Zašto je slaba proizvodnja organske hrane

Uslove imamo, proizvode nemamo

  • Broj 48, mart 2018

  • Branislav Krivokapić

  • 0

Organska hrana je jedina roba za kojom je tražnja u svetu rasla čak i u periodu ekonomske krize 2008, a uz lagano ubrzanje taj trend traje i danas. Za srpsku poljoprivredu orijentacija na organsku proizvodnju predstavlja šansu, imajući u vidu trendove među potrošačima zemalja EU. Drugo je pitanje koliko smo sposobni da iskoristimo šansu

Koliko god bilo moderno pričati o proizvodnji organske hrane, o kojoj maštaju i mnogi kojima je „dosta gradskog života", od priče se nije mnogo odmaklo. Iako je Zakon o organskoj proizvodnji, usaglašen sa regulativom EU, donet još maja 2010, podaci Eurostata i zvanični podaci naše države kažu da su u 2015. za organsku biljnu proizvodnju bila registrovana 264 gazdinstva. Proizvodnja se odvijala na ukupno 15.298 hektara, što je 12 puta manje od evropskog proseka i pet puta manje od Hrvatske. 

Te 2010. godine osam organizacija dobilo je ovlašćenja za sertifikaciju organske proizvodnje sa ciljem da se površina organski sertifikovanog obradivog zemljišta do 2014. poveća na 50.000 hektara. Ali ništa od toga. Kao da je vreme stalo. Manje-više iste brojke o dometima organske poljoprivrede u Srbiji vrte se već nekoliko godina. Površine pod organskim zasadima povećane su neznatno - na 15.800 hektara (0,44 odsto ukupno obradivih površina, u EU 6,2 odsto), dok je broj sertifikovanih proizvođača rastao mnogo brže. Prema podacima Udruženja Serbia organika, danas ih je 2.200, ali zarada od izvoza još uvek ne prelazi dvadesetak miliona evra.
Doduše ta je suma pet puta veća nego 2012. zbog čega u Privrednoj komori Srbije koriste termin „dramatičan" rast izvoza. Nažalost, u pitanju je samo niska startna osnova, a dramatična je loša
struktura izvoza u kojoj preovlađuju proizvodi niskog stepena prerade, dok je izvoz gotovih proizvoda skoro zanemarljiv. Ako se izuzme smrznuto (maline i kupine) i sveže voće (jabuke), ostatak izvoza je simboličan, pa se postavlja pitanje da li je proizvodnja organske hrane još jedna propuštena šansa Srbije. A ta šansa nije mala.

Organska hrana je jedina roba za kojom je tražnja u svetu rasla čak i u periodu ekonomske krize 2008, a uz lagano ubrzanje taj trend traje i danas. Za srpsku poljoprivredu orijentacija na organsku proizvodnju predstavlja šansu, imajući u vidu trendove među potrošačima zemalja EU (Nemačka, Italija, Francuska), našeg tradicionalno najvećeg spoljnotrgovinskog partnera. I pored velike sopstvene proizvodnje, EU nema dovoljno organske hrane pa je prinuđena da je uvozi, a naša šansa je pre svega u proizvodnji organskog voća i povrća koje na teritoriji EU ne uspevaju ili uspevaju sa znatno slabijim prinosima. Tim pre što se više od 50 miliona stanovnika unije izjasnilo da želi da troši hranu koja potiče iz organske proizvodnje, bez GMO sastojaka.


Resursi postoje

To je prostor na koji Srbija može da uskoči. Zemljište koje pruža najpovoljnije uslove za organsku proizvodnju uglavnom se nalazi u relativno nezagađenim brdsko-planinskim područjima, a za razliku od mnogih delova planete, još uvek smo bogati izvorima vode odgovarajućeg kvaliteta. Za te „ekološke" prednosti zaslužna je i opšta nemaština zbog koje je upotreba pesticida i herbicida tokom poslednje decenije smanjena čak četiri puta, a potrošnja vešta;kog đubriva po hektaru više nego prepolovljena. Cenu te nemaštine predstavlja i 1.200 sela koja su u izumiranju, sa napuštenom zemljom koju nema ko da obrađuje, a upravo razvoj organske poljoprivrede mogao bi doprineti njihovom postepenom obnavljanju.

Od Fruške gore do Vlasine agrarni eksperti definisali su čak 35 lokacija idealnih za proizvodnju organske hrane. Očigledno prirodnih potencijala imamo napretek. A u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja EU pre tri godine odobreno nam je stavljanje na listu trećih zemalja kojima je dozvoljen izvoz organskih proizvoda na tržište EU. Tu je, dakle, i institucionalni okvir. Ali preostali deo posla moramo završiti sami. Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović kaže da je cilj da se ugledamo na Austriju koja je organsku poljoprivredu razvila na 20 odsto obradivih površina i Sloveniju koja to planira da učini do 2020. godine. Orijentacija jeste dobra, ali je cilj daleko jer, primera radi, na tržištu organske hrane u Austriji može da se kupi više od 9.000 artikala, dok se kod nas taj broj meri desetinama.



Nastavak teksta možete pročitati u 48. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara