Avramović.