Časopis The Economist nedavno je razgovarao sa kreatorima monetarne politike. Stiven Rouč nazvao je potez najvećih centralnih banaka (uključujući japansku centralnu banku Bank of Japan, ECB i švedsku centralnu banku Bank of Sweden), a koji je povezan sa negativnim realnim (u nekim slučajevima i nominalnim) kamatnim stopama, „ispraznim“ nastojanjem koje samo polaže „temelje za narednu krizu.“
Kako u svojoj kolumni piše turski ekonomista i političar Kemal Derviš, na sastanku G-20 ministara finansija, guverner centralne britanske banke Mark Karni navodno je nazvao te politike „igrom nulte sume.“ Jesu li centralne banke najvećih razvijenih privreda – koje su nosile teret održavanja anemičnih oporavaka nakon 2008. godine – zaista iskoristile sve ostale opcije?
Deluje da jesu. Bilansi centralnih banaka porasli su, dok su kamatne stope dosegnle „gotovo nulte“ niže granice. Čini se da ima puno raspoložive jeftine vode, ali konj odbija da pije. Bez ikakvih naznaka inflacije i usled još uvek mlakog i krhkog rasta, mnogi predviđaju hronično usporen rast, dok se neki čak pribojavaju još jedne globalne recesije.
Međutim, kreatorima politike preostala je još jedna opcija: prelazak na „čistiju“ fiskalnu politiku, u kojoj oni direktno finansiraju vladinu potrošnju štampanjem novca – takozvanu „pomoć iz helikoptera.“ Novi novac zaobišao bi finansijski i korporativni sektor i išao direktno onima kojima je najpotrebniji: potrošačima nižih i srednjih prihoda.
Novac bi mogao ići direktno njima i putem ulaganja u otvaranja novih radnih mesta, infrastrukturu koja će povećati produktivnost. Stavljanjem kupovne moći u ruke onima kojima je ona najpotrebnija, direktno monetarno finansiranje javne potrošnje takođe bi pomoglo u poboljšanju inkluzivnosti u ekonomijama u kojima je nejednakost u brzom porastu.
‘Pomoć iz helikoptera’
„Pomoć iz helikoptera“ tj. nekonvencionalne mere koje se preduzimaju za podsticanje privrede tokom perioda deflacije, trenutno predlažu ekonomisti levičari, kao i oni koji pripadaju centru. Na neki način, čak i neki „konzervativci“ – koji podstiču veću javnu potrošnju na infrastrukturu, ali takođe žele smanjenje poreza i opiru se većem zaduživanju – de fakto podržavaju „pomoć iz helikoptera“.
U poslednje vreme pojavili su se radikalniji predlozi, koji odražavaju osećaj žurbe i razočaranje širokih razmera dostignućima sadašnje monetarne politike. Neki pozivaju na „izmenjenu politiku prihoda“ gde vlade nameću privatnim poslodavcima povećanje plata na svim nivoima – potez koji bi povisio cene i osujetio deflacijska očekivanja.
Činjenica da čak i ekonomisti čija stanovišta nimalo nisu nalik onima sa krajnje levice razmatraju takav intervencionizam pokazuje koliko su ekstremne postale trenutne okolnosti. Ja odobravam sve ove predloge u nekom obliku. Pojedinosti o njihovom provođenju očigledno bi varirale zavisno od okolnosti u svakoj pojedinačnoj privredi.
Nemačka je, recimo, u moćnoj poziciji za sprovođenje izmenjene prihodovne politike, s obzirom na njen ogroman suficit na tekućem računu platnih bilansa, iako bi nesumnjivo mogla naići na veće političke prepreke. Međutim, povećanje potrošnje na obrazovanje, unapređenje veština i infrastrukture nameću se sami po sebi i politički su izvodljiviji.
Ali postoji i druga dimenzija izazova koja do sada nije bila ni približno dovoljno naglašena, uprkos upozorenjima Karnija, Rouča i ostalih. Nulte ili negativne realne kamatne stope, kad postanu gotovo permanentne, narušavaju efikasnu raspodelu kapitala i polažu temelje za balone, bankrote i krize.
One takođe doprinose daljoj koncentraciji prihoda na vrhu na štetu malih štediša, dok istovremeno stvaraju prilike da bi se veliki finansijski igrači obogatili zahvaljujući pristupu štednji s negativnim realnim troškovima. Iako to može zvučati neobično, verovatno je da bi svetska ekonomija imala koristi od nešto većih kamatnih stopa.
Tradicionalna ‘municija’
Mala povećavanja kamatnih stopa ipak moraju biti uključena u širu fiskalnu i distributivnu strategiju i sprovedena uz veću javnu potrošnju na infrastrukturu i unapređenje veština, kao i neki blagi oblici politike prihode koji pribegavaju, recimo, „moralnom uveravanju.“ S druge strane, čak i usled takvog pristupa, najveće centralne banke trebalo bi da usklade svoje politike.
Kad bi jedna velika centralna banka pokušala da uvede više kamatne stope, njena ekonomija bi odmah bila „kažnjena“ kroz apresijaciju valute, pad konkurentnosti i slabljenje izvoza, a posledice svega toga potkopale bi agregatnu potražnju i zapošljavanje.
Kad bi najveće središnje banke odlučile da istovremeno povećaju svoje kamatne stope, učinci prelivanja poništili bi se međusobno. Koordinirani potez, možda povećanje stopa za 25 ili 30 baznih bodova, bio bi neutralan po pitanju deviznog kursa i kratkoročne konkurentnosti, čak i kad bi to vratilo kamatne stope nazad u pozitivu. Kad bi taj potez bio uspešan, iza njega bi usledila daljnja mala povećanja, što bi napravilo prostora za tradicionalniju „municiju“ monetarne politike koja bi se upotrebila u budućnosti.
Koordinirani paket
Uspeh takođe zavisi o istovremenom sprovođenju fiskalne ekspanzije širom sveta, gde se nastojanja svake države planiraju u skladu sa njenim fiskalnim prostorom i pozicijom tekućeg računa platnog bilansa. Ekspanzija bi trebalo da finansira globalni program ulaganja u fizičku i ljudsku infrastrukturu te da se usredsredi na dva ključna izazova našeg vremena: čistiju energiju i veštine za digitalno doba. Koordinirani i dobro tempirani paket politika mogao bi podstaći globalni rast, poboljšati raspodelu kapitala, podržati pravedniju raspodelu prihoda i smanjiti opasnost od spekulativnih balona.
Razni sastanci prethodno summitu G-20 u Kini, uključujući prolećne sastanke MMF-a i Svetske banke, bili bi idealni forumi za osmišljavanje takvog paketa i promociju njegove primene. Ortodoksna ekonomska teorija i nezavisno delovanje očigledno su podbacili. Došlo je vreme da kreatori politika prepoznaju da inovativna međunarodna politička saradnja nije luksuz; ponekad – kao što je to trenutno slučaj – ona je nužna.