„Privatizacija nije bila neuspešna“. „Srbija može da bude posrednik između blokova velikih sila“. „Ekonomska budućnost zemlje je pozitivna“, a naši ljudi „modeliraju svoje društvo na pozitivnim stranama i Amerike i Rusije, onako kako ih oni zamišljaju, iako one kao takve postoje samo u njihovim glavama“.
Ovakvim rečima Milutin Nikolić, osnivač Citadela, najmoćnije konsultantske kuće u Srbiji sve do kobnog trenutka kad je propast Liman bradersa označila početak globalne ekonomske krize i kraj srpskog investicionog buma, opisuje Srbiju jučerašnjice, današnjice i sutrašnjice.
„Vrlo optimističan“ po pitanju srpske budućnosti, Nikolić, koji je u međuvremenu izašao iz konsultantskog biznisa da bi sam kupovao i prodavao kompanije, za Novu ekonomiju govori o tome kako je pad Berlinskog zida odveo Fabriku obuće Beograd u stečaj, ali i izvukao milijarde ljudi iz siromaštva; zašto je nedostatak znanja glavna prepreka razvoju Beogradske berze, ali i zašto je otvorio privatnu osnovnu školu koja želi da od dece napravi „antikrhke ljude dobrog karaktera“ i u kojoj „ne važi plati pa klati“.
Jednom ste rekli da su tri od četiri dolara srpskih privatizacija na jedan ili drugi način prošla kroz vaše ruke. To je uglavnom bio najbolji deo srpske privatizacije, poput prodaje Mobija 63 Telenoru. Međutim, kada gledamo celokupnu srpsku privatizaciju, ljudi uglavnom smatraju da je ona u Srbiji sprovedena neuspešno?
Strategic marketing je pravio analizu 2000. godine o percepciji privatizacije u srpskom društvu, koja je pokazala da je privatizacija smatrana za goru stvar od građanskih ratova u SFRJ gde su poginule i ranjene stotine hiljada ljudi, a milioni morali da beže kao izbeglice. Znači, u percepciji ljudi nemerljive ljudske tragedije su bile manje zlo od privatizacije.
To naravno nije tačno, ali nam govori određenu stvar. Privatizacija je velika promena društva koja je morala da se desi brzo. Jer to je kao kad vam depiliraju dlake, moraju brzo da povuku flaster i ako ga polako povlačite, na pola flastera prekidate sve.
Privatizacija je morala brzo da se desi, to je proizvelo šok i emotivnu reakciju, koja je razumljiva, pa i dan-danas ljudi privatizaciju nazivaju pogrdnim imenima, ali ona je bila neophodna. Privatizacija je posledica jednog velikog zločina u vidu nacionalizacije i konfiskacije sprovedene tokom socijalizma. A bila je neophodna i da bi privreda bila u što većoj meri privatna, kako bi se uspostavili tržišni odnosi u društvu. Tržišni odnos znači slobodan odnos. I to je ono što ubija korupciju. Korupcija je prisutna samo kad vi radite sa državom.
Kada ljudi kažu da je bila neuspešna, vi se sa time ne slažete, uprkos korupciji?
Nije neuspešna, zbog svega što je bilo pre nje i onoga što bi bilo da do nje nije došlo. Drugim rečima, država bi imala još veću ulogu, a korupcija bi bila još endemskija. Ako pogledate češku privatizaciju, italijansku takođe, rusku katastrofalnu privatizaciju ne moramo ni da gledamo, naša privatizacija uopšte nije bila loša.
To su bili modeli Svetske banke i, u onom poletu Đinđićeve vlade, to je bilo nešto što je bilo u redu. Kao i u bilo kom poslu vezanom za državu, bilo je korupcije. Ali ne postoji auto-put na svetu koji se izgradio bez korupcije, ne samo u Srbiji, već pogledajte Hrvatsku, pogledajte Kaliforniju.
Dakle, vi smatrate da je onakva privatizacija bila neophodna, i da je uz svu korupciju bila manje zlo u odnosu na ono što bismo imali da se nije dogodila?
Tako je. Drugim rečima, moramo da budemo pragmatični i realni i da sagledamo šta bi bilo da se to nije dogodilo. Jer kad sam ja došao u Srbiju 2001. godine, 95 odsto ekonomije je bilo državno. Čitav privatni sektor se zvao mala privreda. To je bio sinonim za privatnika. Zašto mali? Velika privreda je bila samo država. Da nije bilo privatizacije desilo bi se rušenje društva.
Konsultantska kuća Citadel, čiji ste u to vreme bili vlasnik, učestvovala je u svim velikim poslovima. Posle 2008. sve je stalo. Kako je iz ugla investitora ta kriza uticala na situaciju u Srbiji?
Citadel je pre četiri godine promenio ime u Hefestos kapital i mi smo ga prošle godine prodali. U krizi 2008. godine, tržište za investiciono bankarstvo u Srbiji je enormno smanjeno. Prvo, privatizacija politički više nije bila prihvatljiva i vrlo malo stvari je nastavilo da se privatizuje. Dobar primer je Telekom Srbija. Telekom je firma za koju ne postoji nijedan objektivan razlog da ostane državna. Ne postoji razlog da država svoje male resurse troši na prodaju SIM kartica, umesto da se bavi granicama, bezbednošću, lečenjem, obrazovanjem.
Neko će vam reći da je i norveški Telenor takođe državni, pa se to ne dovodi u pitanje?
Uloga države je neophodna u domenima gde je država nezamenljiva. Recimo u domenu bezbednosti. Ako ja sad izađem sa mojim sinom na ulicu i neko nas napadne i neko mene prebije pred mojim sinom, a nema policije da to spreči, ja to ne mogu sam da predupredim. To mora država. Tako da postoje esencijalne stvari kojima država mora da se bavi, a ona nema dovoljno ni novca, ni ljudi, ni kadrova, ni znanja za sve što bi trebalo da obavlja.
Tako da bi država, umesto što angažuje najbolje administratore da vode Telekom, to jest da pružaju uslugu koju možemo da pružimo vi i ja, trebalo da ih angažuje da pružaju uslugu koju vi i ja ne možemo ni teoretski da pružimo. I to je najveći argument zašto država ne treba da se bavi stvarima koje može da reši privatizacija.
Kad smo posle 2008. ostali bez daljih privatizacija, investiciona zajednica se urušila?
Dakle, nema privatizacije, a pošto je sama kriza prouzrokovala nelikvidnost, nema ni privatnih investitora uopšte. Privatne investicije se smanjuju za 99 procenata.
To je bio nesrećan tajming za našu berzu, jer su ljudi upravo krenuli, ušli u investicije kroz berzu, i onda ih je to poklopilo i izbilo im želju da se time uopšte bave. Sada vidim da ljudi investiraju u američku berzu, ali u Beogradsku berzu, u srpske firme, ne.
Zašto velike srpske firme nisu spremne da izađu na Beogradsku berzu?
Postoji niz razloga. Prvo, postoji problem oko regulative i infrastrukture koja ne postoji. Drugo, postoji problem u smislu nepostojanja posrednika. Ne postoje analitičari, ne postoje brokerske kuće koje su u stanju da sprovedu takav posao.
Do 2008. smo imali veliki broj brokerskih kuća, pa su sve nestale.
Mi smo kupili 18 brokerskih kuća i kad smo pre tri godine prodali našu brokersku kuću, bili smo najveći. Trgovali smo trećinu Beogradske berze. Ali ni mi nismo imali infrastrukturu da podržimo jedan pravi veliki IPO. Sa strane korporativnih finansija, ovde nema investicionih bankara koje su u stanju da odrede cenu firme i to podrže.
U današnjoj Srbiji, koliko ja znam, samo sam ja u realnom životu uradio IPO, kada sam za Solomon Brothers u Londonu radio IPO SAP-a, nemačke softverske firme.
Tako da ovde postoji neznanje. A to je vrlo teško preskočiti, znanje mora da se razvija organski. Ali da bi neko pametan postao analitičar, on mora da bude plaćen za to, a da bi bio plaćen mora da postoji trgovina akcijama. I to je sve počelo da se razvija, ali je zaustavljeno te 2008. Ljudi su taj posao zatim manje-više napustili i danas sve tavori. Obveznice prolaze bolje, ali obveznice su druga vrsta proizvoda i one se razvijaju jednostavnije. Tu nema mnogo nauke i zato to na neki način cveta. Akcije su komplikovanije. Treba objasniti nekome zašto da uopšte izađe na berzu.
Je li u pitanju samo nedostatak znanja ili i to što listiranje na berzi podrazumeva tromesečno izveštavanje, uvid javnosti u sve parametre poslovanja, poštovanje prava manjinskih akcionara itd?
Sigurno, ali ne samo u Srbiji, nego nigde u svetu ljudi nisu spremni na transparentnost. Ja imam firmu, zašto bih ja vama pričao i pokazivao moje cifre? Pa, zato što moram da bih prikupio kapital. Drugim rečima, da postoji tržište IPO-a i te kako bi ljudi bili transparentni.
Ali niko neće da krene, niko neće da otvori knjige, jer ne zna da li će dobiti vrednovanje, ne zna da li će dobiti investicije. Tržište realno ne postoji. Da bi se razvilo to tržište, potrebni su posrednici. To nije tržište gde može da se funkcioniše bez posrednika. Za to postoje lanci trejdera, za to postoje lanci prodavaca, za to postoje lanci analitičara, za to postoje kuće koje se bave samo analizom, za to postoje fondovi. Znači, moraju da postoje posrednici između vas, kao vlasnika sredstava i mene, kao vlasnika firme, da se vi i ja spojimo, da biste vi investirali u moju firmu.
Prošle godine ste prodali svoju investicionu banku u Srbiji Hefestos kapital. Zašto ste izlazili iz tog biznisa?
Zato što nam se ukazala prilika da uđemo u posao principalnih investicija gde kupujemo i prodajemo firme za sebe. I onda smo razmišljali šta da radimo i teška srca odlučili da prodamo Hefestos.
To je posao koji mi volimo i gradili smo ga 23 godine, ali ova prilika kupovine i prodaje preduzeća za sebe ekonomski nadmašuje više desetina puta interes koji smo imali do sada. Kad savetujete druge, vi onda uzmete neki mali procenat transakcije dok, ako ste vi vlasnik, uzimate mnogo više.
U ovom trenutku i Srbija i čitav svet se nalaze u ekonomski i geopolitički složenom trenutku, uz narastajući protekcionizam i sve veće zaoštravanje odnosa Zapada i Kine. Srbija je tu opet u sredini, s jedne strane okrenuta EU, a sa druge strane, u dobroj meri oslonjena na finansiranje iz Kine. Kako gledate na ta globalna kretanja i položaj Srbije u njima?
Stara Jugoslavija se razvila upravo zato što je jedina bila otvorena prema dva tadašnja bloka. Velike jugoslovenske firme su se razvile na tome što je ekonomija blokova bila zatvorena prema onom drugom. A onda se sa padom Berlinskog zida svetska ekonomija otvorila, što je imalo dosta loših posledica. Na primer, Fabrika obuće Beograd je bankrotirala.
Jer, ona je živela na porudžbinama, koje su izgledale tako što ruski kupac, koji kupuje sedam miliona pari cipela za Sovjetski Savez, ovamo dođe, ruča, večera i onda potpiše porudžbinu za tih sedam miliona pari.
A to što sedam miliona ljudi te cipele tamo žuljaju ili ih ne žuljaju, što oni vole tu boju i dizajn ili ne vole, to nikad nije bila tema. Zato, kad su Rusi dobili mogućnost da sami biraju cipele, Fabrika obuće je bankrotirala, a oni sad kupuju cipele od Kine do Italije. I to otvaranje ekonomija je generisalo možda i najveći ekonomski razvoj u istoriji čovečanstva.
Mi imamo bukvalno milijarde ljudi koji su izašli iz siromaštva. Imate Kinu koja je od zemlje trećeg sveta postala druga ekonomija na svetu.
Glad praktično više ne postoji. Sve je buknulo, pa je buknuo i broj abnormalno bogatih ljudi.
Mislim da možemo ponovo da budemo neka vrsta posrednika između blokova, jer se ponovo geopolitički nalazimo u situaciji gde volimo i jedne i druge
Danas taj broj milijardera bode oči ljudima. Ljudi više vide negativne strane u tome, nego što vide pozitivne strane. A pozitivna strana je što za jednog milijardera vi imate sto hiljada ili milion ili 500 miliona ljudi koji više ne umiru od gladi i od dizenterije, koji imaju pristup vodi i hrani ili recimo osnovnim medicinskim uslugama. Ali, to ljudima smeta. Plus, mi sad imamo geopolitičke probleme, s ratovima u Ukrajini i na Bliskom istoku, koji vrlo lako mogu da se otrgnu kontroli, a u tim ratovima učestvuju zemlje koje imaju atomske bombe.
Sve to sad vodi u zatvaranje ekonomija. Ja sam više za otvaranje. Ekonomije Evrope su na kolenima, imamo inflaciju, američka ekonomija je na kolenima, a da ne govorimo o ruskoj ekonomiji o kojoj čujemo da je super, a u stvari znamo da nije baš toliko super. Tako da sva ova dešavanja imaju svoju ekonomsku cenu, a imaće još i veću.
S druge strane, kao i svi problemi i sve krize, u toj krizi postoji i prilika za malu zemlju kao što je Srbija, pod uslovom da se otvori i da uđe u trgovinu.
Postoji pravilo da velike zemlje prosperiraju kroz ratove, a male kroz trgovinu. Nema Srbiji spasa bez trgovine i ekonomskog razvoja. A ja mislim da mi možemo ponovo da budemo neka vrsta posrednika između blokova, jer se ponovo geopolitički nalazimo u situaciji gde volimo i jedne i druge. Jedan moj prijatelj mi je nedavno rekao da je Srbija poslednja zemlja u kojoj živi mit o Americi i mit o Rusiji, a ni jedna ni druga ne postoje.
Ta Amerika ne postoji u Americi i ta Rusija ne postoji u Rusiji. Ali postoje u glavama Srba koji vole i jedne i druge i zamišljaju i jedne i druge i modeliraju i sebe i svoje društvo na tim pozitivnim stranama jednog i drugog društva. Mislim da je to prilika i da je to dobro.
Mislite li da imamo politički kapacitet i uopšte društveni kapacitet da to izvedemo kao što smo nekad mogli?
Mislim da prilika stvara ljude, a ne samo da ljudi stvaraju prilike. Tako da mislim da imamo i ljude, a imamo i priliku.
Na kraju dana, mnogo toga ne zavisi samo od nas, ali ja sam generalno vrlo veliki optimista i pozitivan što se tiče srpske ekonomije i srpske budućnosti. I zato ulažem ovde i u obrazovanje i u decu i mislim da imamo šansu. Kakav će biti rezultat? Pričaćemo za 100 godina.
Otvorili ste privatnu osnovnu školu „Zvezdobrojci“, koja je drugačija u odnosu na ostale u Srbiji. Zašto ste to uradili i po čemu se razlikuje?
Prvo, ja sam dobio decu i krenuo da gledam kakve škole postoje, i to ne samo u Srbiji nego i u inostranstvu. I nisam bio zadovoljan onim što se nudi, a to su dve vrste škola: državna škola koja je filozofski, ideološki i tehnološki zaostala u 20. veku, 150 godina stara i bazirana na nekoj autoritativnosti koja je po meni loša i privatne škole koje imaju čisto servisnu filozofiju, plati pa klati.
Ali obrazovanje nije domen u kom je dobro biti komercijalan, odnosno uslužan, tako da nisam bio zadovoljan ni privatnim školama koje se nude. I onda sam kroz razgovor sa ljudima u oblasti obrazovanja pametnijim od mene, napravio tu školu koju oni vode, a u kojoj sam ja samo investitor, gde smo došli do modela partnerskog odnosa sa porodicama đaka, kako bismo decu pripremili za budućnost.
Drugi razlog je to što je meni strašno stalo da razvijemo Srbiju. Ja verujem u Srbiju, živim ovde, ovo je moje društvo, moja zajednica i meni je stalo da se ona razvije što je bolje moguće.
Znači, u vašoj školi nema „plati pa klati“?
Tako je. Potpisuje se pedagoški ugovor sa roditeljima, u okviru kog imamo određene zahteve jedni od drugih. Ne samo da se plati školarina, nego i da se učestvuje u razvoju dece.
Na primer, deca ne smeju da imaju mobilne telefone, ne samo u školi, nego i kod kuće, do određenog godišta. Tražimo od roditelja da decu uveče stavljaju na spavanje na vreme kako ne bi sutra bila umorna u školi. Škola ne garantuje dobre ocene zbog plaćene školarine, što je tipičan model u Srbiji.
Želimo da od te dece napravimo pametne, antikrhke ljude, sa dobrim karakterom, sa empatijom, sa preduzetništvom, sa hrabrošću, sa svim kvalitetima koje imamo i to radimo metodično i imamo neverovatan uspeh u tome.
Karakter i intelekt su vezani. Jedno ne ide bez drugog. Ako ne obratite pažnju na karakter, potonuće intelekt. A ako se samo fokusirate na intelekt, plašim se da gubite bitku u obrazovanju.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs