Zašto je pravo na privatnost važno sa aspekta ravnopravnosti?

Autorski tekst Brankice Janković, poverenice za zaštitu ravnopravnosti

Pravo na privatnost spada u grupu osnovnih, fundamentalnih prava čoveka koja imaju za cilj zaštitu moralnog i duševnog integriteta svakog ljudskog bića. Pored toga, pravo na privatnost se definiše se kao kontrola nad totalitetom manifestacija čovekove egzistencije, odnosno obuhvata kontrolu nad količinom informacija o nama koje će biti učinjene dostupnim javnosti ili nekom njenom delu, ali i kontrolu informacija koje dolaze do nas, što se često gubi iz vida.

Kada govorimo o odnosu prava na privatnost i prava na ravnopravnost, može se reći da privatnost kao pojam stoji u samoj srži ravnopravnosti, odnosno da je često kršenje prava na privatnost samo korak od diskriminacije.

Takođe, opšte je poznato da nadzor ili ograničavanje privatne sfere pojedinca ima efekat promene ponašanja i umanjene slobode izražavanja, veroispovesti i drugih ljudskih prava.

S tim u vezi, navešću samo neke od razloga zašto je pravo na privatnost značajno sa aspekta ravnopravnosti:

• Sprečava mešanje države u privatnu sferu pojedinca
• Sprečava neovlašćeno korišćenje podataka za interese drugih grupacija i omogućava kontrolu nad korišćenjem svojih podataka
• Doprinosi slobodi izražavanja
• Doprinosi razvoju demokratskih procesa (tajnost glasanja i sl.)
• Doprinosi različitim aspektima lične bezbednosti i umanjuje faktore rizika za različite osetljive društvene grupe.

Mnogi tvrde da živimo u vremenu koje se često naziva doba post-privatnosti, odnosno da je toliko naših podtaka u opticaju da je iluzorno očekivati da održimo kontrolu nad svojim podacima imajući u vidu brzinu cirkulacije informacija, količinu informacija koje mi sami svojim klikom na dugme „prihvatam“, činimo dostupnim različitim delovima javnog i privatnog sektora.

Verujem da većina nas nije ni svesna do koje mere se našim podacima trguje u današnje vreme, bez obzira na sve strože zakone o zaštiti podataka o ličnosti širom sveta. Tu dolazimo do negativne pojave, koju mnogi nazivaju proizvodnja pristanka, što se odnosi na činjenicu da nam mnogi programi pored pristanka ne nude naročito povoljne opcije.

Pored toga, nedavno sam naišla na podatak da bi jednoj osobi bilo potrebno 30 radnih dana godišnje da pročita pravila o privatnosti 40 najpopularnijih sajtova na svetu.

Pre nekog vremena je bivši izvršni direktor Gugla Erik Šmit izjavio „Ako radite nešto što ne želite da drugi znaju, možda to ne bi trebalo uopšte da radite“. Sa druge strane Snouden je odgovarajući na pomenutu tvrdnju odgovorio „da bi to bilo isto kao kada bi neko tvrdio da je protiv slobode govora zato što nema ništa da kaže“. Upravo ovo jeste paradigma situacije u vezi sa pravom na privatnost poslednjih godina.

Uvažavajući argumente da će čuvanje podataka o ličnosti vremenom postajati sve teže, iako naravno nikada ne treba odustajati od te borbe, smatram da je upravo uloga institucije na čijem sam čelu od naročitog značaja važna kada je u pitanju stvaranje tolerantnog društva, u kome i kada se i naruši nečije pravo na privatnost, odnosno budu otkriveni određeni lični podaci, to ne dovodi do diskriminatornog postupanja niti stvaranja neprijateljskog okruženja za tu osobu ili grupu.

Tolerantno društvo jeste najbolji mehanizam osnaživanja pojedinca i najbolje okruženje za uspostavljanje pune ravnopravnosti.

Suprotnih primera je mnogo u gotovo svim oblastima društvenog života. Istorijski smo svi svesni različitih progona i slučajeva diskriminacije koje su osobe doživaljvale nakon otkrivanja informacija o veroispovesti, nacionalnoj pripadnosti, seksualnoj orijentaciji i sl.

U digitalnom dobu, svedočili smo primerima u svetu gde je zloupotreba podataka o lokaciji ili korišćenju određenih aplikacija za upoznavanje namenjenih LGBT zajednici prouzrokovalo progon ili otkaz sa radnog mesta. Takođe nedavno smo bili svedoci i tragedije u Laktašima, kojoj je prethodio težak oblik kršenja prava na privatnost.

U praksi Poverenika za zaštitu ravnopravnosti takođe se pojavljivalo više primera u kojima je kršenje različitih aspekata prava na privatnost, ujedno predstavljalo i čin diskriminacije.

Takvi primeri su bili javno isticanje pozitivnog XIV statusa na terapijsko-dijetetskoj listi pacijenta, odbijanje promene imena na fakultetskoj diplomi transrodne osobe i beleženje pretpostavljenog zdravstvenog stanja vlasnika automobila u evidenciju servisa.

Imajući u vidu sve izazove, moramo nastaviti da unapređujemo kapacitete svih državnih organa. S tim u vezi, naročito uzimajući u obzir globalni karakter rizika koji se odnose na kršenje prava na privatnost, saradnja i razmena iskustava koju Poverenik ostvaruje u okviru Evropske mreže tela za ravnopravnost pokazala se izuzetno korisnom.

Za kraj citiraću Salila Šetija, čuvenog aktivistu za ljudska prava, koji je rekao da će pitanje prava na privatnost biti mera našeg vremena.