Ribarstvo u Srbiji u krizi, proizvodimo jednu pastrmku po glavi stanovnika

Pre petnaestak godina u Srbiji je bilo oko 12.500 hektara pod ribnjacima, danas ova proizvodnja zauzima oko 5.500 hektara, pa je i količina ribe koja se proizvede u Srbiji drastično opala. Razlog za to su veliki troškovi proizvodnje i ulaganja u opremu, ali i male subvencije.

Dikretor ribnjaka Sutjeska Vidak Milošević rekao je za RTS da 90 odsto proizvodnje njegov ribnjak plasira na domaće tržište a da deo ribe izvozi u Bosnu i Hercegovinu i Severnu Makedoniju.

„Vrata Evropske unije su nam ‘zatvorena’ jer svi viškovi sa tih tržišta završavaju kod nas. Naime, države, u tom slučaju izvoznice, imaju stimulativne mere za izvoz ribe i mi kao proizvođači smo vrlo često u svojoj državi nekonkurentni inostranom proizvodu, za koji čvrsto tvrdim da ne može da parira srpskom šaranu po kvalitetu”, naveo je on.

Skromni iznos prelevmana je, prema njegovim rečima jedina zaštitna mera države prema domaćem šaranu, a uz to pitanje je dana kada će biti ukinut.

Kako je rekao, stanje u ribarstvu Srbije je poražavajuće.

“’Stimulativne’ mere u iznosu od deset dinara za kilogram prodate ribe su premale. Samim tim nam ne daju prostora da ‘igramo’ sa nižom cenom na tržištu. Da ne pominjem da nisu isplaćene za prethodne dve godine. I na to bih dodao da nam bar 30 odsto iznosa koji tražimo bude obustavljen, jer pojedini kupci nisu upisani u privredni registar, a mnogi od njih su davno podneli zahtev za to“, rekao je Milošević.

Šaran se, dodaje, u Srbiji smatra skupim, a on se proizvodi od larve do konzuma dve ili tri godine, u zavisnosti od sistema poizvodnje, a troškovi su svake godine izuzetno visoki.

“Tu su obaveze prema Pokrajinskom sekretarijatu i Vodama Vojvodine, koje su daleko iznad svih u regionu. Po dva osnova mi godišnje za to izdvajamo više od 12 miliona dinara. Imamo izuzetno velike štete od kormorana i ostalih predatora, bez ikakve naknade od strane države. U poslednje vreme sve veći problem su krađe. Ribu više ne krade sirotinja da bi preživela, to je sada ozbiljan ‘biznis’”, ističe direktor ribnjaka u Sutjesci.

Dodao je da su troškovi opreme u koju se ulaže ogromni i da je više od 20 ljudi uključeno u čuvarsku službu.

„I kada lopovi budu uhvaćeni na delu, tužilaštvo zataji. Verujte, krađa ribe u Srbije je ozbiljan organizovani kriminal. Ako državni organi to ne prepoznaju, ne smeši nam se svetla budućnost“, rekao je Milošević i dodao da ne postoje nikakve naknade za štete od predatora dok takav slučaj nije prisutan kod zemalja u okruženju.

Ribarstvo je, takođe, i grana stočarstva koja nema ustanovljeno uslovno grlo.

“Zbog toga ne možemo da konkurišemo za zakup državnog zemljišta i da smanjimo troškove proizvodnje, jer bismo sami proizvodili hranu za ribu. To traje godinama i nikako da se pomerimo sa mrtve tačke”, istakao je on.

Proizvodnja pastrmke u Srbiji, jedna riba po glavi stanovnika

„Proizvodnja šarana je na rekordno niskom nivou, a proizvodnja pastrmke je na godišnjem nivou tolika da svaki stanovnik Srbije može da pojede jednu ribu“, kazao je direktor DTD Ribartsvo Aleksandar Stajčić.

Organizovane krađe i troškovi proizvodnje, kako je rekao, ugrožavaju ribarstvo u Srbiji.

U visoke troškove spadaju poskupljenje struje, podizanje plata radnicima ali i nedostatak kvalitetne radne snage.

„Ljudi nisu zainteresovani da rade u ovoj branši. Imamo izuzetno visoke naknade za vodu. Sve to su dažbine koje su u odnosu na dažbine koje imaju ribnjaci u državama u okruženju neuporedivo više. To znači da mi moramo da ulažemo dodatna sredstva u obezbeđenje ribnjaka, osavremenjavanje proizvodnje”, dodao je Stajčić.

Dosta povoljnija situacija od proizvodnje ribe jeste u proizvodnji hrane za ribu.

“DTD Ribarstvo je jedan od dva proizvođača hrane za ribe u Srbiji i u tom delu smo nešto uspešniji. Izvozimo našu hranu u okolne zemlje, tako da imamo to neko tržište koje je šire od teritorije Srbije. I tu uspevamo da održimo i količinu i kvalitet”, naveo je Stajčić.

Predsednik grupacije za ribarstvo PKS i direktor ribnjaka „Kapetanski rit“ Krum Anastasov rekao je da su u regionu, svi koji se bave šaranskim ribarstvom u mnogo boljem položaju od onih koji se tim poslom bave u Srbiji.

„Pričamo o ribnjacima u Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Češkoj koji su nam konkurenti i koji imaju značajno više podsticaja što iz nacionalnih, što iz evropskih fondova. Njihova prednost je i da ili ne plaćaju vodoprivredne doprinose koji su izuzetno visoki ili ih plaćaju 7-8 puta manje nego mi”, rekao je on za RTS.

Prema njegovim rečima, građanin Srbije pojede tek nešto više od tri kilograma ribe godišnje, u Evropi je to 22 kilograma po stanovniku, dok je u Japanu ta količina čak 60-70 kilograma.

“Što se tiče količina koje uvozimo, godišnje je to i do 85 posto potreba za ribom. Tu mislim na smrznuti program, konzerviranu ribu i program na ledu”, dodao je Anastasov.

Manje ribara u Srbiji, odmažu im loši propisi i masovni krivolov