Volonterski eko-turizam na obroncima Bukulje

Foto: Pixabay

Sa idejom da ode i sama stvori mesto gde nema stresa i ništa ne mora, skućila se Jelena Obradović, otvorivši Eko-hostel Branch u selu Bukovik, na obroncima Bukulje na koju se nadovezuje Aranđelovac. Specifičnost tog imanja je volonterski rad kojim gosti plaćaju jedan obrok dnevno i noćenje, premda to nije jedini oblik razmene usluga i sredstava plaćanja, pa neko ostavi i sliku ili kakav drugi rad "neprocenjive vrednosti".

U ugostiteljskoj ponudi su artistički zanati, pored šetnje i čistog vazduha. Da li će tmuran decembarski dan dati pravi tonalitet ugođaja? 

Stižemo oko podne, kad se otvara kafić u okviru objekta. Letnja se bašta snuždila zbog neprijateljskih vremenskih prilika, ali stolovi i sedišta od paleta i dalje su nalik skulpturama. Ambijent obiluje optimističkim porukama ispisanim na engleskom. Dvospratna kuća sa gostinjskim sobama još je zatvorena jer magla stvara utisak da se još nije razdanilo, niti će, bar ne uskoro. 

Konobarica Džuli petlja oko vatre, što u meni, neukoj po tom pitanju, izaziva eksplicitno divljenje. "S tim se rađaš", ona lakonski objašnjava svoje umeće i prelazi na tumačenje koncepta hostela. "Ovo je spontana komuna žena koje rade 'muške' poslove, pa nas pridošlice često pitaju – a gde su vam 'gospodini' da iscepaju drva ili nešto poprave. Mi se onda pravimo da ne čujemo pitanje", smeje se Džuli već iznoseći narudžbine. Razgledamo specifičnosti enterijera – drvene drevne kutlače za kiselo mleko, instalaciju od grane breze i šarene krpare, preslicu iz čije vune treperi sijalica...

"A zašto su vam prozori kao puškarnice", radoznalost će jednom stvarno da me ubije, možda baš iz tog uskog, a dubokog otvora.

"E, pa ovo je nekad bio noćni klub gde su bile angažovane Ruskinje", to sad već kaže Jelena koja kao da se ušunjala u razgovor. Otud i čudan naziv hostela, kao pokušaj održavanja tradicije sa prethodnim Ranchom, ali uz neznatne izmene, kako se dobija glasovni oblik engleske reči za laki obrok.

Gramatički korektno "branch" je zapravo grana, što odgovara suštini ugostiteljskog objekta, isprva zamišljenog kao okupljalište konjičkih turista. Jer, malo niže je Konjički klub Arađelovac, Jelenino prvenče u svetu turizma, kao udruženje građana. I taj klub funkcioniše po principu volontiranja, pa se o Alisi, Lisi, Gospođici Klari, Smokiju, Hafu... brinu dobrovoljci mlađeg uzrasta. Maženje konja ostavljamo za kasnije, zabavljeni rakijom i vatrom što se zalaufala.

U kafić stupa i Barbara, odbegla iz civilizacije nakon davanja otkaza. Ne samo da se ovde od svega odmorila, već je i "mozak zaboravila", zbog čega joj je smešak pitom i blažen, a za njom i Jelenina ćerka Gabriela.

Gospodina nema, a konverzacija je ipak biznismenska. Jer, Jelenino poslovno umeće sada ima novu metu – udruživanje aranđelovačkih ugostitelja, ugroženih koronom, između ostalog. Što zbog njenog zanosa menjanjem sveta, a što zbog dobre šljivovice, jedva uspevam da priču skrenem na svoju vodenicu.

Alatka preko koje u Branch dolaze gosti iz sveta je sajt workaway. To su uglavnom mladi ljudi, premda je u hostelu boravila i jedna veteranka Lekara bez granica iz Francuske. Bivalo je i žonglera i avanturista drugih fela, ljudi "između dva posla", kako se na Zapadu zovu nezaposleni, budućih i večitih studenata... privučenih konceptom gošćenja, a ne samim Aranđelovcem.

„Oni tu reč najčešće i ne znaju da izgovore, jer slova 'đ' i nema u njihovim jezicima“, primećuje Jelena.

Opseg volonterskih radova krajnje je jednostavan i svodi se na spremanje soba, povremeno, i ručka iz internacionalne palete gurmanluka, a zimi i loženje (opet!) peći na pelet. Konjima senamernici mahom ne bave, jer dok nešto nauče, već dođe trenutak za odlazak.

Doskoro su ovde bili jedna Singapurka i jedan Kolumbijac, produženog boravka zbog pandemijske situacije, a sada je jedina gošća 28-godišnja En iz Kine, kojaje na Branchu i otkrila princip volontiranja.

"En se javila na oglas za kuvara, a kad sam je pitala da li je tome vična, odgovorila je da nije, ali da u potpunosti vlada kineskim jezikom“, priča Jelena. Ipak se tim znanjem En nije koristila, ili ga je primenila na japanske recepture, kakav je specijalitet i napravila. Intimno dajući primat čuvenoj aranđelovačkoj „bajadera“ prasetini (bez kostiju), naručenoj iz obližnje kafane.

Sad En atmosferu obogaćuje evaluacijom korona stanja u svojoj domovini. Jer, obrni-okreni, kovid nam je za petama i najčešća tema razgovora. U Branchu se zasniva na ukrštanju tzv. teorija zavere, odakle se možda može doći i do istine. Ali od čega se bazično izdržavaju strani gosti i dalje je pod velom misterije.

Zašto? Jer nikog to ovde ne zanima, sve dok vlada sloga u zajednici. I sobe su nameštene sa ukusom, neopterećene suvišnim nameštajem, ali uvek ukrašene nekim etno-detaljem.

"Kod nas je sve u znaku reciklaže, davanju druge šanse odbačenim predmetima“, nadovezuje se Džuli. Mala radionica sa tom svrhom trenutno je zatvorena, a nama su sve teži jezik i noge, pa i ne zahtevamo da je obiđemo.

Kod konja ipak moramo, jer konji su glavni adut ugostiteljske ponude. Gacamo po blatu do Kluba udišući miris planine, presečen još oštrijim zapahom štale. I sve nam prija, mučenoj deci asfalta. Ni kobili Lisi, vezanoj za drvo, ne smeta vonj rakije iz naših usta, ili se pravi fina pred Beograđanima.

Iza drvene kapije pomalja se malo stado koza, ukrasnih po nazivu, a pomalo i iritantnih po blejanju. Prve dve kozice Klub je dobio uz nagradu na nekom takmičenju, a one ne bile lenje, pa se razmnožile.

Još dole, na isturenom odeljenju Kluba – ograđenoj poljani, istrčavaju Haf, Smoki i Gospođica Klara, koristeći vreme do počinka.

Na putu kući razmišljam sa ono malo mozga što mi je preostao, kako jednostavan mogu da budu i život i posao, bez stresa, napetosti i nervoze, karakteristi ka Beograda. Srećom, pa sad znamo za način resetovanja, a da to nije isključivo alkohol. Što se revolucije tiče, prepustiću je Jeleni.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara