Stuck-beogradski sindrom

Pa zar je stvarno kraj rekonstrukcijama

  • Broj 46, decembar 2017

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Znamo se, nismo od juče. Već za koji dan ćemo prestati da se divimo dostignućima. Fontana na Slaviji će nam biti smešna i glupa i samo ćemo čekati čas da (opet) bude potopljena. Zakeraćemo oko Beograda na vodi, opet ćemo se pitati „da li su oni normalni" sve misleći na nosioce simultanih opravki

Stokholmski sindrom je poznati pojam i označava psihološko stanje zbližavanja otmičara i njegove žrtve. Poremećaj se zasniva na saosećanju, simpatiji, pa čak i nekoj formi iščašene ljubavi koju zatočenik počinje da gaji prema onom ko ga je lišio slobode, a sve iz zahvalnosti što ga nije (više) kinjio. „Zbližavanju otmičara i njihovih žrtava doprinosi vreme provedeno u takvoj situaciji", objašnjava Vikipedija.
Smatram da u ovu sveobuhvatnu i nadasve popularnu enciklopediju treba uvesti odrednicu „stuck-beogradski sindrom". Jer, sigurno ima još ljudi osim mene koji su se vezali za zaglavljivanje u raskopanim prestoničkim ulicama, i time za idejne tvorce i sprovoditelje ove misije. Pa će im sav taj cirkus nedostajati sad kad su radovi okončani, bar na deonicama Bulevar oslobođenja, Slavija i Ruzveltova, okosnicama preporoda metropole. I sasvim nebitnoj, osim za lokalne žitelje, Ulici Mije Kovačevića na Zvezdari, mada puštenoj podjednako pompezno kao i prethodne.

Možda narod i nije svestan koliko je zavoleo to vanredno stanje, čim je glasno gunđao u gradskom prevozu. Ili mrmljao i psovao dok je preskakao jendeke i rovove, ili smišljao kako da ih zaobiđe kolima. Ali, sad kad se sve vrati u normalu, možda zapadne u depresiju usled dosade. U najvećem riziku od pada adrenalina su građani koji žive ili rade iza doskorašnje glavne linije fronta obnove – Autokomande. Dakle, na potezu Voždovac-Kumodraž-Miljakovac.

A taman su naučili da ustaju sat vremena ranije, kao što preporučuje predsednik. On to čini zarad višeg cilja, kome je služio i uranak običnog građanina, iako mu je delovao izlišno. Šta bi on, da spava dok predsednik bdije, a prestonica se obnavlja? Naći će ta sitna srpska duša zašto da kuka i tokom sat vremena kraćeg transporta.
Neprikladno je reći – prevoza, jer se u takvoj masi transportuju samo roba i stoka. Prevoz je nešto drugo.
Roba definitivno (još) nismo, mada sebi ponekad tako izgledamo. Životinje jesmo, makar i najsavršenije, sa razvijenom sposobnošću mišljenja, govora, introspekcije... A sve te veštine smo mogli da usavršavamo dok smo se tumbali i mileli navedenim potezima pola godine. I tako brusili i umeće strpljenja, pored gorepomenutih.
Naš narod visoko rangira strpljenje na hijerarhijskoj lestvici poželjnih emocija, pa kaže „trpen-spasen". Put do spasenja mu neće biti uskraćen, neka se ne brine. Stižu kiše i snegovi, kad će sve biti „kao nekada", kad je bio (pasivan) učesnik preporoda.

Ostaće mu isti, prosti zadaci, da sačeka autobus (tramvaj, trolejbus) i potom se u njega ugura, bez pomoći službi koje su uveli u Japanu, a ovde ne moraju. Naš čovek je spretan i snalažljiv, vešt i u ubeđivanju tipa „hajmo, sredina malo napred". Ključna reč je „molim vas", ili pre neka zvučna kletva koja „sredinu" tera da se solidariše. A sad, kad je sve gotovo, nestaće potrebe za saradnjom, a taman se koliko-toliko uspostavila.


Sad nazad u stari život

Sad ćemo svi opet navaliti na mobilne telefone, što nismo mogli, skučeni tuđim laktovima u GSP vozilima na pomenutim trasama. Uronićemo u svet Fejsbuka, umesto da živimo realan život sa svim propratnim iskušenjima i privilegijama. Krstićemo se kad autobus (ili tramvaj) proleti pored Hrama Svetog Save i tako dajdžest okajavati grehove, mesto da o svemu lepo porazmislimo, kao što smo mogli tokom rekonstrukcije. Pitanje lične krivice je važno, a ono će sada biti skrajnuto.



Nastavak teksta možete pročitati u 45. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara