OBEĆANJE – LUDOM RADOVANJE

Tokom, sada već decenijske, vladavine SNS-a, teško je i nabrojati neispunjena obećanja, počevši od onih na čijim krilima su i došli do vlasti, poput rešavanje 24 sporne privatizacije ili simpatičnog obećanja da će samo nekoliko službenih automobila moći da ima rotaciona svetla, jer ih je tad čak 500 jurcalo po državi. Međutim, poslednjih godina ustanovljena je jedna nova, bolja praksa. Naime, obećanja ne manjka, ali se horizont stalno pomera.

Do otvaranja specijalizovane izložbe EKSPO 2027 Srbijom će krstariti autonomni automobili i to možda i leteći! Naravno ako uvere predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je to sigurno. To je samo godinu dana pre završetka prve linije metroa, koja bi trebalo da bude gotova 2028. godine, a prve četiri stanice podzemne železnice se već kopaju.

Građani leve obale Dunava, Borče, Ovče, Krnjače, Koteža imaju kanalizaciju, posle decenija čekanja, a u fabrici koju je država otvorila zajedno sa kineskim Sinofarmom proizvode se najmodernije vakcine.

Mercedesovi autobusi koje je proizveo Ikarbus idu kao alva, a bolje od njih samo se prodaju svinjski papci u Kinu. Naime, kod nas ih ima za izvoz, a Kinezima baš trebaju.

Ne treba ni spominjati da smo lideri u regionu, gradimo više auto-puteva od Nemačke, a do Budimpešte se vozom stiže za 2,5 sata brzom prugom odavno.

Srbija će uskoro u Evropsku uniju, a danas je 1. april i ništa od gore navedenog nije se desilo. Međutim, jeste obećano.

JOŠ MALO PA GOTOVO

Ministar finansija i potpredsednik Vlade Siniša Mali najavio je sredinom prošle godine da će se do kraja te godine ili početkom ove, započeti kopanje četiri stanice metroa, a cilj je da prva linija metroa bude gotova 2028, a druga linija dve godine kasnije. Za sada je potpisan samo ugovor o izgradnji depoa u Makišu, a pre dvadesetak dana je potpisan protokol između Pauer Čajne koja bi trebalo da kopa i francuskog Alstoma koji treba da obezbedi opremu za metro.

Ova 2024. godina je godina kada ćemo verovatno potpisati istorijski ugovor o izgradnji metroa i na taj način započeti ono što se više od pola veka sanjalo u našem glavnom gradu, rekao je tom prilikom Mladenović.

A šta tek reći za brzu prugu Beograd-Budimpešta o kojoj se priča još od 2015. godine. Prvi rok za završetak je bio 2018, pa smo onda ponovo slušali priču o tome kako ćemo stizati do Budimpešte za manje od tri sata, uz obećanje da će pruga biti gotova do novembra 2021. godine, pa je pomeren rok za 2022. Sada se zapravo i ne zna kada bi to moglo biti završeno i to ne zbog problema ovde, već zbog problema oko nepoštovanja pravila i standarda EU od strane kineskih izvođača u Mađarskoj.

Za mnoge od ovih velikih projekata možda bi se moglo naći i neko opravdanje zbog kašnjenja, posebno jer su međunarodni, skupi i kompleksni.

Ali za to što, prema popisu, samo 57 odsto domova ima kanalizaciju, teško je naći opravdanje. Najbolji primer za to je leva obala Dunava, čuveni Ča-Ča-Ča kraj koji čine Ovča, Borča i Krnjača.

U junu 2019. godine Vučić je otišao da obiđe stanovnike leve obale Dunava nakon kiša i izlivanja vode i poručio im da država ne želi da se bavi „šminkanjem“ tako što će ispumpati vodu i uraditi neke radove.

Ne, država će rešiti problem kako treba, a to je izgradnja kanalizacije u Ovči, Borči, Kotežu i Krnjači.

Onda je rekao okupljenima da je dao hitan nalog da se radi projekat i da će već početkom sledeće godine biti gotova dokumentacija, a već u martu ima da se počne sa gradnjom.

A onda za godinu i po biće gotovo.

Još je predsednik rekao da je problem i u našim navikama, možda čak i više nego u državi i još i da „ćemo pomoći na jedini, najteži i najskuplji način“.

Da, rekao je da je gradnja kanalizacije „najteži i najskuplji način“ da država, valjda je na nju mislio kada je govorio mi, pomogne.

Kako onda tako i sada. U februaru 2022, dakle prema čvrstom obećanju predsednika, negde u vreme kada je već trebalo da se priključuju na kanalizaciju, ministar Tomislav Momirović je došao da građanima tog dela Beograda saopšti kako i zvanično počinje gradnja kanalizacije, zato što je raspisan tender.

Evo, pre mesec i kusur dana, opet je raspisan taj isti tender. Inače projekat se finansira iz sredstava EIB koja stoje na računu.

POMERANJE HORIZONTA

Možda je, po besprizornosti, najistaknutije obećanje predsednika iz marta 2014. da neće biti smanjenja penzija i da garantuje da se stečena prava penzionera neće umanjivati.

Što reče tada Bratislav Gašić, jedino Vučić je smeo MMF-u da kaže da ne da penzije.

I onda, šest meseci kasnije, u septembru, ipak se moradoše smanjiti penzije.

Ali, tada premijer, to je tako lepo predstavio, kako se on odupreo MMF-u Fiskalnom savetu i spasao najugroženije, da ne bude smanjenja i za penzije manje od 25.000 dinara.

Treba reći i da su fiskalna konsolidacija i smanjenje penzija u okviru nje, igrali ključnu ulogu u stabilizaciji javnih finansija.

Tokom, sada već decenijske vladavine SNS-a, teško je i nabrojati neispunjena obećanja, počevši od onih na čijim krilima su i došli do vlasti, poput rešavanje 24 sporne privatizacije ili simpatičnog obećanja da će samo nekoliko službenih automobila moći da ima rotaciona svetla, jer ih je tad čak 500 jurcalo po državi.

Međutim, poslednjih godina ustanovljena je jedna nova, bolja praksa. Naime, obećanja ne manjka, ali se horizont stalno pomera.

To je počelo 2016. godine sa obećanjem da će do kraja 2018. prosečna plata biti 500 evra. Tada je to izgledalo veliko i teško ostvarivo. I zaista, u  februaru 2019. Vučić je priznao: „Promašio sam za godinu dana, ali će prosečna plata svakako biti 500 evra.“

A onda je, pred sam kraj te 2019. godine, pompezno najavljen program „Srbija 2025“.

Najavljena je prosečna plata od 900 evra do kraja 2025. godine, što je kasnije čak pomereno na 1.000 evra, hvala inflaciji.

Zatim ulaganje 14 milijardi evra u infrastrukturu, obnova 5.000 kilometara puteva, tri milijarde u prugu, 500 miliona evra za podsticanje mladih ljudi da ostanu u Srbiji, 600 miliona za zdravstvo, završetak Moravskog koridora (najavljen prvobitno za 2022. godinu, još nije gotov), auto-put Vožd Karađorđe (koji se sada slabo pominje), ulaganja u poljoprivredu, turizam, i tako dalje.

U međuvremenu mnogo šta se izdešavalo. Imali smo pandemiju kovida, pa rat u Ukrajini, ali predsednik nije sačekao da vidimo šta će od svih tih silnih obećanja biti ispunjeno, nego je početkom ove godine još pojačao obećanja.

Predstavljen je velelepni program „Srbija 2027 – Skok u budućnost“.

Nova obećanja su EKSPO, prosečna plata od 1.400 evra, ulaganja od 17,8 milijardi evra, gradnja puteva, stadiona, opet kanalizacione mreže, opet ulaganja u poljoprivredu, zdravstvo… Ovog puta, program je apdejtovan veštačkom inteligencijom.

Ovaj novi sistem programa je znatno zahvalniji za onog koji obećava. Napravi se pompa, stalno se priča o nekim milijardama. Ne zna se da li je 18 milijardi za EKSPO ili za sva ulaganja u zemlji, pa se u tim milijardama izgubi koliko stvarno košta ta izložba, pa onda i kada dođe godinu, dve do isteka roka obećanja, pravi se novi, veći, grandiozniji program.

I tako od izbora do izbora. A od onog programa „Srbija 2025“ s kraja 2019. godine do sada, javni dug je povećan za više od 12 milijardi evra. Inflaciji hvala, bruto domaći proizvod je povećan još više, pa smo zapravo manje zaduženi nego tada, bar gledano u odnosu na BDP.