Miloš Isailović – plesač, koreograf i pedagog

Novi putevi savremenog plesa

  • Broj 53, septembar 2018.

  • Dušan Jurić

  • 0

Mene ljubav uvek pokreće u ideji za stvaranjem novoga. Uvek kada radim nešto novo, zapitam se: „Da li sam trenutno voljen?“ ili „Da li ja volim trenutno?“ Kakvi god da su odgovori, eto koreografije

Istaknuti igrač domaće plesne scene, Miloš Isailović, poslednjih godina sve više utiskuje svoje iskustvo kao koreograf uspešnih plesnih predstava i van granica Srbije. Od 2009. bio je stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i Bitef dens kompanije. Ostvario je uloge u predstavama kao što su „Uspavana lepotica“, „Labudovo jezero“, „Žizela“, „Don Kihot“, „Nečista krv“, „Viva la vita“, „Ko to tamo peva“, „Šest plesova“, „Božanstvena komedija“, „Alpha Boys“, „Šekspirovi soneti“, „Izopačeni“. Beogradskoj publici predstavio je i ostvarenje “Ptice”, u saradnji sa slavnim koreografom Edvardom Klugom u Beogradu. U Mariboru se istakao naslovnom ulogom u predstavi „Per Gint“, dok je predstava „Magbet“ u njegovoj koreografiji u okviru Dubrovačkih letnjih igara izazvala odlične reakcije i kritike.

Razvoj vaše karijere kretao se od jakog klasičnog obrazovanja, preko ranog ulaska u pozorište, do odlaska na školovanje u inostranstvo. Igrate u potpuno drugačijim kulturnim klimama, sarađivali ste sa desetinama savremenih koreografa i intenzivno se bavite pedagoškim radom. Koje od ovih „stanica“ su najviše odredile vaš lični i stvaralački identitet?

Zaista je tako, puno sam čuo i osetio za svoje godine, a što se tiče samog plesa, najbitnija prekretnica bila je Bitef teatar i Bitef dance company. Dok sam bio igrač u samoj kompaniji, a od početka osnivanja sam tamo zaposlen, sarađivao sam sa mnogo različitih koreografa od kojih svaki za sebe ima autentičan stil. Kada imaš tu čast da svaki put nešto novo usvojiš i da se svaki put sa nečim i nekim novim upoznaš, onda kao igrač sve to znanje „lepiš na sebe“. Tako sam iz bitefovskog iskustva izronio sa svojim koreografskim pečatom i pokretom. Bitef je sada zaslužan za to što jesam, a nešto sam lepo, rekao bih.

Predstava „Magbet“ u vašoj koreografiji čini se kao kovitlac dobrih i zlih sila koje mogu da se probude u svakom od nas. Da li pokret ima potencijal da bolje razume zlo, nego što to čini zdrav razum?

Mislim da kroz pokret i te kako može da se vidi nečiji um. Pogotovo ako je pokret došao autentično, iznutra. Mislim da ukoliko samo koristimo zdrav razum kako bismo razumeli zlo, ostaćemo tužni i umorni od razmišljanja, a ovako, kroz pokret istovremeno shvatam šta je zlo, prenesem to u potpunosti na druga svoja razmišljanja, koja možda ne bih izgovorio sedeći sa nekim uz kafu. Telo u zanosu je najiskreniji deo nas.

Koliko je momenat lične istorije i sećanja važan kao materijal iz koga crpite stvaralačku energiju?

Put kroz Beograd nije bio lak. Ja sam rodom iz Loznice i sa 12 godina sam došao u „ovaj New York“. Kada znaš koliko nekada nisi imao, a koliko sada imaš, tek tad možeš imati snage i inspiracije za uspeh i osmeh koji nikada ne manjka. Zahvalan sam na svom teškom putu sa neverovatnim preprekama i padovima, jer sada je svaki moj smišljen plesni korak živa priča za sebe. Zato su moje koreografije pune života, autentične, angažovane svakim zglobom i delom tela. Kažu mi: „Kod tebe sve u koreografijama radi, sve je živo i kao film si.“ To je kao kada se zagledamo u neku osobu pod jakom emocijom, bilo da su to bes, tuga ili sreća, videćemo da joj celo telo radi, pa makar ona samo pričala.

Čini se da ste u dosadašnjim intervjuima sugerisali da je ljubav to što pokreće i pobeđuje. U svom prvencu „Dunjaluk“ diskretno ste skrenuli pažnju na mirise „ovog sveta“ kao nečeg vitalističkog, dok se u „Strancu“ ljubav oseća upravo kroz njeno povremeno odsustvo.

Upravo tako. Kako kažu stihovi Zabranjenog pušenja „Kad procvatu behari, kad Dunjaluk zamiri“. Baš tu sam hteo da pokažem kako je moj Dunjaluk, moj svet, u jednom trenutku zamirisao ulicama Beograda. Sa druge strane, „Stranac“ je priča mog detinjstva, moja zgrada u Loznici, mnogo propusta u odrastanju i iz tog razloga se oseća odsustvo ljubavi. Mene ljubav uvek pokreće u ideji za stvaranjem novoga. Uvek kada radim nešto novo, zapitam se: „Da li sam voljen trenutno“ ili „Da li volim trenutno?“ Kakvi god da su odgovori, eto koreografije.

Nastavak teksta možete pročitati u 53. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara