Većina uspešnih proizvođača ne može da se osloni na domaće dobavljače

Većina uspešnih proizvođača koji plasiraju robu na strana tržišta kaže kako su primorani da se oslanjaju „samo na sebe“, jer manje firme koje bi mogli da angažuju kao dobavljače ili podizvođače nemaju potrebne kapacitete niti znanje, a država ne nudi odgovarajuće programe da se takva situacija poboljša, piše portal Biznis i finansije (B&F)

Kada se pomene lanac dobavljača u Srbiji, po pravilu se odmah pomisli na domaće firme koje uspešno izvoze za strane partnere. Ali šta je sa dobavljačima i podizvođačima domaćih izvoznika?

Projekat „Nemačka inicijativa za pronalaženje dobavljača u zemljama Zapadnog Balkana“ sprovodi se u Srbiji već deset godina, a za dobavljače su zainteresovane kompanije pretežno iz metaloprerađivačkog sektora, autoindustrije, prerade i proizvodnje materijala od plastike, kao i iz elektro i elektronskog sektora.

To su, takođe, sektori u kojima su srpskim izvoznicima potrebni pouzdani domaći dobavljači i kooperanti, kako ne bi uvozili većinu onog što je potrebno u proizvodnji, pogotovo za izvoz.

Ali do njih se teško dolazi zato što ih je premalo, a ima i onih koji ne zadovoljavaju stroge kriterijume velikih domaćih proizvođača i izvoznika.

To potvrđuje i Borko Mojsilović, vlasnik i direktor „Građevinara“ iz Ivanjice, velikog proizvođača montažnih kuća.

„Nekada se u bivšoj Jugoslaviji od domaćih proizvođača mogao nabaviti sav materijal za postavljanje montažne kuće, od eksera, staklene vune, rigips ploča, do crepa. Danas, i kada bi na domaćem tržištu kupili eksere koji se postavljaju pištoljem, zbog lošeg kvaliteta mogao bi se ekser zaglaviti u tom alatu. Zato moramo da ih uvozimo iz Nemačke“, kaže za B&F Mojsilović, koji više od 40 godina posluje u građevinarstvu.

Firme koje ne može da nađe ni inspekcija

On navodi da jako teško nalazi podizvođače u Srbiji i zbog drugih razloga, pre svega zbog raširenog sivog tržišta.

„Vidim da se u ponudi na internetu oglašavaju 44 firme koje nude montažne kuće, ali od toga 30 nema nijednog radnika. Inženjera ima moja i još jedna firma. Kada kupac dođe i vidi našu ponudu, misli da mu je bolje da se obrati tim firmama koje su jeftinije, a u koje inspekcija i ne ulazi jer ne može ni da ih nađe“, konstatuje Mojsilović.

„Građevinar“ ima preduzeće u Hrvatskoj i tamo uspeva da nađe potrebne radnike i kooperante, mada ni tamo to nije lako, ali po rečima Mojsilovića njihovo tržište je bolje uređeno, manje je sive ekonomije i korupcije.

„Svojevremeno je moja firma trebalo da bude podizvođač glavnom izvođaču radova na zdravstvenim objektima u Srbiji, ali smo odmah odustali jer nisam znao kako da kontaktiram tog izvođača zato što nije imao ni kancelariju, a dobio je posao velike vrednosti“, navodi primer iz sopstvenog iskustva vlasnik „Građevinara“.

Na pitanje da li je na te probleme ukazivao nadležnima u državi, odgovara da „oni sve to dobro znaju“ i da „korupcija kreće od vrha“.

„Kako male firme, koje bi trebalo da se osposobe da budu pouzdani kooperanti domaćim i stranim kompanijama, mogu da se nadaju bilo kakvoj pomoći države? Evo mi, koji nismo tako mali i ne bi trebalo da imamo bilo kakve teškoće da dobijemo zajam, čekamo godinu dana da nam Fond za razvoj odobri kredit, a za to vreme neki su ga dobili preko reda“, tvrdi Mojsilović.

Prednosti udruživanja

Slična situacija sa obezbeđivanjem solidnih kooperanata, koji imaju potreban kvalitet, konkurentne cene i poštuju rokove je i u metalskoj industriji, ali je ipak malo povoljnija, smatra Zoran Pekez, menadžer Vojvodina metal klastera.

„Bolja je utoliko što u metalskoj industriji postoji jasna standardizacija materijala, tehnologija, poluproizvoda i gotovih proizvoda, što olakšava komunikaciju i uspostavljanje kooperantske saradnje i zajedničke proizvodnje. Prednost je i to što metalci u Srbiji imaju svoj klaster, koji im već godinama pomaže da budu konkurentniji i da lakše i efikasnije uspostavljaju saradnju. U klasteru je u ovom trenutku udruženo preko 200 preduzeća i preduzetnika iz metalskog sektora, sa preko 15.000 zaposlenih iz Srbije ali i zemalja okruženja i EU“, kaže Pekez za B&F.

On navodi da su neka od ograničenja za veće uključivanje malih firmi u lance dobavljača u tome što njihovi vlasnici, koji su često i direktori u svojim preduzećima, preopterećeni dnevnim obavezama nemaju vremena da uče, pa čak ni da pošalju bar manji broj zaposlenih na usavršavanje.

Prema njegovim rečima, nabavka kvalitetne opreme je ozbiljna poteškoća za male firme i to ih ograničava da rade za veće izvoznike.

„Problem je u tome što su tehnologije i oprema u našoj branši veoma skupi. Male i srednje firme ne mogu da ih nabavljaju iz sopstvenih sredstava jer nemaju sigurne poslove kojima bi isplatili investiciju, a opet velika kompanija ne može da im da posao zato što nemaju odgovarajuću opremu i to je začarani krug“, ukazuje Pekez.

On dodaje da država u poslednjih nekoliko godina otvara mogućnosti za uključivanje malih i srednjih preduzeća u lance inostranih dobavljača, multinacionalnih kompanija, ali ne i domaćih preduzeća.

„Krajnje je vreme da se uvedu slični programi za uspostavljanje bolje saradnje između većih srpskih preduzeća i malih firmi koje bi mogle da postanu njihovi kooperanti ili dobavljači“, smatra Pekez.

Država subvencioniše i nabavku opreme, često samo nove. U metalskoj branši moguće je nabaviti i polovnu, korišćenu do tri godine ali u dobrom stanju, po znatno nižoj ceni od one za novu opremu.

Sredstava koje država odvaja za ovu namenu su skromna i nedovoljna za preduzeća u metalskom sektoru. Na primer, cena opreme za radno mesto u industriji informaciono-komunikacionih tehnologija je 10 do 20 hiljada evra, dok je u metalskoj od 250 hiljada pa naviše, posebno u delu automatizacije, robotike, aditivnih i drugih visokih i naprednih tehnologija koje obezbeđuju konkurentnost.

„Udružili smo se upravo zato da bismo pomogli sami sebi i uspevamo u tome skoro 14 godina. Tako da se može reći da ko je u našoj branši izdržao do danas, on nije samo metalac nego je i pravi umetnik“, zaključuje Pekez.

Jedna od kompanija koje nemaju teškoće da nađu dobre dobavljače je kruševački proizvođač guma Goodyear Srbija.

Finansijski direktor Radivoje Pavlović navodi da imaju stalnih 15 do 20 kooperanta sa kojima sklapaju velike poslove, a spisak bi bio i duži da se uračunaju ugovori manje vrednosti.

„Istina je da ima i robe koju ne možemo da nađemo ni kod jednog proizvođača u Srbiji, pa moramo da je uvozimo. U pitanju su i kvalitet i količine. Bilo bi bolje za našu ekonomiju da tu robu možemo da nabavimo na našem tržištu, ali jednostavno to sada nije moguće. Kada bi postojala takva mogućnost, ona ne bi povećala našu proizvodnju jer su i sada svi naši kapaciteti uposleni, ali bismo bili konkurentniji jer bi ta nabavka bila jeftinija“, kaže Pavlović za B&F.

On smatra da problem nije samo u tome što male i srednje firme nemaju novca niti povoljne izvore finansiranja kako bi se osposobile da budu partneri velikim kompanijama, već da u Srbiji često nema ni dovoljno interesovanja, ali ni znanja da se to sprovede.