Tajni sastojak koji niko ne zna

Na prvi pogled Srbija se ne može meriti sa turističkim potencijalom Hrvatske ili Crne Gore. Ipak, dok ove zemlje zavise od tri meseca letnje sezone, planine u Srbiji rade osam meseci, a banje preko cele godine. Uz Beograd kao turističku metropolu i ulaganja države, Srbija može postati ozbiljan igrač, smatra Nikola Avram, generalni direktor „MK mountain resort“ u razgovoru za Novu ekonomiju.

Kakav je turististički potencijal Srbije u poređenju sa regionom?

Kada bi država privatizovala banje i preusmerila investicije u turizam, mislim da bi Srbija mogla da stigne Crnu Goru. Ako se napravi dobra turistička ponuda, a ne ovo što se sad samo zove turizmom, broj turista može biti mnogo veći. Ako izuzmemo Beograd, u ostatku Srbije sada je to prilično malo noćenja. Sve se svodi na to da dovedemo ljude iz Beograda, Novog Sada i malo stranaca. Kada bi se uložilo mnogo manje novca nego što se daje za neke fabrike, Srbija bi doživela revoluciju turizma. Danas Rusi čine 10 odsto tržišta. Crnogorci koji su išli u Sloveniju, sada dolaze na skijanje na Kopaonik. Za dve godine Rumuni će dolaziti na Kopanik u ozbiljnom broju. Beograd je destinacija koja funkcioniše sama po sebi i ima obrise velikog turističkog centra. Mislim da je Beograd peti grad u Evropi po usluzi, hrani, restoranima i ima sve uslove da preraste u pravu turističku metropolu.

Šta je to što bi država trebalo da učini za razvoj turizma?

Infrastruktura, marketing i promocija su stvari u koje država treba da ulaže, uz koordinaciju sa privatnim sektorom. Uz zajednički nastup i hoteli treba da budu dobri. Ko god je uložio novac i ima moderan hotel, dobro radi. Problem je u tome što je i dalje preko 60 odsto hotelske privrede u rukama države. Turizam i bez većih ulaganja u ovoj godini ima rast od 12 odsto, dok je većina ostalih privrednih grana u padu.

U planinski turizam je bilo ulaganja. Vlada Srbije je uložila u skijališta, a privatni sektor je uložio u hotele. Na planinama se vidi ta saradnja državnog ulaganja u razvoj jedne privredne grane i privatnog sektora. Da budem iskren, teško da bi hotel Grand radio bez dobrih skijališta, ali teško da bi i skijalište dobro radilo da nema dobrih hotela.

Kada bi država napravila ozbiljnu strategiju turizma, mogla bi iskoristiti ogroman potencijal. Turizam je grana koja vrlo lako zapošljava veliki broj ljudi. Svaki osmi ili deveti zaposleni na svetu radi u turizmu. Uz turizam idu i taksi službe, restorani, kafići, avio-prevoz, autobusi, hrana. Srbija bi sa nekoliko dobrih poteza mogla postati ozbiljna turistička sila.

Koje su to šanse Srbije za privlačenje stranih gostiju?

Na primer, u Srbiji ima veoma mnogo banja. Vrnjačka Banja je pandan Karlovim Varima. Mislim da ako bismo za neku banju ponudili partnerstvo u inostranstvu pod normalnim uslovima, bez problema bismo našli strateškog partnera.

Srbija ima bogatu istoriju i kulturu, posebno iz rimskog perioda, koja je neiskorišćena. Hrvatska ima jednog rimskog cara Dioklecijana i svi za njega znaju. Iz Srbije ih je bilo 16, a niko ne zna za njih. Gamzigrad je najbolje sačuvan stari rimski grad u Evropi. Priroda je dala resurse i bilo bi glupo ne iskoristiti ih.

Kada bi se aerodrom Lađevci pokrenuo, to bi celoj hotelskoj privredi Kopaonika, Zlatibora i Vrnjačke Banje mnogo značilo. Sada vam iz Beograda do Kopaonika i Zlatibora treba pet sati autobusom.

Ako se poveća PDV na turističke usluge sa osam na 20 odsto, kako će to uticati na industriju?

Ako povećaju PDV na 20 odsto, ovogodišnjih 12 odsto rasta turizma će sledeće godine da se pretvori u pet ili 10 odsto pada. Nemamo mi toliko visoke cene pa da možemo rast poreza da preuzmemo na sebe bez povećanja cena. Beograd kao destinacija se bori sa Budimpeštom, Sofijom, Zagrebom… Mi smo već skuplji od njih, kad cene porastu još 10 odsto, zasutaviće se rast. Kalkulacija sa povećanjem poreza se totano menja, samo je pitanje koliko možemo da prebacimo na goste, a bojim se jako malo, zbog niskog standarda. Na primer, mi gradimo hotel u Beogradu i da smo znali za ovo pre početka gradnje, ne bismo započinjali.

Hrvatska je imala PDV 23 odsto, a za turizam je bio 10 odsto. Francuska je spustila porez za hotele na pet odsto, ali su imali inspektore koji su išli od hotela do hotela i gledali da li su svi smanjili cene za toliko.

Takođe, sigurno oko 4.000 radnika u turizmu će ostati bez posla, zbog povećanja PDV-a. S druge strane, tih 10 odsto koji će otići državi od nas je veoma malo i neće imati veliki efekat u spasavanju budžeta. Drugi efekat je da će omogućiti jačima koji imaju novca da kupe ove manje budzašto.

Kakvi su ljudski resursi u hotelijerstvu u Srbiji?

Radio sam u Opatiji, Dubrovniku, Budvi i sada radim na Kopaoniku. Ljudi u Hrvatskoj imaju najviše razvijene sposobnosti za turizam. Ali ono što nemaju ni u Hrvatskoj ni u Crnoj Gori, a što Srbi imaju, jeste gostoljubivost. Na Kopaoniku smo za tri i po godine uz stalno ulaganje napravili ozbiljne konobare i kuvare. Danas ko god dođe, ne žali se na uslugu, hranu, smeštaj. Ulažemo dosta u edukaciju naših radnika. Ljudski potencijal u Srbiji je neverovatan, jer ljudi ne smatraju da je ispod časti nekog poslužiti.

Radilli ste u SAD. Kakvo je tamo hotelijerstvo u odnosu na Evropu?

To je zemlja u kojoj sve funkcioniše u praksi i ako nešto radi, oni se neće opterećivati nekim pravilima. Ja vodim kompaniju po američkim uzusima. Nije bitno da li su konobari uštogljeni, nego da budu ljubazni, pristojni i brzi. Bilo koji naš konobar iz državne firme bi znanjem „pojeo“ bilo kog konobara iz Amerike, ali Amerikanci imaju konobare prodavce, a mi konobare nosače. Amerika je zemlja dobre prakse, gurnu te u vatru, izvuku najbolje iz tebe, traješ tri, četiri, pet godina i onda dolazi neko novi.

Vodili ste hotele na moru, a od pre tri i po godine upravljate kompleksom planinskih hotela. Kakva je razlika u poslovanju?

Kada sam došao, rekao sam da je jedina razlika između mora i planine ta što tamo kosimo travu, a ovde čistimo sneg. Pogrešio sam, mnogo je teže čistiti sneg. Hotelski biznis je isti. Sve što sam naučio na moru, primenio sam na planini. Važno je da je sve čisto, uredno, da su konobari ljubazni i hrana dobra, da imamo dobru prodaju i marketing i dobre cene. Kada se ove stavke poklope, imate biznis bez obzira na to  gde ste. Hotelijeri na moru su mnogo manje maštoviti nego na planini, jer ovde imate dve sezone. Za nekoliko godina na planini neće biti razlike između zime i leta sem u cenama, jer je zima ipak skuplja.

Šta izdvaja dobar hotel u odnosu na ostale?

Kada bih to znao, bio bih milijarder. To je tajni sastojak koji niko ne zna. Naravno da je glavni faktor rad. Ali ima velikih kompanija koje su preuzele hotele i nisu mogle da ih pokrenu, a onda dođe mala kompanija i napravi sa njima odličan biznis. To vam je kao sa kafićem. Imate u Strahinjića bana nekoliko kafića jedan pored drugog, ali samo jedan stalno radi odlično. Tu je i tradicija. Na primer, u Beču imate tri hotela u koja morate da uđete, bar da pojedete saher tortu.

Ljudi su ti koji čine hotel. Znam na primeru Hrvatske da ima hotela u koje je uloženo po 50-60 miliona evra, imaju zlatne kvake, a rade gore nego neki normalan hotel gde su recepcionari srećni i osoblje zadovoljno. Kada odete kući, ne pamtite kakva su bila vrata, nego nosite sa sobom utisak.

Treća stvar je da budete drugačiji od ostalih. Ne bolji, ali drugačiji, bar dok vas ne iskopiraju.