Žene sa više od 45 godina jedna od najranjivijih grupa na tržištu rada

Diskriminisanjem žena starosti preko 45 godina na tržištu rada država gubi prihode, povećava rashode, a građani i građanke gube svoje samopouzdanje, osećaj pripadanja, manje su zadovoljni, dok su i materijalno ugroženi. U ovakvoj situaciji se pak mnogo češće nalaze žene nego muškarci, pa se tako nova studija koju je objavilo udruženje „Žene na prekretnici„ bavi upravo ekonomskim efektima manjeg učešća žena na tržištu rada, ili jednostavnije – kako bi nam svima bilo mnogo bolje kada bismo imali jednake šanse.

Kako ističu autori ovog istraživanja, Jelena Žarković i Marko Vladisavljević, aktivnost žena na tržištu rada raste uporedo sa njihovim godinama, ali samo do jednog momenta.

Naime, kako i pokazuje studija, žene prvo „stasavaju“ za posao, odnosno verovatnoća da će biti aktivne na tržištu ide uzlaznom putanjom sve do 40-ih godina. Nakon toga verovatnoća opada, pa tako žene sa oko 60 godina imaju sličnu mogućnost da budu aktivne, to jeste da imaju ili traže posao, kao i one žene na početku karijere, u svojim 20-im godinama.

Imajući u vidu ovu prekretnicu koju žene doživljavaju oko 40. godine, ne čudi što mnogi strateški dokumenti koji se odnose na zapošljavanje i rodnu ravnopravnost upravo prepoznaju žene sa više od 45 godina kao jednu od najranjivijih grupa na tržištu rada.

Poslednja Anketa o radnoj snazi koja se odnosi na drugi kvartal 2020. godine pokazuje da u Srbiji ima ukupno 974.200 žena između 45 i 64 godine, to jeste onih koje još uvek nisu ispunile starosni uslov za penziju, a spadaju u kategoriju „starije radne snage“.

Od tog broja, oko 548.000 žena je zaposleno, nešto više od 24.000 nezaposleno, a čak 401.400 žena ove starosti je neaktivno na tržištu rada.

Prema metodologiji Republičkog zavoda za statistiku, neaktivni su svi oni koji nisu zaposleni, ne zarađuju, ali ni ne traže posao, niti su spremni da počnu da rade.

TRAŽE, TRAŽE, PA ODUSTANU

Visok stepen neaktivnosti je tipičan za žene starije od 45 godina i karakterističan za ovu grupu. Naime, imajući u vidu brojeve koje smo malopre naveli, možemo izračunati da je oko 41 odsto žena između 45 i 64 godina neaktivno, dok je kod muškaraca istog starosnog doba taj procenat gotovo upola manji – tek oko 24 odsto njih je neaktivno.

„Za razliku od muškaraca kod kojih je ’zrelo’ doba povezano i sa višom stopom zaposlenosti (uporedite stope zaposlenosti mlađih i starijih muškaraca), ženama se šanse da budu zaposlene smanjuju posle 45. godine”, navodi se u istraživanju koje se bavi položajem žena koje imaju više od 45 godina na tržištu rada, a koje je sprovelo udruženje „Žene na prekretnici“.

Ukoliko pak uporedimo starije žene sa ženama između 24 i 44 godine, dolazimo do sličnog podatka kao i kod muškaraca – među ovim ženama ima oko 26 odsto neaktivnih.

Veća neaktivnost svojstvena je i mlađim ženama, između 15. i 24. godine, o čemu smo pisali i na početku teksta, pa je tako i ovde procenat visok, čak oko 80 odsto, ali treba imati u vidu da se u neaktivne uračunavaju i učenice, kao i studentkinje.

Međutim, ono što predstavlja veliki problem kada su u pitanju žene 45+ jeste da razlog njihovog netraženja posla i neučestvovanja na tržištu rada jeste da su često obeshrabrene i da se zapravo prinudno „deaktiviraju“, navodi se u istraživanju „Tržište rada u Srbiji – položaj žena 45+“.

„U ovom poslednjem aspektu je izražena velika razlika između njih i mlađih žena, jer je kod mlađih žena viša stopa nezaposlenosti, što znači da ne odustaju tako lako od potrage za zaposlenjem”, navodi se u istraživanju.

ŽENE 45+ UMORNE I OBESHRABRENE

Ovo udruženje je, zajedno sa lokalnim organizacijama, sprovelo niz obuka i sastanaka sa ženama koje spadaju u ovu starosnu kategoriju ne bi li im pomoglo da nađu zaposlenje ili pokrenu svoje sopstvene biznise.

Iskustva sa ovih obuka potvrđuju tvrdnje da su ove žene prošle „i sito i rešeto“ tražeći zaposlenje i da su na ovom putu često izgubile i motivaciju i samopouzdanje, što im je sve kasnije predstavljalo značajan teret.

Gotovo sve žene koje su učestvovale na obukama su bezuspešno pokušavale da se zaposle, konkurisale su mnogo puta za različite poslove, a u međuvremenu su učile da se bave različitim zanimanjima, da šiju, heklaju, pletu, idu na kurseve za kozmetičara, frizera, pekara, odlaze na prekvalifikacije i slično, objašnjava Snežana Milisavljević iz udruženja „Putokaz“ iz Kragujevca.

„Vidljivo je njihovo razočaranje, a čuli su se i komentari ’ko će mene u ovim godinama’, ’zapošljavaju se samo oni koji imaju vezu’, ’samo stranka može da ti pomogne’. Žene koje su pak bile pozivane da dođu na razgovor za posao su, kako kažu, bile dodatno razočarane, pa čak i ogorčene. Jedna od njih nam je rekla da joj je poslodavac kod kojeg je bila na razgovoru za posao rekao da je ’debela’“, dodaje ona u pisanom odgovoru za „Novu ekonomiju“.

U mestima u kojima se stanovništvo pretežno bavi poljoprivrednim delatnostima, kakav je na primer Aleksandrovac, žene često rade teške fizičke poslove, a nemaju ni slobodno vreme niti godišnji odmor, objašnjava za „Novu ekonomiju“ Biljana Petrović iz udruženja „Miona“ iz ovog grada.

„Njihov rad u porodici je neplaćen jer se smatra da je briga o deci, porodici, domaćinstvu i starijim članovima porodice isključivo njihova obaveza. Veliki broj žena nema sopstvene prihode i u potpunosti zavise od muških članova porodice, a zbog patrijarhalnih normi retko nasleđuju imovinu“, objašnjava ona.

S obzirom na to da su ove godine, s obzirom na okolnosti izazvane pandemijom, potražnja i prodaja slabije nego prethodnih godina, udruženje „Miona“ se sa svojim saradnicama dogovorilo da će na društvenim mrežama reklamirati njihove proizvode i na taj način pomoći ženama iz ove sredine.

Ljiljana Petrović iz čačanskog udruženja „Laris“, koje je takođe učestvovalo u seriji obuka, objašnjava da su iz razgovora sa ženama iz njihovog kraja došli do zaključka da su žene odustajale od traženja posla zbog toga što se uglavnom, za njihov nivo stručne spreme, nude poslovi koji im nisu prihvatljivi.

„To su poslovi u butiku, roštilj majstori, restoranski poslovi… I onda se one opredeljuju da ostanu kod kuće i da se bave neplaćenim poslovima, brinu o starijim članovima, brinu o deci, unučićima i slično. Takođe, nadoknade za te poslove su veoma male i onda se one opredeljuju da ostanu kod kuće jer misle da na taj način daju veći doprinos svojoj porodici nego što bi ako donesu to malo novca,“ objašnjava za „Novu ekonomiju“ Ljiljana Petrović.

VREDI LI ONO ŠTO SE UČILO U ŠKOLI PRE 30 GODINA?

Poslodavci se uglavnom opredeljuju za mlađe za takve poslove, za devojke koje su tek završile srednju školu. Takođe, ono na šta Petrović još skreće pažnju jeste da žene 45+ nemaju dovoljno veština i kompetencija koje se danas traže na tržištu rada.

„Obrazovanje koje su one stekle pre 30 godina i ovo sad koje je potrebno na tržištu rada je totalno drugačije. I ovde u Čačku samo se otvaraju neke proizvodnje i to što je namenjeno više muškoj populaciji.“

Kako ona dalje objašnjava, formalno tržište rada kakvo trenutno postoji u Srbiji ne može na odgovarajući način da odgovori potrebama žena koje imaju više od 45 godina. S obzirom na to da one uglavnom ne mogu svoje dane da organizuju na taj način da osam sati fiksno budu prisutne na poslu, a da istovremeno za to dobijaju veoma niske naknade, odlučili su da im pruže nešto drugačije – posao kome mogu da se prilagode i koji može da odgovori na njihove potrebe.

Zbog toga osnivaju Udruženje građana „Dar“ u kome se desetak žena koje su učestvovale na obukama trenutno bave krojačkim delatnostima, šiju ili vezu. Trenutno popravljaju i prekrajaju garderobu zdravstvenih radnika iz svog kraja, a plan im je da počnu da se bave i popravkama odeće svojih sugrađana.

NE MOGU DA OSTAVE STOKU I ODU NA OBUKU

Da muka i pandemija mogu da budu ujedinjujući faktor pokazuje i primer Ženskog udruženja kolubarskog okruga (ŽUKO) koji je, iako nije bio deo ovih organizovanih obuka, u svom kraju organizovao onlajn pijacu. I to baš za vreme vanrednog stanja.

„Suočene sa zatvaranjem pijaca, zabranom kretanja, smanjivanjem otkupne cene mleka i stoke, odlučile smo da sredstva namenjena nekim aktivnostima preusmerimo u pokretanje onlajn prodavnice proizvoda poljoprivrednica“, objašnjava predsednica ovog udruženja Jelena Ružić.

Ona za „Novu ekonomiju“ dodaje da su na početku rada onlajn prodavnice mnoge žene bile skeptične da bi takav vid prodaje mogao da uspe, pa su u prvih sedam dana imale tek tri poljoprivrednice koje su dostavile fotografije i cene svojih proizvoda.

Međutim, već nakon prve dostave su i ostale počele da se priključuju, tako da trenutno na Ženskoj pijaci proizvode prodaje oko 30 poljoprivrednica koje i gotovo ceo logistički deo obavljaju same.

„Da smo nekome pre nekoliko meseci rekle da će poljoprivrednice u 50-im i 60-im godinama, koje pre toga nisu imale nikakvo znanje iz oblasti logistike i organizovanja, same voditi onlajn prodaju i dostavu svojih proizvoda na tržište koje je često udaljeno i preko 100 kilometara, kao na primer Osečina, retko ko bi poverovao, a one su sad prava mala dobro organizovana firma“, zaključuje Jelena Ružić.

Ne veruju ni poslodavci starijim ženama, pa im uglavnom ni ne daju priliku da se oprobaju u poslu jer postoje predrasude da se one teže adaptiraju na promene, da teže usvajaju nova znanja i da neće moći da ispunjavaju poslovne obaveze, objašnjava Ružić.

Ona takođe skreće pažnju na neophodno kompjutersko znanje i poznavanje stranih jezika, sa kojima žene preko 45 godina ređe raspolažu.

„Nacionalna služba za zapošljavanje često ima različite programe prekvalifikacije ili sticanja novih znanja koji su jako korisni, ali dinamika rada nije prilagođena ženama sa sela.“

Jedan od glavnih problema je fizička udaljenost mesta organizovanja ovih obuka, jer u mnogim seoskim sredinama ne postoje redovne autobuske linije kojima bi žene mogle da dolaze na ovakve obuke.

„I vreme održavanja obuka je neprilagođeno njima jer žene na selu imaju svakodnevne obaveze oko životinja i ne može se očekivati od njih da sedam ili 10 dana uzastopno ostave nenahranjenu stoku i pojave se u gradu u 7 sati ujutru.

U odnosu na znanje koje će steći, one će uvek dati prednost svojim svakodnevnim obavezama u njivi ili oko životinja, jer to je nešto što je za njih od egzistencijalne važnosti“, objašnjava Jelena Ružić.

Ovi problemi bi bilo jednostavno rešeni, zaključuje ona, ukoliko bi se imalo više razumevanja i ukoliko bi obuke bile organizovane u selima, ukoliko bi se satnice prilagodile ili ukoliko bi bio organizovan prevoz.

Svakako da je najvažniji sluh – sluh za one koji nemaju kako da dođe do mesta dešavanja, sluh za one čije znanje je vreme pregazilo, ali koje same ne daju da budu pregažene. Važno je ipak razumeti i one koje su posle mnogo pokušaja odustale. I ne odustati od njih.

Katarina Baletić

Projekat „Žene na tržištu rada – ima želje, nema posla“ finansiran je iz programa podrške medijima Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost Business Info Group kao izdavača Nove ekonomije.