„Pred mojim slikama moraš se pokloniti ili bežati. Trećeg nema! U njima ima strahovitih tragedija, ali i velikih pobeda. U tome je i najvažnija borba između svetla i mraka, sa verom u sunce. Ja uvek stojim na strani sunca, ali na strani sunca su i najdublje senke. Tu su i najdublje patnje, međutim bez patnje nema intenzivnog življenja“, kazao je jedan od naših najznačajnijih kolorista. Konjović je stvarao skoro ceo vek, bio je svedok mnogih istorijskih događaja, svoj život je opisivao kao veliku avanturu i nadao se da će nastaviti da živi na svojim platnima i kad napusti ovaj svet i svoje voljene ravnice
Milan Konjović je rođen 28. januara (9. februara) 1898. godine u Somboru. Bio je drugo dete u znamenitoj somborskoj porodici. Njegov je otac dr David bio poslanik u saboru, kraljevski javni beležnik i advokat, a majka Vera bila je potomkinja Nikole Vukićevića, uglednog pedagoga i upravnika Srpske učiteljske škole u Somboru. Njegovo poreklo svoje korene nalazi u Peći odakle su se prvi Konjovići u Sombor doselili početkom 18. veka. Tokom naredna tri veka oni su dali velike umetnike, političare, privrednike, kulturnu elitu Sombora. Poznati kompozitor Petar Konjović bio je Milanov bliski rođak.
Svoju prvu sliku Milan je naslikao 1912. godine, a u roku od dve godine (1914) već ih je imao 50. Tada je prvi put organizovao izložbu. U školi se isticao ne samo vrhunskim rezultatima u predmetima koji su zahtevali znanje, već i u onima koji su podrazumevali veštinu. Bio je dobar mačevalac i atletičar, a u gimnaziji jedan od najboljih đaka, ne samo u svojoj generaciji. U šesnaestoj godini, Milan je postao svestan svog životnog puta, puta umetnosti.
Kada je postao punoletan, krajem maja 1916, Konjović je bio mobilisan i poslat u Budimpeštu. Ušao je u rod artiljerije i ostao da služi u gradu. To mu je omogućilo da posećuje muzeje i da uči slikanje u ateljeu poznatog umetnika i istoričara slikarstva Ištvana Retija.
Tokom Prvog svetskog rata, Konjović se selio često, a gde god bi se našao sa sobom je nosio pribor za crtanje i slikanje. Nakon nekoliko poseta rodnom Somboru i službovanja u Temišvaru, poslat je na front u Rusiju. U jednom je intervjuu o tom periodu kazao kako je dobro prošao, budući da su oni Srbi koji su vojevali pod zastavom Austrougarske i bivali poslati u Srbiju da ratuju, morali da ubijaju svoju braću po krvi. To je jezivo, imao sam sreće, rekao je.
Godine 1917. njegov je zadatak bio da se preseli na italijanski front. Prolazeći preko mesta koja su ostavljala jak utisak na njega, on ih je beležio svojom kičicom. Ipak, rad koji mu je doneo najveći benefit bio je portret jednog oficira. Njegova je popularnost kao umetnika već tad bila velika u vojsci. Kao nagradu za portret dobio je odsustvo i nikad se više nije vratio na front.
Nakon rata, Konjović nastavlja studije slikarstva na Akademiji u Pragu, gde mu je profesor bio Vlaho Bukovac, ali i u privatnim ateljeima, takođe putujući po evropskim umetničkim centrima: Beč, Minhen, Berlin, Drezden.
Prvu sliku, kako je sam pisao, prodao je 1923. godine. Bio je to „Pejzaž sa Morave“, a kupac je bio bankar i kolekcionar Plavšić. Za Konjovića je to bilo neverovatno iskustvo, pre toga nije mogao da zamisli da može prodati sliku i to za 3.000 dinara, što je tada bila ozbiljna svota.
U Pragu je Milan upoznao Emu Maštovsku i sa njom, ženom koja će mu postati supruga, došao je u Pariz, gde dobija odlične kritike izlažući na samostalnim i kolektivnim izložbama. U Gradu svetlosti i centru umetnosti toga doba ostaje skoro celu deceniju. Iz tog perioda datiraju radovi „plave faze“, prvog zrelog umetničkog ciklusa. U Parizu je imao prilike da dve sedmice uči i radi u ateljeu Andrea Lota.
Iza ovog perioda, dolazi „crvena faza“, koja mahom objedinjuje radove nastale u zavičaju, ali i one nastale u Dalmaciji koju posećuje leti. Vođen ljubavlju prema rodnom kraju i ravnici koja mu je bila životna inspiracija, on se tridesetih godina 20. veka vraća u Sombor.
Ni Drugi svetski rat Konjović nije izbegao. Kao rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije, bio je zarobljen i deportovan u logor Osnabrik u Nemačkoj. Nije prestajao da crta ni tokom rata. U logoru ostaje šest meseci, slika svoje ratne drugove, pa čak i izlaže radove u barakama. Nakon povratka iz logora vraća se u zavičaj, ali napušta Sombor. Sa porodicom se nastanjuje na jednom seoskom imanju i tu nastavlja sa radom. Tako nastaju dela „sive faze“, prizori iz ratne svakodnevice kao svojevrstan likovni dnevnik. Njega čine slike u pastelu.
Po okončanju rata, 1945. godine Konjović dobija mesto direktora tek osnovanog Gradskog muzeja u Somboru. To je služba koju će obavljati narednih četvrt veka.
Nakon 1953. godine slede „koloristička“, „asocijativna“ te „vizantijska“ faza, koja zaključuje Konjovićev slikarski opus. Slikarev se odnos prema predmetu sredinom veka menja, postaje slobodniji. On koristi čistu boju i tako samo kolorističkim sredstvima gradi sliku. Neki kritičari Konjovića nazivaju poslednjim srpskim fovistom.
„Slikarstvo je čudo. I uvek je zagonetka. Da nije tako, davno bih prestao da slikam. Beskrajno je i neuhvatljivo kao ravnica. Misliš – tamo negde je kraj, a horizont se uvek pomera…“, rekao je slikar.
Konjović je bio član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti i član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1992. godine. Tokom stvaralačkog dela života uradio je oko 6.000 radova, učestvovao na oko 700 kolektivnih izložbi i izlagao na oko 300 samostalnih. Njegova je dela videla publika u Pragu, Budimpešti, Londonu, Parizu, Atini, Moskvi, Amsterdamu, Rimu, ali i preko okeana: u Njujorku, San Francisku, Sao Paulu.
Šta god je slikao, Konjović se tome predavao, rekao je kritičar Lazar Trifunović o ovom pasioniranom slikaru ravnice, horizonta iza koga uvek može da se nađe nešto novo i neočekivano. Brojne su teme i motivi koji su privlačili slikara i koji su se zato našli na njegovim radovima: pejzaži, portreti, mrtve prirode, ali najviše inspiracije dolazilo je iz rodne Bačke.
Svoje je radove Milan zaveštao Somboru i oni se nalaze u galeriji koja nosi njegovo ime. Opus od 1.084 dela sastoji se od radova u ulju, pastelu, od tempera, akvarela, crteža, vitraža, mozaika, grafika, ali i dela primenjene umetnosti: tapiserija, scenografija i skica za kostime.
Milan Konjović preminuo je 20. oktobra 1993. godine u Somboru. O njemu je napisan veliki broj monografija, ogleda, rasprava, prikaza, a objavljeno je i nekoliko poštanskih maraka sa njegovim likom ili sa umetničkim radovima.
ZANIMLJIVOSTI
- Galerija „Milan Konjović“ otvorena je 10. septembra 1966. godine. Tada je sadržala zbirku od 500 dela koje je slikar poklonio Somboru i svojim sugrađanima. Tokom vremena, zbirka se značajno proširila. Zgrada u kojoj je galerija proglašena je kulturnim dobrom od velikog značaja.
- Konjović je jedan od retkih naših slikara o kome je izašla monografija u Americi (2014. godine). Ona nosi naziv „Ravan horizont. Život i umetnost Milana Konjovića“.
- Kako je bio veoma društven, Milan nije propuštao priliku za intervju, voleo je da razgovara o sebi i svojoj umetnosti. Zato je zaista veliki broj tekstova koji su mu posvećeni.
- Rodna kuća Milana Konjovića u Somboru nalazi se preko puta kuće književnika Veljka Petrovića, pisca koji je kao i njegov sugrađanin bio čvrsto vezan za zavičaj i o njemu pisao, upravo kao što je Milan u vojvođanskim predelima i ljudima nalazio nepresušnu inspiraciju. Na stogodišnjicu rođenja Milana Konjovića na fasadu kuće je postavljena kamen spomen ploča.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
