Vlast frustrira što nema dovoljno jakih intelektualaca koji bi je podržali

Intervju sa Aleksandrom Pavlovićem, naučnim saradnikom na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, za podcast „Dan posle„.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle – Aleksandar Pavlović o napadu režima na naučnike

Šta je to zapravo Institut za filozofiju i društvenu teoriju? Čime se bavi, kada je osnovan, koje su ličnosti vezane za njegov razvoj, i zašto bi njegova sudbina uopšte trebalo da nam bude važna?

Aleksandar Pavlović: Institut za filozofiju i društvenu teoriju je jedan istraživački institut, u kome radi jedna relativno mala grupa ljudi, nekoliko desetina nas, koji se bavimo istraživanjima iz oblasti društvenih nauka — filozofije, sociologije, a donekle i politikologije. Ono što je značajno je to da je naš institut jedini humanistički institut koji je deo Univerziteta u Beogradu — svi ostali instituti su iz oblasti prirodnih nauka. Dakle, Univerzitet u Beogradu ima niz fakulteta, na kojima se odvija nastava, i gde su zaposleni prvenstveno profesori. Pored toga, on ima jedan broj instituta, gde ljudi uglavnom rade na istraživanjima — oni proizvode naučne radove, i rade na naučnim projektima. Rezultati tog rada, njihovi naučni rezultati, bitno utiču na generalnu sliku o Univerzitetu, ali i o našem društvu uopšte. 

Naš institut vodi poreklo od studentskih protesta 1968. godine, jer su nakon tih protesta Tito i komunistička elita obeležili jednu grupu profesora na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koje su smatrali pokretačima te pobune. Prema njima su zbog toga primenjene određene mere — to je najpre trebalo da bude odstranjenje iz nastave, a zatim odstranjenje sa posla. Tokom sedamdesetih, ta grupa, koju su činili tadašnji ugledni profesori poput Ljubomira Tadića, Dragoljuba Mićunovića, Zage Golubović i Mihaila Markovića, je i uklonjena iz nastave, i oni su jedno vreme bili nezaposleni. Potom su, počev od osamdesetih godina, zaposleni kao istraživači — dakle samo kao naučnici, sklonjeni su iz nastave — u okviru jednog Instituta za filozofiju. Taj institut je osamdesetih i devedesetih bio mesto najnaprednije misli — tu su pored Mićunovića radili Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica. Tamo su radili i Nebojša Popov, Kosta Čavoški… To su bili ljudi koji su se zalagali za uvođenje višepartijskog sistema, i koji su kasnije, kroz devedesete i dvehiljadite, prvo bili osnivači demokratske opozicije, a zatim su jednu dekadu praktično bili na čelu nove postmiloševićevske Srbije.

Kojim temama se sada bavi Institut?

AP: Jedna grupa kolega iz Instituta se poslednjih godina dosta bavila pojmom angažovanosti, i angažovanog mišljenja i pisanja. Pored toga, mi smo deo nacionalnih istraživanja i raznih međunarodnih projekata koji se bave različitim društvenim pojavama u Srbiji — od porodičnih odnosa, preko nekih socioloških fenomena, do, recimo, političkih ili kulturnih gledišta koja imaju građani Srbije. Imamo dosta jaku regionalnu saradnju, pa su u našim istraživanjima vrlo značajne teme srpsko-albanskih odnosa i regionalnog pomirenja. Tako da je to, možemo reći, mesto jedne žive misli.

Izgleda da u poslednje vreme postoje neki pokušaji da se ta živa misao umrtvi, i tu se kao izvor velike opasnosti za buduću egzistenciju pominje imenovanje novog predsednika upravnog odbora Instituta. Da li možete da nam date neki kratak presek dešavanja u vezi sa time?

AP: Fakulteti i instituti imaju svoja naučna, odnosno nastavna veća, sastavljena od zaposlenih u toj instituciji, i upravne odbore, koje zajedno čine predstavnici Vlade, tačnije Ministarstva nauke, prosvete i tehnološkog razvoja, i predstavnici zaposlenih. Ta dva organa su u neku ruku kao gornji i donji dom parlamenta. Način organizacije fakulteta i instituta je isti, s tim da su instituti mnogo više vezani za Ministarstvo prosvete, koje ih direktno finansira, dok fakulteti imaju veću autonomiju — iz tog razloga, u upravnim odborima fakulteta zaposleni biraju više članova nego što ih bira Vlada. Sa druge strane, u pogledu instituta je zadržano rešenje koje se nalazi u nekom zakonu iz prve dekade dvehiljaditih, po kome Vlada, odnosno Ministarstvo, imenuje četiri člana upravnog odbora, a instituti predlažu samo tri. To je jedna nezavidna situacija, u kojoj je mogućnost da se utiče na institute velika. 

Sad, ta mogućnost može, ali ne mora da se koristi… Način na koji je to ranije funkcionisalo u našem institutu, i u nekim drugim, je praksa da se u upravni odbor imenuju ljudi koji su neutralni ili dobronamerni. Naš trenutni problem je to što je prethodnom upravnom odboru istekao mandat, a novi upravni odbor koji je Vlada postavila je sastavljen od ljudi koji ne samo da nemaju neke posebne veze sa istraživanjima na kojima mi radimo, nego su ideološki zaista na prilično udaljenom stanovištu u odnosu na ogromnu većinu zaposlenih u Institutu. To je kod nas stvorilo izvesno podozrenje, i jedan strah da su posredi neke loše namere i planovi da se naše delovanje i naša misao na neki način disciplinuje. U ovom dugom periodu — otkad je imenovan prvi upravni odbor, od čega je prošlo već preko godinu dana — mi smo na razne načine pokušavali da dođemo do nekog kompromisa sa predstavnicima Ministarstva i Vlade.

Ko je čovek koji je sada imenovan za novog predsednika upravnog odbora, i šta mu se konkretno zamera — i principijelno, ali i u pogledu nekih konkretnih postupaka koje očekujete od njega, a od kojih strahujete?

AP: Predsednik upravnog odbora, koji se nikada zapravo nije sastao, je već godinu dana Zoran Avramović — trenutno član Srpske napredne stranke, a ranije visokopozicionirani član Srpske radikalne stranke. Zoran Avramović je i kao naučni radnik neko ko i dan danas zagovara dosta tvrde nacionalističke stavove — jedna od njegovih najpoznatijih knjiga se zove “Rodoljupci i rodomrsci” i on u njoj struju koja se zalaže za međunarodnu afirmaciju obeležava kao negativnu pojavu. Dakle, tu postoji jedan ideološki spor između onog ko treba da upravlja, odnosno predsednika upravnog odbora, i onih kojima on treba da upravlja — a to su institucija i zaposleni, koji su na veoma drugačijim pozicijama. 

Pored ovoga, bilo je dosta konflikta, gde su naše kolege javno odgovarale na neke njegove napise u štampi i u medijima, u kojima se on dosta dosta negativno izražavao o Institutu. Na sve to, upravni odbor se uopšte nije sastao — dakle, mi ovde praktično govorimo o jednom vidu opstrukcije, a možemo reći i prinudne uprave, u kojoj mi nemamo donet finansijski plan i nemamo raspisan konkurs za novog direktora, iako je starom istekao mandat još u decembru. Ovde govorimo o nekim elementarnim stvarima, koje moraju da budu urađene da bi jedna institucija funkcionisala. Mi nemamo usvojen plan i program, nemamo finansijski plan – ne zna se šta možemo, a šta ne možemo da uradimo, šta možemo da priuštimo a šta ne, ne zna se ni ko će da bude direktor…

Zbog čega se država na ovaj način odnosi prema Institutu za filozofiju i društvenu teoriju? Da li je problem konkretno u Institutu, ili je ovo samo jedan primer i paradigma kako se država generalno odnosi prema naučnim institucijama u ovoj zemlji?

AP: Ja mislim da je odnos države, da je tako nazovemo, prema našem institutu i drugim institutima povremeno ambivalentan i protivrečan. Znači, imamo s jedne strane nešto što je simptomatično — a to je vladajuću stranku i predsednika države koji prilično često, prečesto za moj ukus, potenciraju pojam kvazielite, i potenciraju intelektualce kao nekoga ko je problematičan element u ovoj zemlji. Ako se sećate, svojevremeno je objavljen jedan dosta snažan autorski članak predsednika, u kome je on govorio upravo o kvazieliti — koju je suprotstavljao “nama”, kao narodu. Ja se uopšte ne osećam komforno u toj poziciji, da mene neko suprotstavlja narodu. Naučnici u ovoj zemlji rade za veoma, veoma niske plate. Oni se bore na međunarodnim konkursima i rade sa ljudima koji imaju pet ili deset puta veće plate, i deset ili više puta bolje uslove za rad — i mi u toj utakmici pokušavamo da afirmišemo naše institucije, naš univerzitet i našu zemlju. Mislim da postoji jedno nezadovoljstvo u vladajućoj stranci, što možda nema dovoljno jakih intelektualaca ili profesora sa fakulteta koji bi ih podržavali. Tu možda dolazi do neke vrste frustracije i nezadovoljstva, iako je njihova podrška u narodu već godinama neupitna. 

S druge strane, imamo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koje već niz godina u svom sastavu ima određene državne sekretare i stručnjake koji, po mom mišljenju, imaju dosta naučnog kapaciteta. Ipak, problem je u tome što država nije homogena, i što možda postoji samo delimična autonomija u radu određenih službi koje su posvećene nauci i visokom obrazovanju, te tu može da dođe do nekih nesporazuma i tenzija. Onda jedna institucija poput naše, koja ima ljude koji se ne libe da u javnosti govore slobodnije ili kritičkije od većine, možda baš zbog toga dobija određene mere ili kadrovska rešenja, koja bi na neki način trebalo da nas disciplinuju ili umire.

Mogu da pretpostavim da se zaposleni ipak ne mire sa sadašnjom situacijom. Koji su dosadašnji potezi na odbrani Instituta, i šta se planira?

AP: Što se tiče planiranih poteza — to je pitanje na koje ne bih davao odgovor, jer ga nemam. Plan se može doneti kad mi kao kolektiv sednemo i vidimo šta mislimo da je najbolje. Mogu da kažem da su naši potezi u jednom dugom periodu bili, po mom mišljenju, veoma pomirljivi i skloni kompromisu. Mi smo, koliko smo mogli, bili u kontaktu sa Ministarstvom prosvete, kao i direktno sa Vladom, i u razgovorima sa njima smo pokušavali da izložimo naš problem i da predložimo razna moguća rešenja — institucionalna, proceduralna, kadrovska, kakva god… Od njih smo dobijali stalna uveravanja da postoji razumevanje i da će problem biti rešen uskoro, i to možemo potkrepiti raznim citatima. Ali evo, prošlo je već godinu dana i ništa se nije dogodilo.  Sada ostaje dilema — da li razumevanje zaista postoji, ili je to samo retorička strategija, kojom oni kupuju vreme dok se stvari ne konsoliduju i dok se ne završi i poslednji čin, a to je imenovanje na četiri godine direktora Instituta koji je po volji vladajućim strukturama, a ne zaposlenima? 

Dakle, s jedne strane smo imali pokušaje, i još uvek ih imamo, da razgovaramo, i da se nadamo da sa druge strane imamo sagovornike, a ne protivnike. Međutim u ovom trenutku, pošto je zaista prošlo više od godinu dana čekanja, sve uz uveravanje “Evo, uskoro ćemo rešiti!”, sada smo odlučili da budemo malo aktivniji. Odlučili smo da budemo vidljiviji, da se obratimo medijima i da pokušamo javnosti da objasnimo koji su naši problemi. Tako smo pokušali, kroz jedan apel, da mobilišemo neki broj naših kolega iz sveta, regiona i zemlje, koji će zajednički uputiti poziv vladajućim strukturama da se našem institutu omogući prikladan vid autonomije. Želimo da nam se omogući jedna elementarna autonomija, i prostor da se samoorganizujemo i radimo na način na koji je prikladan za nas.

Što se tiče tog apela i podrške, vidljivost celoj situaciji je dala i činjenica da je podršku potpisalo preko 400 intelektualaca iz zemlje i sveta. Koliki očekujete da će biti značaj i realan domet te podrške?

AP: Interesantno je da je u vreme osnivanja Instituta, kada je ta grupa profesora šezdesetosmaša izbačena sa fakulteta — u vreme velike Jugoslavije, kojom je vladao veliki Tito, koji je bio već znani autoritet — tada su naše kolege pokrenule peticiju, koju su potpisali značajni intelektualci onog vremena, i to je postao jedan veliki slučaj u tadašnjoj Jugoslaviji. To je na kraju ipak rešeno povoljno po naše kolege — i tako je naš institut i nastao. Jirgen Habermas, verovatno najveći živi filozof, ne samo nemački nego i uopšte, je pre tačno 40 godina, potpisao tu peticiju podrške našim osnivačima sa Filozofskog fakulteta — i evo, on je jedan od prvih potpisnika te peticije i danas. Noam Čomski, koga znamo po kritičkim napisima o američkoj imperijalnoj politici, i tako dalje, je isto jedan od potpisnika, a i mnoga druga imena zaista eminentnih međunarodnih stručnjaka i autoriteta su takođe deo tog apela da nam se omogući autonomija. Mi se nadamo, pošto samo to i možemo, da će autoritet koji daje takav jedan veliki broj najznačajnijih intelektualaca današnjice predstavljati jednu globalnu poruku da ono što smo na Institutu postigli u poslednjih desetak i više godina predstavlja jednu vrednost koja nije samo naša, već da je to jedna međunarodna vrednost.

Osim ovih reakcija pojedinaca, da li je bilo i nekih institucionalnih reakcija iz sveta i Evrope na ova dešavanja na Institutu? Koliko slučajevi kao što je vaš mogu da imaju uticaja na proces evrointegracija, i koliko je to državi uopšte bitno?

AP: Kada govorimo o Balkanu, Evropska unije je tu zadovoljna sve dok ima lidere koji obezbeđuju stabilnost — to da li su oni autokratski orijentisani ili nisu, to je manje bitno. Njihov stav je da sve dok nema etničkih sukoba, sve dok nema ratova i nekih katastrofalnih događaja, oni će tolerisati te lidere i takve njihove tendencije. To možemo primetiti na celom dijapazonu centralne i jugoistočne Evrope, od Poljske pa sve do Albanije na jugu, uključujući i Mađarsku i našu zemlju. U okviru te globalne slike postoje određene institucije, i određeni pojedinci kao komesar za proširenje EU, koji prate situaciju i sastavljaju izveštaje — i od njih, donekle, zavise neka politika i neki odnosi. Mi imamo saradnju sa nekim međunarodnim fondacijama, kao što je Folksvagenova fondacija — i oni su, recimo, reagovali. Imali smo slučajeve nekoliko ambasadora koji su reagovali, direktno pišući o slučaju našeg Instituta. U velikoj šemi stvari, i s obzirom na krizu u kojoj se Evropska unija nalazi u ovom trenutku, ovaj slučaj možda nema prevelik odjek — ali je svakako jedna od stvari, i jedan od problema koji i te kako doprinosi negativnoj slici o stanju demokratije i o stanju autonomije univerziteta u ovoj zemlji.

Da li su ovakvi politički napadi jedina egzistencijalna opasnost koja se nadvija nad naučnim institucijama u Srbiji — kako će stajati stvar sa finansiranjem nauke u uslovima ekonomske krize posle pandemije, posebno društvenih nauka?

AP: Mi ipak živimo u jednoj zemlji koja je relativno siromašna, i u kojoj su izdvajanja za nauku relativno skromna. Što se tiče tog novca koji zapravo ide za nauku, njegova preraspodela je posebno pitanje… Mi nismo dovoljno dobro uredili stvari da bismo taj novac mogli maksimalno da iskoristimo, odnosno da bi on otišao na neka nova, savremena istraživanja, i na neke razvojne stvari. Taj novac se vrlo često koristi za građenje i zidanje, a ne za finansiranje nekih istraživanja koja bi mogla da donesu rezultate — pa, ako hoćete, čak i neku dobit. 

S druge strane, trenutno u svetu imamo jednu opštu komercijalizaciju nauke, i pritisak na nauku u tom pravcu. Dakle, neka ideja od pre 50 ili 100 godina, da naučnici mogu samo da sede u svojim kancelarijama, da razmišljaju o svetu i pišu knjige, i da to bude jedini vid njihovog delovanja, je prosto prevaziđena. Svi smo mi, hteli to ili ne, donekle na nekakvom tržištu — moramo da se trudimo da naša istraživanja prezentujemo, da ih poredimo sa drugim istraživanjima, da konkurišemo za stvari… To je jedan pritisak koji postoji u ovom današnjem vremenu, takvom kakvo je. Imamo jaku konkurenciju, a sredstva su ograničena i konkursi su otvoreni za sve — i to su sve izazovi sa kojima se naš Institut u poslednjih desetak godina dosta dobro nosio. Znači, mi smo uspevali da u tim uslovima nađemo način da budemo vidljivi, da budemo konkurentni. Ako postoji jedinstvo kolektiva, i ako postoji jedna dobra veza između Instituta i Ministarstva — u takvim uslovima naša institucija, i naša nauka u celini, mogu da budu uspešne.