„Svi treba da podržimo studente“: Aleksandar Kavčić o protestima i sistemu koji je „već pukao“

Protesti koje su pokrenuli studenti zbog pada nadstrešnice pre više od dva meseca šire se celom Srbijom, stigavši iz velikih univerzitetskih centara sve do mesta kao što su Bogatić, Kosjerić i Brestovac kod Leskovca. Uz sve masovnije blokade kojima se pridružuju sve širi slojevi stanovništva i državu koja ne pokazuje volju da ispuni studentske zahteve, otvara se pitanje kakav će biti epilog protesta koji se sve češće po obimu poredi sa događajima iz 1968. godine.

„Ovaj sistem je već pukao. Pitanje je samo šta će ga naslediti“, kaže Aleksandar Kavčić, osnivač istoimene fondacije koja se bavi ulaganjima u obrazovanje u Srbiji, odgovarajući na pitanja Nove ekonomije o aktuelnoj situaciji. Za njega nema dileme da studente svi treba da podrže i da će konačni izlaz morati da bude u izborima, ali „tek nakon što se studenti izbore da ti izbori budu pravedni“.

* Kako gledate na studentske proteste?

Car je go, “nema ništa na sebi”, reče dete u Andersenovoj bajci “Carevo novo odelo”. Čitali ste tu pripovetku? Eto to mislim da su studenti rekli. I nije niko drugi mogao to tako jasno i glasno da kaže, osim mladih. I sad kada su to konačno rekli najmlađi članovi našeg društva, svima je pao kamen sa srca i odjednom je velika većina izgubila strah da i ona to kaže i podrži. Naravno da su studenti u pravu što traže da im se zahtevi ispune. I svi mi treba da ih podržimo. I naravno da treba da traže da im te zahteve ispune nadležni organi, a ne nenadležni vrhovni pojedinac.

Da li ima išta plemenitije nego tražiti pravdu, tražiti da institucije prorade, tražiti da se nenadležni više ne meša u svaku čorbu, da ne podržava koruptivni sistem. Ovaj sistem je već pukao. Pitanje je samo šta će ga naslediti.

* Šta vidite kao mogući ishod, kako ova situacija može da se razreši?

Razrešiće se. Ovo je gotovo na ivici generalnog štrajka. Fakulteti ne rade. Advokati ne rade. Škole polovično rade. Iz ovoga mora da se izadje, ali se ja bojim da studenti neće lako da zagrizu za udicu varalicu nenadležnog. Studenti nemaju šta da izgube, budućnost njihove zemlje je u pitanju. Studenti traže dela, a ne prazna obećanja osobe koja po ustavu nije nadležna ni za šta.

Na posletku, iz ove krize ćemo morati da izadjemo izborima, ali tek nakon što se studenti izbore da ti izbori budu pravedni, bez bugarskih vozova, bez šlepanja glasača iz Bosne, bez falsifikovanja glasova ljudi u dijaspori, bez lažnih prijava prebivališta… jednostavno bez varanja, a ako i bude varanja, bojim se da će studenti ponovo blokirati sve. Epilog mora biti promena sistema tako da nikad više sva vlast ne dođe u ruke jednog, pogotovu ne nenadležnog, pojedinca.

Srbija je zapravo mlada republika. Sve mlade republike prolaze kroz period “učenja” demokratije. Naučićemo i mi. Žao mi je što sav taj teret pada na mlade, na studente, ali moramo se pomiriti sa tim da je naša generacija pokazala da je nesposobna – to sam već nekoliko puta izjavio – i zapravo je poželjno da se potrudimo da bar donekle popravimo utisak tako što ćemo slušati i poslušati mladu pamet ove zemlje.

* Šta nam je pokazao poslednji protest kada su studenti blokirali mostove u Novom Sadu?

Pre svega, jasno je da su ovi studentski protesti podržani od širokih narodnih masa, mnogo širih nego što bi to izgledalo gledajući režimske medije. Ja nikad nisam video da je narod donosio hranu i tako srdačno dočekiivao učesnike nekih drugih (režimskih ili opozicionih) mitinga. Narod studente zaista dočekuje kao “oslobodioce”. To se ne može odglumiti. To je iskrena emocija.

Genijalan potez je bila šetnja od Beograda do Novog Sada. Kada već RTS ili Pink neće da prenesu sliku protesta do malih mesta širom Srbije, onda ćete proteste videti neposredno u svojoj varoši tako što će studenti prošetati kroz njih ili prespavati u njima (Pećincima, Staroj Pazovi, Inđiji itd.).

Dakle, ta šetnja je na svoj način osujetila blokadu medija. Sada se narod i u drugim mestima širom Srbije ne plaši više da izadje na ulice. “Pa on zaista nema ništa na sebi! — povikaše najzad svi uglas.” Tako se završava Andersenova bajka, a nama nadam se tim rečima počinje nova budućnost za koju moramo biti na nivou zadataka – ne izneveriti ovu Mladost Srbije

Naši političari su vođe navijača